Fin način da se kaže ženskoj osobi da izgleda kao kurva.

Израз који се користи да се скрене пажња на мулца који вози скупоцјени аутомобил обично купљен од новца за који се његов отац "помучио". Тата му је искористио све предности транзиције ове несретне земље, од ваљања цигара и цистерни нафте током посљедњег рата, до финансирања политичких странака било које власти које су омогућиле даље мутне радње. Тај татин син у животу није морао да подигне ништа теже од златне кашике којом је јео, а тајо је био ту да своме насљеднику испуни све болесне хирове који нормалном радном народу представљају прст у око и морални шамар.

Знао сам да ћеш одма' на мајмуна помислити. Замисли онда како је мени да тај надимак носим већ педесет година. Брајко мој, лакше би ми било да ме говедом зову, ал шта да се ради. Свако свој крст судбине носи... Ааа, сад те сигурно интересује, што Гологузан, кад сам пун пара, кад чашћавам кафану сваки пут кад дођем у село. Немогуће да ти ђед твој није причао... Ајде, кад си навалио, овако је то било.

Кућа нам је била повиш' извора, горе, на крај села у оном камењару, ишао си тамо сигурно. Сиротињски је то све било, кућа са само једном собом, нас троје. Причала ми мајка да је кад сам се родио морала парче кецеље да откине да би имала у шта да ме повије. А отац? Отац-колац, што 'но кажу. Сјећам се да су га неки људи довезли на воловским колима кад сам имао чет'ри године, ја, 1949. На крају рата их партизани сколили у некој шуми, и све у некакав затвор одвели. Мајка није знала шта је са њим, ишла по селу, молила, кумила, само да сазна макар нешто. На крају имала среће па од неке њене родице муж био службеник у пошти, сазнао само да је жив. Од кад знам оца, вазда је на ракијско буре баздио. Јадна мајка, трчала, радила по надницама, копала од јутра до мрака да нам заради, и кад дође кући овај јој отме све и у биртији попије. Тако сам ја, чим сам мало ојачао, пошао са мајком у поље, само да код куће не будем са оном пијандуром. Умро је педес' пете, нашли га у јендеку крај пута.

Питаш ме како знам твог ђеда? Па знам га, ви сте ту одма', кроз шљивик, па преко потока. Играли смо се к'о дјеца стално заједно, ишли у школу, крали воће по селу и шта ти ја знам све. Знаш и сам све оне дјечије лудиње... Момковали смо заједно кад дође наше вријеме. Ви сте добродржећи, јако имање, први људи у селу, па ти је тако и ђед био слика и прилика у селу код удавача. Ја сам се увијек шљепао уз њега, иако сам носио очеве старе ципеле и изушивану кошуљу. Шта ћеш, увијек гољо био. Мада, био сам симпатичан сељанчицама јер сам био најкрупнији момак у селу. Није ни чудо од оноликог рада...

Елем, да се вратим на то како сам добио надимак. Одемо твој ђед и ја, зима шесет четврте, на посјело. Мало играли прстена, мало појали пјесме са осталим момцима, кад ја погледну, у дну собе нека цура везе приглавке. Румени образи, кике исплела, а оне преко јелечета пале по грудима. Ма, само за пожељети таква цура. Ух, кад ме погледала оним својим умркастим оком, к'о да ме је муња ошинула. Заигр'о ми сваки дамар. Питаш ме што јој нисам пришао? Еее, није се то смјело тад пред свима, сине. Тад се погледима договар'о састанак, да нико не чује. Послије тог посјела смо се виђали у селу потајно, да нико не зна. Уствари, знао је само твој ђед, њему сам морао да кажем, видио је да више нисам онај исти, да сам се заљубио к'о млад тетријеб.

Нисмо могли више да се кријемо к'о хајдуци, па се договоримо да дођем да је испросим, како доликује све. Кажем мајци, она припреми дарове будућим пријатељима, ја позајмим кола и коња од твог ђеда и у прошевину. Боље да сам ногу сломио него што сам тамо отишао. Њен отац није хтио да је да за мене. Комуњара покварена, он је био један од оних који су ми оца заробили. Потегао био пушку на мене, истјерао ме из дворишта к'о каквог кера. Каже, ајд на страну што си од оног изрода пијанице, него зар стварно да мислиш да ћу своју јединицу пустити да у таквој биједи живи, са таквим гологузаном. Пуно двориште народа било код њих, проломи се смијех, а ја у земљу да пропаднем. Од тад се проширило селом и ја остадох Гологузан за сва времена.

Питаш ме шта је било послије? Послије ми се цијело село смијало, гдје год се појавим, ја главна тема спрдње. Видим ја да мени нема живота у селу, приштедим нешто пара, пољубим мајку, па у Њемачку. Имао сам среће да налетим тако на неке наше тамо, они ме убаце на бауштелу и милина. Брзо сам се снашао, купио себи неки станчић, лагано штедио, а жеља да се вратим у село ме вукла из дана у дан све више и више. Нисам смио да се вратим, бојао сам се да ће ми се смијати. Тако 5 година нисам напустио Швабију, све док мајка није умрла. Кад сам дошао да је сахраним, одмах се пронијела вијест по селу -стигао ГОЛОГУЗАН. Испричали су ми да се она моја удала у међувремену, отац је приморао. Твој ђед је био тај срећник да је добије.

Да, хоћу да кажем да сам због твоје бабе ја Гологузан... Човјече,од кад сам сазнао то да је твој ђед оженио Ружицу, нисам смогао снаге да се вратим овамо, све до пензије. Ето сад крадем Богу дане и чекам да ме позове себи, ваљда неће одугловачити.

„Ne dozvoli da ti kukavičluk obraz uzme i ...“

Koliko god se trudio nije uspevao da se seti ostatka đedove rečenice na rastanku. Odneo ju je vetar s Gučeva, a sakriše je talasi valovite Drine. A s one strane Drine, nikad lepše i zelenije nego tog leta, činilo mu se, udarila sila i aluždija, da pregazi, otme i satre sve što mu u životu beše drago.

I zaista, hrabrosti mu nije manjkalo. Onomad, u pomamnom jurišu na Kosanin grad, tamo na vrh Cera, sam zarobi celu posadu jednog austrougarskog topa. Carski soldati se dadoše u beg, ali ih jedno njegovo resko: „Stoj ! Ne mrdaj !“ ukopa u mestu. Beše začuđen otkud to da ga razumeju, sve dok jedan od njih ne promuca: „Nemoj, brooto, mi smo naši ...“ Ubrzo saznade da su golobradi momci, njegovi vršnjaci, mobilisani tamo negde u Bosni da služe bečkoga ćesara. I sažali mu se srce ratničko, te ih sprovede u komandu. Malo zatim, Obilićeva medalja za hrabrost zasija mu na grudima. Lično mu je vojvoda Stepa prikopča na šinjel. Srce ovoliko, hoće iz grudi da iskoči. Požele da je soko, da poleti sa vrh Cera i sleti u Tičar-polje da ga vidi đed.

A onda, ratna sreća se okrenu. Počeše ogorčene borbe, ona sila i aluždija se učetvorostruči, Austrijancima se priključiše Švabe, a pomoći niotkuda. Saveznici izdadoše, seme im se iskopalo dabogda. U jednom od brojnih povlačenja i pregrupisavanja, nađe ga sestrino pismo i ubode ga u srce poput tesaka. Jedina beše preživela kaznenu ekspediciju. Tri dana se krila u seniku i gledala šta joj neljudi od čeljadi po avliji čine. Đeda su, veli, vezali za onu staru krušku u dnu bašče, i živome mu kožu drali, a onda rane solili govoreći: „Na, stoko srpska neslana !“ Krv mu jurnu u lice, damari u slepoočnicama zatutnjaše silovito i on gorko zaplaka. Žeđ za osvetom razdirala mu je utrobu, ali čak ni kasnije, kada su mu zarobljenici padali šaka nije imao srca da se iživljava nad vezanim ljudima. „Dajte mu pušku, ili tesak, pa da se poćeramo“ - govorio je ostrašćenima koji su ga nagovarali na zlo onom čuvenom srpskom „ko se ne osveti, taj se ne posveti“.

Potrgane deliće uspomena, pokušavao je da prikupi i dok se gladan i skoro bos, promrzao, probijao kroz bestragije Albanije. Pomisao na slobodu i povratak u rodni kraj davala mu je čudnu snagu da istraje. Ljudi oko njega su jedan za drugim padali, zaspivali u snegu, da se nikad više ne probude. A on je grabio i grabio dalje. Ka spasonosnoj obali velike plave vode, koju su zvali more, a koju on nikako nije mogao da pojmi. Zar ima i veće vode od njegove Drine ?

Iz razmišljanja ga trgnu skoro nestvarna scena – mala čobanska koliba na osamku, izgledala je napušteno. Ni ljudi, ni marve. Na maloj drvenoj polici pored vrata čučala su tri ražana hleba. Glad u njemu probudi zver i on bezglavo jurnu da je, konačno, utoli. Navali na prvi hleb kao vuk, a ostala dva htede da smota u torbak. Arnautski plotun nije čuo. Oseti samo da ga nešto žarnu po leđima, i da mu se nešto toplo i masno i lepljivo sliva niz prsa.

„ ... i ne dozvoli da ti guzica glavu uzme ...“ – kao tupi odjek dopre mu do svesti završetak đedove rečenice, tren pre nego što mu oči zauvek zgasnuše.

Johan Bauman, novopečeni poručnik u tenkovskoj diviziji XXVI korpusa nemačke XVI armije, stajao je na prostoru izmedju dva rova i zadovoljno žmirkao u Sunce kasnog januara. Jučerašnja ofanziva donela je značajan napredak u strateškom smislu i nije mogao a da se ne podiči činjenicom da je baš njegova jedinica dala možda i najveći doprinos u tome. "Ko zna..." - pomislio je - "Možda će uskoro i sve biti gotovo pa će me poslati kući...". Da, *kući*. Tamo gde su Fani i beba čijem rodjenju nije prisustvovao. Već je unapred bio smislio šta će im obema reći kada ih bude video. Nasmejao se na to. Glupo bi bilo naglasiti koliko su mu nedostajale. Nije bio tužan zbog toga, nosio se gordo sa takvim mislima. On još jednom pogleda u zubato Sunce na Istoku, osmehnu se i pade mrtav u debeli snežni pokrivač ispod svojih nogu...

----

Jurij Kozlov, major VIII specijalne jedinice XV korpusa ruske III armije, puzao je kroz ruševine bivše izvidjačke komande i s vremena na vreme blago otresao sneg sa okovratnika svoje uniforme. Juče je na tom mestu stajala dugačka šestospratnica sa ogromnim lučnim ulazom, ali posle ofanzive nemačkog Vermahta od nje je ostao samo jedan deo tog luka i slovo "*J*" na njemu. "Proklete švabe..." - promrljao je za sebe i nastavio dalje da puže. U sledećem trenutku već se nalazio iza prirodnog zaklona od nekadašnjih spoljnih zidova i pred njegovim očima se pružala velika bela čistina. U daljini se, i to skoro sasvim neprimetno, micala jedna sićušna tačka i nije mogao a da se ne osmehne na to. Nije znao zašto, samo je to učinio. Već odavno nije mario za ovakve autonomne poteze svog tela - navikao se, valjda. Navikao se još od onda kada su mu javili da su mu žena i sin poginuli u nemačkom bombardovanju Odese. "Rat je to. Svi su nekoga izgubili..." govorio je sebi a i drugima. On se još jednom tupo osmehnu na tu misao, proveri kroz nišan i povuče oroz...

Jer Sutomore nije more u pravom smislu riječi. Sutomore je pederski izgovor kojim žrtve tranzicije mažu sopstvene oči, i nastavljaju tradiciju soljenja muda stečenu još za vrijeme Tita. I dok dobitnik tranzicije upali svoja metalik siva kola, pristojnog godišta, eventulano sjedne u avion i zapali za neku egzotičnu destinaciju, ja i par iljada meni sličnih smrdimo jedni drugima u vozu optužujući se međusobno za nekupanje prije polaska. Jašta, baš ću da se kupam a pošo sam na more iz tog razloga. Ko te jebe, smrdiš i ti meni pa ti ja ne psujem ženu, majku ti smrdljivu jebem. Jebo te turistički voz i ko ga izmisli da mi zagorčava život za tri eura koliko sam platio povratnu kartu, koju će neko naravno da mi digne sa sve deset eura zadjenutih za celofan od cigara. Jer kad je tolika gužva, da nemaš gdje da staviš jebeni Miki Maus peškir, logično da raste vjerovatnoća da će se tamnoputom Rambu, koji naplaćuje klonju, dići kita da te orobi dok ti plivaš oko bova u nadi da ćeš vidjeti neku opičenu kurabeštiju koja se skinula u toples i leži na dušeku, daleko od obale. U principu naš narod je šampion mazohizma, otruj ga svake godine po jednom užeglom pljeskom, njemu nije dovoljno. Šta oćeš više? da ti udarim taksu na svaki plombirani zub u glavi, jer i to je luksuz? Oćeš li tada shvatiti da ti je bolje da uplatiš tri dana u Budvu, Grčku, Tursku nego da se deset dana čvariš u jebenom Sutomoru. Ostani kući, jebi nešto ako nemaš pare. I onako će da ti se sprdaju ako kažeš gdje si išao na more.

Четири високе зграде, са по неколико улаза свака, ограничавале су територију кварта. Савршен склад бетона, асфалта и вегетације претставља право ремек дело градског архитекте из времена СФРЈ. Комшије свих генерација чиниле су заједницу, познавали су се, дружили и бивали екипа из кварта.

Данас, у доба капитализма, нико више не размишља о људима и заједници. Ничу само шарене торта зграде оивичене зидинама, без игралишта, клупица, паркиралишта... Гужва и отуђеност на сваком кораку.

Од свих годишњих доба највише волим лето зато што је тада летњи распуст.

Ове године летњи распуст је најдуже трајао. Да, тек сам завршио први разред, али сам тако чуо од старије деце. Овај распуст је трајао дуже због неког чике кога стално приказују на телевизији уместо цртаћа. Мислим да се зове Милош или Слоба. Углавном, његова жена увек носи неки цвет у коси. Као некаква циганка, увек моја баба добаци. Тај чика се посвађао са неким другим чиком и онда је други чика наредио да нас гађају бомбама из авиона. А мене баш брига, у мом малом граду није пала ниједна бомба, тако да нисам имао разлога за бригу и распуст сам провео у игри и шали. Осим једне бомбе која је пала у шуму мог комшије, али није експлодирала. Након тога он је од ње направио корито за свиње. Каже да се не баци.
Током лета, ми, деца из краја смо се скупљали на школском игралишту како бисмо се јурили, правили смицалице девојчицама и играли рата. Кад могу одрасли, зашто не бисмо могли и ми? Највише сам волео да посматрам девојчице док пишке у мраку. То је једном приметила дебела Радмила и пријавила мојој мајци која ме је извоштила прутом. Тата ме је само потапшао по рамену са одобравањем. Сутрадан сам Радмили припретио да ћу јој убити мачку ако још једном нешто каже. Отада више није долазила на наша мала окупљања на игралишту.
Заувек ће ми остати у сећању и један страшан догађај од ког ми се следила крв у жилама. Пошто је свако вече нестајала струја, обично сам ишао раније на спавање ако не бих отишао на игралиште. Једно вече нисам могао да заспим и гледао сам у небо надајући се да ће наши погодити неки зликовачки авион. Одједном, бела светлост је запалила небески свод. -У-с-р-а- **уплашио** сам се као никад до тада. Мислио сам да смрт долази по мене и да је та бела светлост светлост из Раја као у оним серијама што мајка гледа где сви плачу. Готово, убише ме, као да ме није ни било. Срце ми је стало и нисам могао ни да се померим. На моје изненађење, опет је у соби била тама. Кад ја погледо, читав сам и немам крила и онај круг изнад главе као у цртаћима. Тад је мајка ушла са свећом у собу и рекла да је то само нека сигилална ракета или тако нешто и да она није опасна. Мојој срећи није било краја, био сам одушевљен јер нисам погинуо као какав Косовар.

Од колевке па до гроба најлепши је летњи распуст! Једва чекам да нас опет бомбардују!

Onaj sa većom glavom.