Vrhunac dosetljivosti i kreativnosti. Neizostavni kamen temeljac moderne vizije smeha i beskompromisni antipod primitivizma. Prefinjeni humor u kome istinski uživaju samo odabrani. One koji nisu dovoljno vispreni za dostizanje ove duhovne ekstaze obaveštavam da je svaka rečenica šala iz same srži sitkom filozofije i da, shodno tome, posle svake sledi petominutna pauza za smeh.
Žika: A, prijatelju Milane, vide li ti da je žena prošla ulicom? Prijatelj Milan: Beži, Žiko, ja sam čovek oženjen! (Hahahahaha!!!!) Žika: Grok, grok, neandertalna prostačka alluzija na seks! (Hahahahaha!!!!) Prijatelj Milan: A ne mož', Žiko, dok je mlada! (Hahahahaha!!!!) Žika: Grok, šmrk, mlad u duši, nepravilan izraz na francuskom. Baba Ristana iz Srećnih ljudi, hvatajući se za glavu: Jooooj, Žiko, crni Žiko! Pa šta uradi? Priča koja ilustruje jaz generacija i prikazuje Žiku kao modernog. Prijatelj Milan: Šta priča ona? Je l' to istina? Žika: Nemate ništa da brinete, ja ću da namestim da snima(ubacuje pogrešnu kasetu u video i kreće pornić. Utom ulazi Ljubiša Samardžić, policajac kog niko nije ni zvao, niti ima logike da bude tu). Žika: Izvol'te. Kako mogu da vam pomognem? Ljubiša: Jesu ovo vaša deca(dovodi Žikinu decu)? Žika: Moja, vala, nisu! (Hahahahaha!!!!) Ljubiša: E, nisu, brale, ni moja! Idete sad svi na saslušanje(wtf)! (Sve ih pohapsi, a baba otrči niz ulicu, jaučući naglas i držeći se za glavu)
Ženska osoba sa niskim pragom tolerancije prema muškom polu. Otovorena kao knjiga,uvek spremna. Poput narodnog predanja ide s kolena na koleno. Nije kurva,ne radi to zbog para,jednostavno voli i ne zna reći ne. Uvek 'oće. Pa je 'oćna.
Laseri su bili kul kad sam bio klinac i kada su proizvodili pćiju zvuke i rupe u stormtruperima. Danas su kul koliko i stric mašinski inženjer - ima poneku dobru foru, ali ih sve potroši posle tri minuta pa ostaje samo da vrtite prste i čekate da donesu supu i sarmu. Šta će, izgubili su "fantastično" iz "naučno-fantastičnog" i postali alatka: korekcija dioptrije laserom; nišanjenje laserom; spektroskopija laserom. Zev.
Ali, na sreću nam i polzu narodnu, razigranost u LASER vraćaju marketinški magovi i ostali prodavci ajkulinog ulja koji su poslednjih godina u Srbiji, vođeni sveopštim četvrt-kapiranjem toga šta otprilike laseri i laserska tehnologija znače i mogu, pohrlili k laseru kao novom epitetu koji uliva kredibilitet proizvodu i pospešuje debilitet opštenarodni! Da, zaista je sve bolje kada je LASEROM!
Uklanjanje celulita LASEROM! Odvikavanje od pušenja LASEROM! Šurim prasiće LASEROM! Beljenje čmara LASEROM! Upoznaj singl milfove LASEROM! Rada Manojlović večeras u Hali sportova LASEROM!
Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu. Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
"Faca" koja je "hejtovala" turske reči i "fajtovala" se za "rivajvl" srpskog jezika. "Mejkovao" je veliki "hepening" pojavom ćirilice, da bi se "tudej" "turn a raundovao" u grobu, zbog njegovih "naslednika" Boška Jakovljevića,Darka Kostića i Sanje Marinković zbog njihovih "nju" "lukova" na svet.
Sanjao sam sinoć divan san ("I had a dream" Martin Luter King) - ulazim u Maksi i vidim rafove na kojima stoji plazma keks, pored njega afganistanski shit, bebi hrana u bočici, LSD u kapima, mleko u prahu, heroin u prahu, andoli, pored njih trodoni... i svi ljudi idu sa svojim korpama i uzimaju ono što žele i niko nikoga ne gleda sa prezirom i osuđivanjem. Na razglasu svira Pink Floyd, ja dolazim na kasu gde mi prelepa devojka u uniformi sa psihodeličnim motivima izdaje račun na neku beznačajnu sumu. Odlazim na Trg Republike sa svojom kesom punom raznih droga, policajac me doziva rečima: "gospodine, gospodine, oprostite, ispao vam je džoint". Ja mu se zahvaljujem i bratski ga delim sa njim. Opraštamo se i ja mu dajem nekoliko halucinogenih pečurki iz porodice psilocibe za uspomenu. On mene pozdravlja u stavu mirno dodirujući obod svoje šapke. Nasmejana deca igraju oko mene dok sunce sija iako je oblačan dan i kiša lije kao iz kabla.
Tip koji pogleda jedan dokumentarac i onda je spreman da se pretvori u Hajda iz veselih 70-ih i da celom svetu objašnjava pravu istinu koju su oni suviše slepi da vide. Na nekoj objektivnoj skali iritantnosti (od 1 alimpićke do 10 alimpićki) veselio bi se na čelu iznad mtv bendića koji furaju crvene kravatice a tik ispod onih šarenih reklama za ajpod i jebene AliMekbil. Doduše ruku na srce nećete ga na prvu prepoznati među svetom jer je mirne ćudi i uljudan sve dok ne provali da niste kao on latentno lobotomisani od strane Pitera Džouzefa i Zeitgeista i da ne kapirate da oni u stvari noću Amerima stavljaju čipove između prstiju i da im ispaljuju gudru iz satelita u supu, tada će mu iskočiti žila besa na čelu i biće spreman da vam satima prducka o pravoj istini, ljudima iza zavese, i tome kako treba da ugasimo televizor i upalimo mozak i da ne kupujemo naftu jer od tih para teraju Mijanmarsku decu da prave patike.
U kategoriji onih koji zaziru od jednog ekstrema, pa zato odlaze u drugi ali beskrajno gluplji, Cajtgajst revolucionari su ipak male mace u odnosu na hipike, arafatkaše, zalagače za prava životinja i aktiviste za da se deca ne biju već da se vaspitavaju nežnim rečima i milosnim pogledima, sve zajedno idealne kandidate za jedno krstarenje sa startom u Duizburgu a ciljem u Grebenu Lorilaj.
Iz svega ovoga se izuzimaju fanovi Digitalnog anđela, kojima je taj film ipak neko najverovatnije slučajno poturio između Nodija, Fifi cvetića i Dore čizmice.
Matori oni te gledaju, nemoj da dozvoliš da te oni gledaju jer te oni gledaju i sve znaju.
4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati. Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“. Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo. Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje. Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.
