Banka-Kladionica-Apoteka-Pekara-Banka-Kladionica-Apoteka-Pekara
Hodajuci ulicama gradova Srbije neprestano nailazite na ovaj niz. Nemoguce je ne zapitate se da li je vlasnik ovog niza isti covek u cijoj banci podignete platu koju izgubite u njegovoj kladionici i odmah vam pokupi preostali sitnis u apoteci za bensedin, a za burek u pekari - nema. Ko stigne posle banke do pekare je srecnik.
Kant
Опште познат положај у коме се све препреке савлађују. Карактеристично за кант је да вам никада не падне на памет, иако је опште познат, али ту је комшија да вас подсети.
Миле и Жиле премештају кауч из шупе у кућу.
Кауч неће да прође кроз врата.
- е јеби га, нема шансе да га утерамо!
- ај окрени га на кант!
-оп оп, уђе бре стварно мајке му га!
Nebo visoko a zemlja tvrda
Jebeno bezizlazna situacija, a muka pritisla. Gde pobeći, skloniti se a da se ne zajebeš i da se izvučeš iz govana. Gore ne može, visoko u pičku materinu, a još te tamo čeka onaj bradati master baja. Dole isto, jebeno tvrdo i puno troglavih kerova. Pa ‘oćeš nećeš, kad već nema gde ostaneš tu gde jesi. A gde si? Prema naslovnoj umotvorini, logično, u vukojebini negde između neba i zemlje. Znači živi si. Dobro je, jer ni gore ni dole ne bi valjalo. I jedno i drugo bi značilo da si među blaženopočivšima. E sad, upadanje u pliću ili dublju komu bi možda moglo da dođe u obzir kao neka kompromisna varijanta za izbegavanje dalekog neba, tvrde zemlje i ovozemaljskih zajebancija. Samo veselo i opušteno, nebo je visoko a zemlja je tvrda.
Peta kolona
Retrogradno evolurala od nekadašnjih elitnih jedinica Lava Trockog do današnjih domaćih izdajnika. Doduše bilo je i međufaza kao ona u Španiji kada je neki general rekao da će on lično voditi četiri kolone a da mu se peta zagubila negde kod Madrida i da će ta peta tamo čekati ... ali u zasedi.
Kod nas je bilo... pa u našem stilu?
Jebi ga, taj baja koji je bio zadužen za kolone nije imao Excel inače ko zna koliko kolona bi napravio. Ovako u tefter mu stale samo pet, pa je lepo razvrstao po kolonama sve one likove koje zna i koje ne zna. U prvu kolonu je smestio vođe i ta prva kolona je bila svetinja, tu nema diranja. U drugu dragu mu familiju, u treću prijatelje (ali one prave), u četvrtu pale drugove (eto, da se i oni pomenu negde), a u petu sve ostale.
Iako po propozicijama preskakanje iz kolone u kolonu nije bilo dozvoljeno niti moguće, dešavalo se da se neko iz neke naprednije kolone preko noći (ali naročito preko noći) nađe u ovoj najnazadnijoj, takozvanoj intelektualnoj petoj koloni.
Elem, ta najnabudženija imenima peta kolona nije imala ime, a sve te ljude su ipak morali da proglase da su nešto jer ovako nisu bili ništa, nisu bili vođe, rođaci niti prijatelji, a ni pali drugovi. Na kraju je pronađeno jednostavno i logično rešenje: imenovaše ih petokolonašima. Još samo neka funkcija da se dodeli petoj koloni i stvar rešena. E tu se debelo zapelo ali je to zapinjanje ipak rešilo problem. Nema funkcije za petokolonaše!, beskorisni šljam, trutovi, čitači i pisači knjiga, anglofili, germanofili, čovekoljpci, vernici, filozofi, maštari, sanjari ..... ma oni su sve samo ne neko iz prve četiri kolone. Jednostavno VIŠAK i balast.
Da, tako je bilo u vreme pre Excela, bio je samo baja sa tefterom, a u tefteru 5 kolona. Petokolonaši.
A u kojoj si ti koloni?
Podviti rep
Pseći govor tela i izraz vrhunskog poltronstva i poniznosti. Inače, među ljidima vrlo cenjene veštine.
Visoko kotirane na listi poželjnih osobina podvijanje repa nije moglo da ostane samo pseća privilegija. Hteli smo i mi da imamo TO. Na kraju smo uspeli, kao i uvek i kao u svemu. Mada, težak anatomski hendikep nedostatka repa nas je totalno osakatio u mogućnostima da i bukvalno podvijamo rep. Ali zaboravili ste na magiju imporovizacije jer kao surogat repu i njegovom podvijanju pade nam na pamet da u te shvrhe upotrbimo mozak i ostatak tela. Da, pa time možemo sve, možemo čak i nepostojeći rep da podvijemo. Simulacija, ali uspešna, malo spuštena ramena, blago povijena glava i kičma nadole, opuštena muskulatura lica uz laskave zvuke palacanja jezikom i eto efekata podvijenog repa. Čak raskošnijeg i delotvornijeg. Kad se bolje razmisli, mogućnost da stvarno imamo rep bi nas samo ograničavala u bogatstvu i raskoši prezentiranja poltronskih veština.
Boga ti poljubim
Jesu tri reči, ali svaka zaslužuje analizu. A tek celina, ma knjigu da napišeš. A još kad čuješ ko ovo izgovara dođe ti da se zapitaš ko je ovde na LSD-u, ovaj što se cmače sa Bogom ili ti koji gledaš scenu. Nego pođimo redom.
BOGA (ti) POLJUBIM. Što baš Boga da ljubi. Zašte neće tebe ili mene da poljubi, mi bi baš voleli da nas ON poljubi. Bilo bi to kao da nas je sam Bog poljubio. A da li ste se pitali zašto ne kaže: “đavola ti poljubim” E pa nije budala da se ljubi sa đavolom kada je možda i ON đavo, pa bi ispalo nešto kao sliku svoju ljubim ili čak neka đavolska homoseksualna veza. Zato, neće ON ni nas ni đavola nego hoće baš Boga da ljubi, a možda je i sam umislio da je Bog pa, ono, u fazonu Bogovi se samo međusobno ljube a boraniju ko jebe.
(Boga) TI (poljubim). Čijeg Boga? Pa tvog boga hoće da ljubi, a ne svog. Sad je samo pitanje da li on neće da se žvalavi sa svojim Bogom iz nekih, možda samo higijenskih razloga, ili bi malo, onako promiskuitetno, da “proba” tvog Boga pošto mu ovaj njegov već dosadio. Ko zna, vidite i sami kolika pitanja se ispiliše.
BOGA TI POLJUBIM. More to znači da nema zajebacije. Gazda je ljuti. Podvijaj rep, gmiži, puzi, izmisli petu kolonu, podmetni brata rođenog i spašavaj živu glavu. A NJEGA pusti nek se cmače sa Bogovima, tvojim, mojim i njegovim ako ih ima. Mada, čisto sumnjam, jer zašto bi neko rekao “Boga ti poljubim” kad bi imao svog Boga.
njutnov zakon gravitacije
''Telo izbačeno početnom brzinom V vertikalno naviše ne može da omane zemlju - pa da mu jebeš mater!''
Devičanski gradovi bez metroa
Svi ljudi vole metroe između ostalog i zbog radoznalosti i prilike da dobiju odgovor na pitanje: šta se nalazi tamo dole u podzemlju. Čuje se svašta, upoznaš grad kad upoznaš podzemlje, banda iz podzemlja, zagrobni život, reka Stiks .... i dalje mašta radi.
Gradovi bez metroa pružaju šansu svojim žiteljima da čekaju na kopanje duboke rupe u zamlji i to u slatkoj neizvesnosti i stalnom odlaganju bilo kakve spoznaje o tajnama podzemlja. A onda dođe i taj dan, iskopa se rupa, izgradi metro, ljudi siđu dole i tek onda shvate da u podzemlju nema ničega i da je ono što ih je zapravo zanimalo gore, na površini, u samom gradu.
Nabola se na pritku
Pritka je u prošlosti bila najčešći krivac za defloraciju pre braka.
Ma neje imala nijedno muško do sad, a toj što neje nevina, onomad se nabode na pritku od paradajs. Nesreća!
Plan
U početku je naravno mrak, a onda se rodi ideja. Sama ideja bez “supstance” ne znači mnogo. Pretpostavka daje ideji supstancu i ova smesa se pretvara u plan. Daljim razrađivanjem detalja plana on se dovodi do nivoa “matrice” po kome neki sistem funkcioniše.
Grupa radnika je dobila zadatak da bez odgovarajuće opreme očisti septičku jamu.
- “Ovo je rupčaga puna govana i nesnosno smrdi”, zaključi radnik u rupi sav umazan govnima.
- “To je betonski lonac izmeta i JAKO zaudara”, žali se stariji radnik (on je van rupe i nije umazan govnima) vođi smene.
- “Radimo na kontejneru izmeta koji ima JAK miris”, vođa smene obaveštava šefa pogona.
- “Istražujemo objekat sa đubrivom, iako radnici jedva dišu zbog SNAGE isparenja, ipak izdržavaju”, šef pogona podnosi izveštaj zameniku direktora.
- “Radimo na istraživanju materije koja JAKO potpomaže RAST biljaka”, zamenik direktora izveštava direktora.
- “Imamo rezultate sa nečim što podstiče RAST, i to JAKO”, direktor šalje fax ministru.
- “Ovo je novi plan za RAST naše privrede sa JAKIM podsticajnim efektima”, ministar prezentira PLAN predsedniku vlade.
- “PLAN je dobar i postaće deo naše politike posle usvajanja na parlamentu, a možda i pre. Dobar posao, čestitam ministre”, zaključio je predsednik vlade.
Eto tako se dešavaju sranja
Hiperbola
U davna vremena, uz parabolu i elipsu bejaše jedna od tri posestrime, koje su zajedno sekle konus. Onda, dođe misteriozni srednji vek i hiperbola dobi i značajnu primenu u desetercima, ispevanim uz gusle.
Godina: 1386. negde o Gospoinu dne
Lokacija: krčma u nekoj vukojebini
Događaj večeri: nastup čuvene striptizete - Kosovke devojke
VIP ekipa: Obilić, Kosančić, Toplica, Kraljević i još kojekakve velmože
Separe. Cirka se rujno vino, a fenjeri bacaju strobove. Iz bijelih grla dopire neki haus uz guslarsku podršku slijepog Mićuna. Promoterke u narodnim nošnjama merkaju mrče, koji su sišli s obližnjih planina. Na podijumu, gola Kosovka devojka sa ovcom na leđima, uvija se oko namašćenog stuba k'o Selma Hajek i mami muške poglede...
Nakon par sati, fajront. Sa poda se kupi srča, i obezbeđenje izbacuje pijane goste kroz prozor, direktno u Sitnicu. Separeu sa junacima prilazi zvezda večeri.
Kosovka: Pomaže bog, junaci!
Svi u glas: Bog ti pomog'o, lepotice. Sjajan performans, zaista.
Kosovka: Hvala, trudim se. Nego, da pređemo na stvar. Drugarice mi rekoše da vi imate najveće buzdovane u okolini, pa ja reko' da utvrdim verodostojnost tih informacija. One govorahu o nekih 25 santima bez šešira. Stoga, momci, oružje na videlo.
Svi zajedno: :izvadiše buzdovane:
dramska pauza i grohotni smeh Kosovke devojke
Kosovka devojka: Hahahaha, majku im glupavu, šta one znaju šta je 25 santima. U redu je, momci, navucite untercigere, slobodni ste.
I tako nastade hiperbola kao stilska figura.
Porodica upoznaje vašu devojku
Spektakularan događaj pun “skeniranja” kakav ni medicna još nije smislila, sitnih nesnalaženja, donošenja krupnih zaključaka na osnovu nebitnih detalja ili pokreta. Jadne devojke su morale da izdrže “prženje” više pari rendgenskih očiju koje vide i procenjuju baš sve, od visine IQ do plodnosti. Posle ovog “temeljnog“ istraživanja odlazile bi kući u nekom poluomamljenom i pomalo postiđenom stanju. A mene je kod kuće čekalo nostradamusovsko proročanstvo o mojoj nesrećnoj sudbini ako samo i pomislim da u porodično stablo “ugradim” baš tu devojku.
Mršava, skormno obučena, pametna.
Majka – Dok vodi sasvim kurtoaznu konverzaciju razmišlja: kako li će ova da se porodi?, vidi kako je uska u kukovima!, a i nema čime da doji. Biće dobro ako za dvadesetogodišnjicu braka nauči kajganu da napravi. Jadno moje dete!
Mlađi brat – Lupka priborom za jelo, telo mu je na stolici a mozak u kiber spejsu, gubi strpljenje i kači se na fejs.
Otac – Mozak mu je otišo “u ler”, nepotrebno i nepovezano pominje Koštunicu, opoziciju i poziciju ... i Hegela, a razmišlja: Ovu nema kuče za šta da ujede, ima da mi sedi na grbači i posle penzionisanja. Gde li je nađe? Nećeš se ti sine ovde ni najebati ni ‘leba najesti, ali knjiga ćeš se načitati.
Stariji brat – Svratio na brzinu da uzme ključeve od auta. Mangupski namiguje svima i odlazi da jebe nešto.
----------------------------------------------------------------------------------
Sočna, obučena kao kurva, ne toliko pametna.
Majka – Malo priča više sikće, koluta očima i razmišlja: Ova će izroditi lepu i zdravu decu, ima je, može i da doji, ali ne tvoju decu sine! Od kuhinje će mi napraviti SPA centar, ješćemo zrnevlje i konzerve. Jadno meje dete!
Malđi brat – Pravi galamu, pokušava da skrene pažnju na sebe, ali brzo nestaje na pola sata. Verovatno je drkao u WC-u. Vraća se zarumenjen, zbunjen i nezainteresovan.
Otac – Cakle mu se oči, smeje mu se brk i ne može da se dođe do reči od njega. Nesvestan šta sve glasno lupeta razmišlja: Eh i tata bi nešto ovako sine, kao nekada, ali ovu ni princ od Bruneja ne bi mogao da izdržava. Najebali smo ga ako ovaj moj klipan misli ozbiljno. Nećeš se ti sine ovde ‘leba najesti a ni najebati. Moraćeš da čekaš da dođeš na red.
Stariji brat – Svratio na brzinu da uzme ključeve od auta. Mangupski namiguje svima i odlazi da jebe nešto.
----------------------------------------------------------------------------------
Ostale “nijanse” devojaka, komentara i razmišljanja je lako izvesti iz navedinih krajnosti.
Povratak kući ili ... “engleskinjino” dupe u šakama
Povratak u zavičaj posle dužeg odsustva je uznemiravajuće iskustvo i pomalo liči na buđenje iz duge kome.
Postoje tri stvari koje kao običan čovek nikada ne možete uraditi: ne možete da zajebete provajdera mobilne telefonije, ne možete sebe učiniti “vidljivijim” za lepe žene i konobare sve dok one/oni ne odluče da vas “ugledaju” i nikada se ne možete ponovo vratiti kući. Prve dve stvari ne mogu da objasnim a za treću mislim da znam objašnjenje. Jednostavno, ili ste otišli ili niste. Što se povrataka tiče ili se sa vama vrati samo deo vas ili vam se učini da ste promašili mesto, iako navigator kaže da ste baš tu gde želite da budete. Svejedno, osećaj da se niste vratili kući i “da to nije to” vas ne napušta.
Da bi izdaleka stigli kući sve što treba da uradite je da više verujete navigatoru nego svojim očima. Posle toga zajebite navigator i vratite se svojim čulima. Ima razloga i potrebe za tim jer kretanje zavičajnim gradom najviše liči na ponovno učenje hodanja ... i govora. Da, zablokirao sam u farbari, hteo sam da kupim ... kako se zvaše ... ono čime se popunjavaju rupe i neravnine na zidu ... “Glet masa!” kao EUREKA viknu prodavac. E to, baš to. Kupih jebenu glet masu.
Grad je urbano transformisan ali ne i ljudi. Doduše oni jesu metamorfozirali i “prebacili se” u starija tela, ali su u suštini ostali isti. Gledajući ljude nisam imao utisak nikakvog napretka, jednostavno “pronašao” sam ih u onim istim problemima u kojima sam ih i “ostavio”. Kao da godinama nose istu anakondu oko vrata i nikako da je se reše.
Na kraju sam zaključio da je najzanimljivija stvar koja im se dešava povremeno ispadanje po kojeg zuba, a da vrhuncem zabave smatraju – neodlazak kod zubara, pa onda jedni drugima pokazuju unutrašnjost usta i satima razglabaju o tome kome je teže u životu. Takođe sam primetio i to da broj zuba utiče na sposobnost konzumiranja alkohola, što manje zuba = više alkohola.
Neizbežno, sreo sam drage i stare drugove. Poželeo sam da popričam sa njima o svemu ali je taj entuzijazam brzo iščezao kada je počelo prepričavanje dana kada sam obema rukama obuhvatio malu zadnjicu “engleskinje” i da me jedino po tome pamte. Isti ti drugari su tada mislili da sam to uradio zbog opklade, “engleskinja” je tvrdila da sam se “dokazivao”, a ja sam znao da sam to uradio zato što sam ŽELEO da je opipam. Zanimljivo je da moji drugari i danas misle da sam to uradio zbog opklade. Nažalost ne znam gde “engleskinja” živi danas i šta ona misli o “obuhvatanju” njene čudesne guze.
Izbacivanja iz škole su me spasili, ko drugi nego, profesori fizike i hemije. Kasnije sam morao da im detaljno objasnim kakav je bio osećaj držati “engleskinjino” dupe u šakama. Zanimalo ih, šta ćeš.
Povratak kući ili ...? Pa šta da vam kažem, sve su to samo uspomene, a njih ionako nosite sa sobom kud god da pođete.
Izgovori za kašnjenje na sastanak
Kašnjenje na sastanak može bit slučajnost ili stil života. Neki to rade zbog toga što su trapavi, a neki kašnjenjem šalju jasnu poruku o svojoj “posebnosti”. Iako neki smatraju da je “moderno” malo zakasniti, velika zakašnjenja govore o lenjosti, životne neuređenosti, neodgovornosti i nevaspitanju. Kako god bilo, onaj koji kasni mora da pruži bar neko umirujuće objašnjenje.
1-15 min.
Izvinjenje nije potrebno, pomenete “akademskih 15 min.” tako da svi ostali osete “auru akademskog zvanja” i dok lebde u prijatnim mislima potpuno zaborave na vas.
15-30 min.
Ako ima kiselo-nestrpljivih faca odgovrite facom “šta nije u redu ljudi?” i rečenicom: “Aha, mislili ste da sam vas zaboravio. E nisam, ko može VAS da zaboravi. Nije valjda da ste već počeli?”
30-45 min.
Teška artiljerija mora da radi. Ne čekate da vas nešto pitaju već vi počinjete sa pitanjima: “Kako su svi uspeli da stignu pored ovakve gužve? Šta sam zanimljivo propustio?” Oljagate gradsku i državnu vladu za nesređenost saobraćaja. Zahvalite se nebesima što ste ipak stigli i nadalje ćutite.
45-60 min.
Zahteva i fizičke pripreme. Raščupate kosu, pokvarite i razlabavite čvor od kravate, izvučete jedan okrajak košulje iz pantalona i “pobledite” ako možete. Objasnite panično, ali bez detalja, iznendanu bolest tetke i istovremeni kvar na automobilu. To bi trebalo da bude dovoljno.
Više od 60 min.
Ne morate ni da idete na sastanak. Verovatno se završio i bez vas.
Šifre tinejdžerskih SMS poruka
Korisno je poznavati ih, spadaju u neku vrstu slenga i manje se zbunite kad shvatite da je vaš tinejdžer koristio vaš mobilni telefon. Nađete svakojake šifrovane poruke, a poneka i stigne sa zakašnjenjem. Prvo što se pitate je: kako li popamte sve ove “stvari”.
- B4 - pre
- BBFN - zdravo za sada
- AML – ti si sva moja ljubav
- AWHFY – da li se već zabavljamo?
- AKA – drugim rečima
- BF – dečko
- F2T – slobodan za razgovor
- Gr8 – sjajno, super
- H8 – mrzim
- H2CUS – uskoro se vidimo, nadam se
- I2I – oči u oči
- W4U – čekam te
- O4U – samo za tebe
- Zz – pozdrav
- VRI – veoma
- PZME – pozovi me
- N1 – niko
- T2-T2 – zauzet fiksni (valjda ono tuu-tu-tuu-tu)
- T2UL – čujemo se kasnije
- YBS – biće ti žao, zažalićeš
- MYOB – gledaj svoja posla, ne tiče te se
- BRB - odmah se vraćam
- JK - zezam se
- GF - devojka
- LOL - glasan smeh
- ŠKK - šta koji kurac
- JBG - jebi ga
Prevedeno na srpski milošću dva tinejdžera.
* Ova definicija je open source tipa, ako imate neki predlog da se dopuni nemojte se ustezati da predložite.
Razlog zašto su babe i dede toliko kul
...није што те толико воле, па ти допуштају да буквално висиш на лустеру...
Прави разлог је у томе што они уживају да гледају како нервираш своје родитеље, јер су имали исту муку са њима...
Ћале : Па добро бре ћале, што си пустио Немању да се умаже онолико?
Деда: Е Рајко, да знаш каква си ти свиња био у његовим годинама, реч ми не би рекао.
Armagedon, dete nerođene planete
Kamen o kome znamo mnogo toga. Dali smo mu ime, odredili verovatne dimenzije, isplanirali smo kako ćemo da pucamo na njega, znamo čak i šta će nam uraditi i na koji način (ako promašimo). Takođe nije teško zamisliti kakva bi žurka bila ako se ispostavi da je pored nas upravo proleteo Armagedonov mlađi brat. Jedino ne znamo gde je, kad će doći i da li uopšte postoji. Samo toliko.
Najverovatnije je tu negde između Jupitera i Marsa u gomili od oko milijardu kotrljajućih stenčuga koje nisu ništa drugo do neostvarena planeta. Jupiter, i sam nesrećan zbog toga što je neostvarena zvezda, svojom supergravitacijom to nije dozvolio.
Prilično ste u pravu ako mislite da sve ove, manje ili veće, gromade vojnički disciplinovano ispisuju svoje putanje i da nikada nećemo saznati koja od njih je Armagedon. Međutim, ako u celoj toj milijardi postoji neki nedisciplinovani mališa koji može da započne malu bilijarsku igru među lebdećim stenama priča se može završiti izdvajanjem mirnog Armagedona i njegovim jurcanjem prema Zemlji. Kako to predvideti na vreme i sprečiti da nam se desi ono što je dinokiler (neki ga zovu Baptista) uradio dinosaurusima. Pa, skoro nikako. Zamislite samo da igrate bilijar sa milijardu “kugli” neujednačene veličine i oblika a vidite svega 5% njih. Teška bi to igra bila. Čak i uz pomoć najmoćnijeg hardvera Armagedonov dolazak bi mogao da se predvidi svega nekoliko nedelja, najviše nekoliko meseci, pre sletanja.
Stigao ili ne, tih nekoliko meseci bi sigurno bili najzanimljiviji period naših žiovota. Dok bi neki tražili način kako da “eskiviramo” Armagedona, drugi bi se spasonosno “ukopavali’, treći bi se molili, ali najveć broj ljudi bi se posvetio trošenju ušteđevine i “prijateljskom” ćaskanju sa šefom, dok bi se cene stanova u centru grada opasno približavale ceni krigle piva.
Ah da, zaboravio sam Brusa Vilisa. Blaženo neznanje