I bi svetlost....

Putovanja na Jupiter traju već duže vreme. Mars je davno kolonizovan, a Venera je pička zato što je tamo prevruće. Radim u kompaniji za proizvodnju kiseonika i konstrukciju kupola u kojima žive ljudi. Ovih dana pravimo najnoviju kupolu za Jupiter. Mašine za proizvodnju kiseonika su ogromne. I ja sam u timu koji mora ići da postavlja kupolu na Jupiter. Dosada sam samo jednom bio na Marsu kada sam izvučen na tomboli navijača na koridi robotskih bikova u Šnjegotini. Nije bilo nešto pošto smo bili samo tri dana, a od toga je u putu bilo dva i po. Dopala nam je neka bezveze kupola koja nije imala ni hologramski televizor, a i tuš je bio samo prastari vodeni umesto solarnog.
U mojoj firmi radi jedna Slađana. Ona je inžinjer astrofizike. Baš je lepa i upravo je izašla iz duge veze. Radimo zajedno već tri godine. Poznavao sam joj bivšeg momka. Bio je kapetan teretnog zvezdanog broda. Baš je bio kreten. Prevario ju je sa nekom marsovkom. Pomalo sam zaljubljen u nju. I ona ide na putovanje na Jupiter. Nadam se da ću dobiti priliku za par minuta s njom pošto mi se sve više sviđa. Moji roditelji se protive tome da idem na Jupiter pošto mračna strana još nikad nije istražena. Govorka se da tamo žive stanovnici Jupitera koji nisu baš prijateljski nastrojeni. Baš se pitam šta bi bilo sa nama da neko nas naseljava. Krećemo u četvrtak.
Danas je fudbalska utakmica između Zvezde i Partizana. Zapravo svake sedmice je utakmica između Zvezde i partizana pošto je ostatak lige ispao u drugu ligu. Predsednik saveza je Tomislav Karadžić. Niko zapravo ne zna koliko je on star. Kažu da je nastanjen u Pazovi gde ima sportski centar za obuku marsovskih talenata u fudbalu. Kupio sam sezonske karte za utakmice Zvezde. Ne stignem da odem svake subote na utakmicu ali sam kupio karte zato što deo prihoda ide za to da se pusti neki mangup iz zatvora koji robija po šesti put zato što je policajcu gurn'o baklju u facu. Doduše ove subote neću da idem uopšte pošto je velika subota - dan kada je Mars kolonizovan.
Nisam mogao da čekam Jupiter! Nazvao sam je i pristala je da izađe sa mnom. Pozvao sam je da idemo na izlazak u restoran - zvezdarnicu u Čović Polje. Tamo nas služe roboti, a kažu da je vlasnik neki lik iz Portugala. Lepo sam se obukao, a i ona je bila perfektna. Duga crna kosa na momente joj je prekrivala malo dublji ali ipak pristojan dekolte. Ispod crnih obrva sijale su nebesko plave oči. Nisam mogao da prestanem da gledam u nju. Malo širih kukova, dugih ravnih nogu, malo užeg struka, ne pretarano, predstavljala je Olimp mojih želja na koji sam tako žudno hteo da zakoračim. Nastojao sam da budem fin. Po povratku sa večere rekla mi je da je i ona mene odavno primetila. Svratili smo u motel. Posle dve čaše crnog vina spoznao sam da ima crne haltere. Bio sam već spreman, ukrućen. I ona je bila 'oćna. Ljubili smo se tako starsno da je zvuk upalio svetla u sobi. Nasmejali smo se, isključili svetlo i legli. Spremao sam se da uđem u nju...

"Definicija je napisana za takmičenje "Pačija škola."

Uh, fala Bogu i to prođe. Jeste bilo čupavo, sinuse i kosinuse sam za zadnje dve nedelje učio više nego sve ostalo u životu, ali isplatilo se. Dala mi je dvojku i zvanično imam najgori prosek u razredu. Jebe mi se baš za prosek!

Ovde na selu se zna, ako hoćeš da imaš para, moraš da radiš kao konj. Posla se ima, od jutra do mraka, težak je seljački dinar, ali kada uveče izađeš u obližnje selo, rasadnik budala, briga te što te lokalni indijanci gledaju popreko i peglaju ti crnu košulju. Tebi je super. Kinta za pivo, kinta za pljuge, kinta za gorivo, kurtone doneo komšija sa Exita za dž, neke Flumper Bumper, ali rade posao. Ako imaš sve to, radodajke same dolaze. Dobićeš pičke, ili po pički.

Ipak, ovo leto beše drugačije - ćale je dobio otkaz. Nakon 29 godina pišanja krvi u fabrici došao je neki kurton koji mu je rekao da je višak. Višak? Lep izraz za floskulu "koji ćeš nam kurac". Odmah sam shvatio da ovo leto neće biti kao drugo, ima da se radi, a pare će ići za neke druge, meni mnogo manje bitnije stvari. I tako je i bilo. Legla dnevnica, treba za koncetrat, legla dnevnica, fali prašak za veš, legla dnevnica, stigli računi. Sa sedamnaest godina se osećam kao domaćin, ali koga da krivim, ćuti i trpi. Bog sve vidi.

Leto, ko za kurac, nikad toplije! Upeklo Sunce, probija plafon, pa kada se podigne prašina za kombajnom ili kada krene da isparava otrov kojim si prskao repu, psuješ i njivu, i život, i majku što te rodila. Posla sve više, gazda se nešto uzjebao sa novim reklamnim kulturama, pa mora sve da bude tip-top. Neka se goni u kurac.

Na bazen i reku nisam mogao ići, zbog posla, radio sam svaki dan. Ako ne radim, onda pada kiša, pa mogu samo u sobi da budem. Bio sam zahvalan i na tome, ali me je negde duboko pekla savest što blejim bezveze, umesto da radim. Odem napolje i počistim šupu, da ne moraju moji da se cimaju. Bolje to nego ulica.

Pitate kako sam proveo letnji raspust? Jebeno, vrelo, pražnjavo i znojavo. Napokon došao prvi septembar i počela škola, pa da mogu da odmorim ko čovek.

Летњи распуст је, по мом мишљењу, најбољи део године. Тада ми је рођендан, између осталог, тада се иде на море. Овај летњи распуст бих издвојио од осталих по томе што сам се по први пут заљубио.

Она је дошла ове године по први пут код своје бабе. Нисам је пре тога познавао, само сам од мојих чуо да је код баба Драгице дошла Анастасиа и да би било лепо да тога дана ја баба Драгици однесем млеко. Добио сам канту коју је тата заклопио, јер ја не умем. Тада сам је први пут видео. Јако је лепа и стално се смеје. Кад се смеје појаве јој се рупице на образима. Има црну косу и плаве очи и виша је од мене за 4 прста. Неколико дана сам ја тако односио млеко, а онда је баба Драгица слала њу овамо, јер је мени било тешко и једном сам просуо млеко. То је било крајем јуна, а у јулу смо почели да идемо да се купамо на реци јер су престале кише и вода је почела да се греје. Тада ми је било криво што она седи са старијима који нас терају са терена за одбојку. Јул је био јако досадан, а дан пред мој рођендан, првог августа, док сам се играо са братом у шљивику, ловили смо кртице, чуо сам некакво ударање, изгледа да је то била музика из кола. Видео сам да је то по њу дошао неко са колима и препознао сам возача. За рођендан ми је било безвезе јер сам мислио на њу, и ни један тегић од грисине и два смокија нисам направио а то баш волим да радим кад су рођендани. Пред нашу сеоску славу је почео турнир у кошарци на један кош, то се зове баскет. Тада сам већ заборавио мало на Анастасију јер је било пуно осталих девојчица. На слави сам купио пиштољ на куглице и тата ми је дао да се возим на Велики рингишпил. Тада сам видео и Анастасију да се вози на Велики рингишпил, али није хтела да се баца са мном, већ са неком другарицом која је дошла исто код баба Драгице, али само за славу. После славе је све било пусто, неки више нису хтели да се купају на реци јер је прошло Преображење, Анастасија се и даље купала, увек су пред вече одлазили на ноћна купања старији па је и она ишла. Мени је криво што ми тата не да да се купам ноћу, поготово сада када је Преображење прошло. Последњих недељу дана сам читао сестрину књигу из Историје за пети разред коју сам наследио. Тада сам мислио да ће ми учитељица недостајати, али сада видим да има много наставника и да учитељицу виђам пуно на ходнику тако да ми не недостаје пуно. Анастасиа је отишла у петак пред школу, било ми је јако жао због тога. Дошла је да се поздрави и са мојом мамом је попила кафу. Мени још не дају кафу.

Свако лето је лепо на свој начин. То је припрема за нову школску годину, јер се мозак одмори и припреми за ново градиво. Ја се нисам баш много одморио. Али се надам да ће Анастасиа доћи и следећег распуста код нас. То јест код баба Драгице.

Došao je kraj školskoj godini. Svi smo veseli istrčali iz svojih klupa, teške rančeve i knjige ostavili kod babe na tavanu. Vraćamo se igri i šali. Leto je došlo u naš kraj. Počeo je odmor za sve nas. Bar sam ja tako mislio.

Kao i svake godine, protiv moje volje, odveden sam na selo kod tatinih. Tamo me je sačekala moja baka, umornog lica i mekih ruku. Deda je već bio utreskan, ja ne znam šta to znači, ali sam čuo od babe i tate da je on takav. Verovatno ga boli stomak ili tako nešto, uglavnom, znao sam da nešto nije kako valja. Pošto smo kasno doputovali, mama mi je objasnila da je razlog našeg dugog putovanja taj što je tata iz neke pripizdine i vukojebine. Ona tako govori kad tata kasno dođe sa posla, jer ga šef duže zadrži. Ja to razumem. Moj tata je degustator alkohola u nekom preduzeću. Ja sam išao jednom prilikom kod njega na posao i video da on i kolega Mile drže te flaše u ormarićima i malo-malo odlaze da provere kakvo je to piće, a kada se vrate viču "Dobro je, odlična". No, da se ja vratim na letnji raspust. Morali smo odma' da legnemo, jer ujutru treba uraniti. Čeka nas ceo dan na njivi, tj. livadi. Mora seno da se skuplja. Tata vozi traktor, a deda balira seno, a onda svi mi zajedno to seno sakupljamo i tovarimo na prikolicu.
Jutro je svanulo. Probudili su me rano, baka mi je podgrejala mleko, donela keks, a deda je i dalje bio utreskan. Baba ga je psovala i klela, proklinjala dan kad se udala za njega. Meni je dede bilo žao, po njemu se videlo da ga boli stomak, jer je kad-kad uzdisao i psovao komšiju Jovića što je stavljao šećer. Nisam najbolje to razumeo, ali nije me ni zanimalo. Tata je upalio traktor i bilo je vreme da krenemo. Kad smo stigli na njivu bilo je mnogo sena, ptice su u velikom jatu jurnule u nebo, uplašio ih je zvuk traktora. Deda tu njivu naziva "Prcalište za vukove", jer ima dosta uzbrdica i nizbrdica, pa ima nekih skrivenih mesta. Ja nisam video ni jednog vuka. Krenuli smo da radimo, ja sam na svakih tri sata trčao po vodu, noge su me strašno bolele, ali mi nije bilo teško. Na putu do kuće sam video komšiju Jovića kako radi one bezobrazne stvari sa maminom sestrom, a mojom tetkom. Pokrio sam oči i samo protrčao. Nisu me videli.
Kako je dan odmicao, a posao se bližio kraju, nas je umor stizao. U jednom trenutku iz traktora se čulo tupo *krc, krc, puc, puc, proključččč*. Tada je tata naglo zakočio, a iz traktora je kuljnuo taman dim. Deda je počeo da psuje dan kada ga je napravio i spominjao je neki kamen koji bi bolji napravio. Nisam znao da moj deda zna da pravi traktore i kamenje.

Volim letnji raspust, volim da odem i u selo, volim i kada deda psuje tatu, jer ume tata i mene da opsuje. Rekao sam tati da sam video tetku sa komšijom, a on me je samo potapšao po glavi i rekao kako je super što sam baš njemu to šapnuo i da sad ne mora da vrati nekih petsto evra.

Од свих годишњих доба највише волим лето зато што је тада летњи распуст.

Ове године летњи распуст је најдуже трајао. Да, тек сам завршио први разред, али сам тако чуо од старије деце. Овај распуст је трајао дуже због неког чике кога стално приказују на телевизији уместо цртаћа. Мислим да се зове Милош или Слоба. Углавном, његова жена увек носи неки цвет у коси. Као некаква циганка, увек моја баба добаци. Тај чика се посвађао са неким другим чиком и онда је други чика наредио да нас гађају бомбама из авиона. А мене баш брига, у мом малом граду није пала ниједна бомба, тако да нисам имао разлога за бригу и распуст сам провео у игри и шали. Осим једне бомбе која је пала у шуму мог комшије, али није експлодирала. Након тога он је од ње направио корито за свиње. Каже да се не баци.
Током лета, ми, деца из краја смо се скупљали на школском игралишту како бисмо се јурили, правили смицалице девојчицама и играли рата. Кад могу одрасли, зашто не бисмо могли и ми? Највише сам волео да посматрам девојчице док пишке у мраку. То је једном приметила дебела Радмила и пријавила мојој мајци која ме је извоштила прутом. Тата ме је само потапшао по рамену са одобравањем. Сутрадан сам Радмили припретио да ћу јој убити мачку ако још једном нешто каже. Отада више није долазила на наша мала окупљања на игралишту.
Заувек ће ми остати у сећању и један страшан догађај од ког ми се следила крв у жилама. Пошто је свако вече нестајала струја, обично сам ишао раније на спавање ако не бих отишао на игралиште. Једно вече нисам могао да заспим и гледао сам у небо надајући се да ће наши погодити неки зликовачки авион. Одједном, бела светлост је запалила небески свод. -У-с-р-а- **уплашио** сам се као никад до тада. Мислио сам да смрт долази по мене и да је та бела светлост светлост из Раја као у оним серијама што мајка гледа где сви плачу. Готово, убише ме, као да ме није ни било. Срце ми је стало и нисам могао ни да се померим. На моје изненађење, опет је у соби била тама. Кад ја погледо, читав сам и немам крила и онај круг изнад главе као у цртаћима. Тад је мајка ушла са свећом у собу и рекла да је то само нека сигилална ракета или тако нешто и да она није опасна. Мојој срећи није било краја, био сам одушевљен јер нисам погинуо као какав Косовар.

Од колевке па до гроба најлепши је летњи распуст! Једва чекам да нас опет бомбардују!

Bezvredna hartija.
Papir kojim ništa ne dokazuješ i ne služi ničemu, nego jednostavno ga imaš kod sebe zato što tripuješ da nešto vredi, a ustvari je go kurac od papira i možeš samo dupe njime da obrišeš.

Čovjek koji voli da je sve pod konac.

Šoping krajem meseca.

Шалтеруша која ти 1001 дан прича нову причу.

Ostrvo osame. Svojevrsna kazneno-popravna institucija za muškog predstavnika u jednoj emotivnoj vezi. Nedvosmisleni simbol za "vankrevetnu aktivnost". Spartanski način na koji nam žene saopštavaju da večeras nećemo jebati. Bukvalno.

Fudbalski izraz za strateško planiranje minimum dva kola u napred. Po nekoj trenerskoj proceni još u prvom kolu koje sledi, igrač sa jednim žutim kartonom mora da napravi i drugi, kako bi prespavao sledeću utakmicu i bio spreman za mnogo ozbiljnijeg protivnika. Ovakva vrsta strateške igre uglavnom se primenjuje kad se u nizu dobiju najmanje dve slabe ekipe, nad kojim se i sprovodi strategija poznata pod imenom "čistiti kartone". Pored čišćenja kartona vežba se i uklizavanje ali i faulovi na sredini terena ili daleko od svog gola.

Podrugljivi naziv za "zdravu hranu", odnosno musli, one karefeke od heljde i integralne štapiće, jer neodoljivo podsećaju na hranu za kućne ljubimce.

Je jedan jako nezgodan Trenutak u kome bez reči možete da dosta kažete o sebi, da ispadnete sve od najvećeg šmekera do najvećeg šabana. Naime, izašli ste u grad na kafu, vino... sa super devojkom ( koju pak ne poznajete baš najbolje) I prilazi vam slatka cigančica koja kaže: Kupi bato devojci karanfil!

E sad jebem li ga kako ja da znam šta devojka misli o tom karanfilu, i da li u opšte voli cveće i to još karanfil, možda i voli, a možda će da misli da sam mentol što sam kupio od organizacije koja navodno krade cveće sa groblja i prodaje po ulici, možda i kradu ko zna, možda će da je bude neprijatno od ostali gostiju i još hiljadu situacija.

...Nekada je to verovatno bilo romantično...
... Možda je i danas...
Mada, činjenica: to je svakako jedna rupa u Matriksu, jedan bag koji se javlja u kafićima, restoranima...

Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

1. Kaciga
2. Padobran
3. Pare (da ima čime čovek da plati taksi do kuće)

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...