Zeleno, čupavo čudovište, lik iz crtanog filma uz koji su mnoga deca učila Engleski jezik. Bilo je poznato po frazi I'm Muzzy, Big Muzzy! I eat clocks! Pojavom ovog crtanog lika, mnoge debeljuškaste osobe i one koje vole da jedu su dobile novi nadimak.
Jedeš k'o Big Mazi!
Ovo nema veze sa verbalnim deliktom. Ovde glasne žice uglavnom miruju. Nije to ono uobičajeno podizanje glasa kao kada iz susedne sobe čuješ ćaleta kako urla i opšti sa ženskim delom Vučićeve rodbine zbog decembarskog računa za struju koji može da se rastumači samo pod punim Mesecom dok ti dva inženjera elektrotehnike obučeni kao dodole izvode obred prizivanja kiše miksujući vlaški i indijanski stil.
Šta da uradiš?
Digni glas protiv ropstva, protiv tiranije, nepravde, zloupotreba, protiv doktora koji odbijaju da te ozbiljno pregledaju iako krvariš k'o svinja dok im ne tutneš neku lovu i flašu viskića, protiv dugih redova u ambulanti, bolnici, pošti, bioskopu, protiv pandura koji primaju mito, protiv pandura koji neće da prime mito (smradovi, popio sam 4 pivkana pa šta?), protiv Mila i korupcije, malih prihoda, velikih rashoda, skupih pića po splavovima, skupih kurvi po mostovima, droljetina koje tvrde pazar a daju liku iz kraja koji ima 50 dina i vozi H-6 (šta fali golf dvojci kurvo?), obrisanih definicija po sajtovima, protiv profesora koji imaju "nešto" baš protiv tebe i neće da te puste za prođeš a učio si dva sata ko konj, protiv nadrkanih i neljubaznih šalteruša, Hrvata (a nastali od nas), kontrolora u gradskom (alo kad budem imao platu soma evra uzeću dva Bus plusa nije greda), protiv Toleta, protiv kojekakvih Ćokija i Kokeza, protiv bučnog komšije, metalaca, mentalaca, RTS pretplate, Radoša Bajića brkatog govnara koji nume da napravi seriju i još mnogo toga. Dokle ćeš, o Srbine, poslušno saginjati glavu dok te neka neobrazovana stoka keca kako stigne?
Zar tvoji dedovi baš prvi na Balkanu, pazi sad, digli glas, protiv tiranina i zbacili viševekovnog ropstva lance osnivajući prvu modernu državu na ovim prostorima ujedno i objavljujući najmoderniji ustav tog vremena? Zar ćeš biti gori od njih?
Kako onda delati i dignuti glas poput zla njihovoga?
Od gledanja nema selameta. Vreme je za akciju. Kuke i motike u ruke pa udri dokle mahat' možeš. Kroz onaj mali otvor na pultu ščepaj šalterušu zavrat pa joj nabi taj jedan papir u usta i nateraj je da ga pojede bez leba. Donesi svoje piće na splav, i ja najviše volim da pijem to što proizvedem, kakva Bavaria kakvi bakrači. Sipaj metalcima šampon u kafu. Pravi 5-ti Oktobar dva puta godišnje ali reforme sprovedi do kraja. To su samo neki od predloga.
Eto, nego šta sam ono hteo..
A da. Protiv moderatora koji ti, hipotetički, eto, onako slučajno, izbace temu iz aktivnih.
Kad bi se to desilo onda bi, realno, "dizanje glasa" značilo ujedinjenje svih internet huligana pod jednu zastavu i sveopšti protivnapad protiv arogantnih upravnika Bastilje koji predočavaju jedan ceo režim tiranije nad slobodom misli, govora i navijačkog opredeljenja čiji je sastavni deo bića jedno sasvim normalno i dobroćudno prozivanje suparničkog tabora uz masu dobrijeh fora i pošalica. I sveopšti SPEM njihovog zlog modulatorskog sistema. Ako je pao Luj HVI..
Samo kažem.
Manifestacija duše.
Stvar, alat, vozilo i bilo koja druga pička materina koja ima svojstvo nultog habanja i postojanosti k'o što je stepen retardiranosti Žike Šarenice i nekih drugih munja. Naravno, ukoliko se koristi kako valja i trebuje, jer ima međeda koji bi i givit pokvarili.
- Dragi, baš si potentan. Imaš 70 godina i još ti skače majmunče ko u dvadesetogodišnjaka.
- Prvo i prvo, nije majmunče nego gorila, drugo, nemoj da porediš moju potkovanost tehnikom sa siledžijskim manirima tinejdžerskih geliptera ako me razumeš, i treće i najvažnije, ovo je bre moja loza. Kod nas se to pravi da traje. Nisam Kinez krute jebo!
---------------------------------------------------------------------------------------------------
Višegrad, 2846. godina.
- Jebote što ti dobar taj golf dvojka!
- Nego! To je napravljeno da traje. Nije ko most, sruši se posle 600 godina.
Nepisano pravilo i životna istina.
*Bog čuva pijance i decu. Daje im krila anđela i podmeće jastuke kada padaju. Zato, kada padne pijanac ili dete, obično mu ne bude ništa, dok trezan čovek ima tu rđavu naviku, da pri padu i gine.
Anonimni alkoholičar*
Ovo neko trik pitanje, a?
Zar nije očigledno? Ono - mitoza, mejoza, nastavljanje loze, ognjište, sećanje na pradedinu spomenicu, patrijotizam, nebeski narod, penzioni fond, još malo ognjišta? Dobro to, to je po difoltu, majka mu stara. Ali, ima još tako puno "za", manje sakralnog karaktera, da čovek prosto poželi da zalihu kondoma napuni vodom i promptno pofrlja na prolaznike. I baci se na posao. Kako koji posao? Eee, ovo je poslednji put da ti pokazujem.
- Sam naziv (tata, ćale, otac, ćaća) jebe mame. Bukvalno, figurativno, kako god. Moćno je. Plodni pape, mašina za proizvodnju potomstva. Ćale si. Legenda si. Roditelj. Tata-mata. Tvorac. Bogotac! Maćori. Autor.
- Možeš da nemilosrdno patišpanjišeš uokolo i izigravaš facu, naročito ako nisi mator. Kao: "Jebote, što je skočio pedeve. A baš mi ćera jutros kaže 'Tata, možemo li da kupimo hrčka'". I onda svi kao "Imaš dete?" "Ma, da" - odgovaraš na kulijanskom narečju, "ja to onako usput, to ti je ništa. A vozim i golfa trojku, tjunovan, šampanj boja".
- Pred ženskim svetom si car. Padaju na to: pažljiv si, roditelj taaako swatkog detenceta. Vidi mu saaamo raspar čarapice... Upamti: "bući-bući dete" lako prelazi u "bući-bući vršnjak". Obavezno opet pomeni golfa.(Ženo, ako čitaš ovo, ne nastavljaj, šalio sam se... Jeste, glupo je, da žao mi je, znam - na kauču... E, pazi sad, čitaoče, 'nači sve je suva istina! Nastavljaj.)
- Možeš da se pod plaštom deteta provučeš za milion stvari.
Klopaš sve redom, šatro da probaš, pa da proveriš rok, pa ne može ono, boleće ga tiiiiba. Legitimni Čokolešnik, alo! Prvi novogodišnji paket je tvoj, naročito ako je beba rođena krajem godine! Jer tada ne može iz njega ništa da hasa (eventualno mu daj da glođe kutije, zgodno je za prve zube). A i kasnije se ugrađuješ onako momački, ko Đinkić u privatizaciju.
- Igrice, crtani. To je poseban odeljak. Ti im samo pomažeš. Ti isprobavaš. Ti samo prelaziš neki težak nivo, skenjavaš bosa, jer mora da se iskombinuje pet raštrkanih tastera plus skrol na mišu. I igraš, žrtvuješ se - šta ko može da ti kaže. Isto i za crtane. Sad možeš do mile volje da turiraš sve: od Blufonaca do Betmena. Glumi tu kolateralnu štetu, a ovamo puca ti stojan.
Ima još toga onoliko, ali skontao si valjda srž, nosaču mošnica, sapatniče po polu. Zajebavaj se dok možeš, a posle... Pa, nastavićeš da se zajebavaš, dakako. Ćale.
- Tata, jesi završio sa tim primerom?
- Evo, upravo završavam. ’Oćemo Lego Star Vorsa?
- Toooo!
Tradicionalno jelo na izdisaju kao žrtva pop kulture.
Rođena sestra od ljeuše. Smrtni neprijatelj pice, dosta nepopularnija. Pica predstavlja sve ono protiv čega se kljukuša bori. Ali jebi ga tako je to, ona nesrećnica kad zamiriši , ljudima pomuti pamet pa ne znaju šta je zdravije za njih. A šta ima zdravije od bijelog luka? Ništa. Ali jebeš ga, ona nesrećnica em miriši, pa još kad je sočna, i kad se razvlači onako bezobrazno, teško je odoliti nekom neprosvjećenom insanu, svaki bi da malo gricne i lizne. Da približim onima, što ih ne volim očima vidjeti, a što se vabe urabanima : Pica je mejnstrim, a kljukuša andergraund, hardkor. Ili što bi rekao Kočić: Kljukuša je Jablan, a pica Rudonja, podgojeni bak stranog okupatora, koji kidiše na sve što je naše.
Ali ipak, ima ima nas koji gledamo svojim očima, koji znamo šta kljukuša predstavlja, koliko tradicije i koliko istorije ima, koliku je muku sagledala. Da nije prošla kroz sva teška vremena ovog naroda ne bi bila onako ljuta, a opet slatka u isto vrijeme. Vratimo prave vrijednosti na naše trpeze.
Kad sam bio mali, znao sam svoj pravac. Dok su svi voljeli slatko ja sam samo kljukušu tukao.
Mili Bože, čini mi se da sam mogao kljukušu jesti i spavajući. Sjećam se, kad se igramo lopte na livadi, zakuva se žestoko, a mene baba vabi sa brijega:
-OOOOO STEVANE, AJDE JEDI!
-NEĆU VIDIŠ DA IGRAM LOPTE!
-AJDE NAPRAVILA SAM TI ONO ŠTO NAJVIŠE VOLIŠ!
-JEL KLJUKUŠA?
-JEEEESTEEEEEEUU!
I tog trenutka zemaljska kugla prestaje da se okreće. Ama, mogao sam sa Zvijezdom igrati finale Lige šampiona , napustio bih samo za parče kljukuše.
A to baba kad napravi, zemlja gori. Dok ona pravi prevrtu od crnoga brašna, meni dadne čanak i sjeckalicu, i prikuči gredicu luka da usitnim, da budu oni komadići sitni kao Srpski pokret obnove. I dok ja to spremim, prevrta bude gotova, baba poulji luk. Stavi tepsiju u ćošak sudopera, odmakne se na kraj sobe, da mi čanak da pridržim, dok ona podveže maramu i istegne ruku, pa kad odatle pljusne onu kljukušu, mene odmah znoj oblije. I jedi, i jedi, i jedi... Onaj bijeli luk spusti pritisak i samo mi primaknu krevet i ja se oborim direkt sa stolice.
Jedne prilike zaglavio na Paprikovcu. Prekro se.
Veli doktor: Šta je reći?
Kaže did: Jebi mu sunce doktore, prekro se kljukuše , dulum je pojeo. Samo oči počeše pod rotacijom raditi. Vodi ga na odvikavanje, on je narkoman. A ja mali bucko bio, zajapurio se ...
Mene tamo u neku sobu, sestre me privatile za ruke naguzilo preko stola. A kad doktor izvadi špricu, svetu ti nedlju, pa ono bi konja ubilo ko zeca. Kaže ona sestra meni:
-Ne boj se ništa, kako se nindža kornjače ne boje...
- Ma kakve nindža kornjače, kakvi kurci, vidi igle kolika je ima da je išćera na drugu stranu, OJOJJ MENI...
- Pa sine mili, ko ti je superheroj?
-Superheroj Spasoja, nekidan prevrno prikolicu đubra ...
-Onda budi Spasoja.
Utom, i doktor povika:
-Može li.
-UDRI DOKTORE JA SAM SPASOJA ČEDINOV, NE MOREŠ MI NIŠTA!
Kad sam došao sebi čuo sam doktora kako didu govori da je ovo težak slučaj, da mi je od bijlog luka malo mozak izgorio, nece se puno odraziti na psihu, malo samo zglajzo ali nisam agresivan. Da mi daju pice da jedem, da ne mislim na kljukušu. Nije lako, ali da ću se odviknuti uz podršku porodice.
Nikad mi pica neće kljukušu zamjenuti.
Kada nekom objektu zameniš sve delove, da li je to i dalje isti objekat?
Ovo pitanje u filozofiji je poznato kao Tezejev paradoks i kao što se vidi u linku, mnoga velika imena filozofije dala su svoje viđenje problema. Što se tiče Trigera, jednog od najomiljenijih sporednih likova u istoriji televizije, dileme nema - on već 20 godina koristi istu metlu kojoj je glavu menjao 17 puta, a dršku samo 14. I dobio je priznanje za to, pa ti probaj da oboriš tvrdnju.
Trigerova metla je tako bilo šta što je promenilo dovoljno delova da baci čoveka u filozofska razmišljanja.
- Široko, široko, kupuje se komp na svake dve godine. Znaš ti da ja ovaj moj koristim već sedam godina?
- Da, ali si mu menjao, sem kućišta, sve komponente po najmanje tri puta, Trigeru.
-------------------------------------------------------------------------------------------
- Deda, a kome su izvadili te zube koje ti stavljaš preko dana, a preko noći ih držiš u čaši?
- Pile dedino, to su veštački zubi, čika zuba ih je napravio. Ali zato mi je kosa od neke životinje, a srce mora da sam dobio od neke domaćice, sve mi nešto toplo oko njega kad vidim Sulejmana na televizoru. Deda ti je kao Trigerova metla, kekeke.
- Deda, ja tebe ništa ne razumem...
- Ma deda je pošandrco, pa razmišlja naglas. Idi da se igraš sa bratom.
Krajni domet čoveka u dostizanju večnosti.
- Tata, vidi kako je sneg pokrio njive!
- Vidim, svugde jednako i ravnomerno. To je dobro za žito...
- Prava šteta što ga gazimo ovako, kad bi bar mogli da ne ostavljamo tragove iza sebe...
- Eh, dušo moja, to je sve što ostavljamo. Na proleće će sneg da se otopi, nestaće tragovi, a žito će početi da raste. U leto ćemo ga požnjeti, na jesen obrati voće i povrće, do novog snega i novih tragova...
- A dokle tako?
- Doveka. Sve dok jednog dana ne bude ni nas, pa ni tragova.
- Voleo bih da je uvek sneg.
- Zašto?
- Pa da nam tragovi večno ostanu.
- Uči ti sine školu. Budi svoj čovek, ima snegova gde se tragovi lepše ostavljaju i duže traju.
Smorio me novi trend na Vuki
za defkice svakog boli tuki.
Smorilo me da romane čitam
pa sve manje Vukajlijom skitam
a sad videh: rime su u modi
pa se i ja pridružih toj zgodi.
Sad je fora da se dugo piše
Internih je prozivki sve više
Sve pod plaštom nekakvih duela
okršaja, u rangu "Posela"
Jedni isti lovorike beru
odabrani budu i kad seru.
Ako se i desi da omanu
dupli nalog zaleči im ranu.
Odmah vidiš, stil pisanja isti,
ali su pred adminima čisti
a pošto smo, jel'te, zemlja pravna
pravila su sasvim jednostavna:
"Jednakijih" od jednakih ima
i zbog toga svejedno je svima.
Ni sam ne znam što uopšte serem
pa da posle moram da se perem
i da neka smišljam opravdanja
i vadim se iz sopstvenog sranja.
I pesma je počela da smara
a šta drugo kad je od Voćara.
Zato bolje da privedem kraju
i ne smaram svu prisutnu raju.
Ona univerzalna misao koja ti ponekad padne na pamet posle svakog velikog promašaju u životu ili usled višestrukih, neostvarenih očekivanja.
Kap mučenice klizi niz grlo ko ponoćni ekspres voz po tek podmazanim šinama. Ni cviljenja, niti ikakvog zvuka.
Sve oko mene mi govori da je moralo bolje, sve. Neki jebeni osjećaj kome ne znam ni porijeklo ni svrhu, titra iz mene, srce mi se čudno grči kao ruka mrtvaca, i kao da zapinje, hrapavo, o rebra. Morao sam boljee - čuje se iz mene neki moj unutrašnji glasić, ispočetka bojažljivo, a posle odveć kuražno i drčno. Ko tek stasali jarac pred proljećno parenje, okuražen mirisima sopstvene mladosti, mladica drveća i nadošle pičke.
Da nije bilo svih onih napada lijenosti kada mi je sve bilo ljuće od ove brlje, da nisam imao čitave prekide života, stapanje sata i sata u jedan veliki besmisao, sve bi bilo drugačije, više moje. Da nisam gubio dane na nerviranja, silna planiranja kako ću dalje i šta je ispravno za mene, umjesto da sam se dohvatio ljepote koja se krila u meni i zanjihao je u rukama ko najmilije čedo. Da nisam tražio izgovore za svaki moj promašaj i opravdanja za sve padove možda bih sada i mogao da nastavim ovo života bezbrižan i veseo. Ovako, svaka rakijska suza me vrati ovdje.
Tek na trenutke bih shvatio da sam samo ja mogao promijeniti sebe. Ni vjera, ni knjige, ni otrcane floskule koje obično oni koji ih izgovaraju smatraju djelotvornim savjetima i životnim mudrostima. Ne postoje citati koji ti mijenjaju život, postoje samo odluke. E, za takve odluke sam u životu bio slab. A kada je čovjek slab sam sebi, onda znaš dokle si dogurao.Ova će besana noć i šarenilo kariranih stoljnaka zadimljene kafane, graja i pjesme koje su mi obilježile postojanje, razbiti monotoniju u srcu i usisati veliku rupu u grudima. Do novog buđenja sa poznatim bolom u glavi i srcu.
A šta ako mogu bolje od ovoga? Šta ako se jednog dana probudim veseo, razdragan, sa osjećajem da je sve ovo samo loša idila sna. Šta ako u sebi krijem mnogo više nego što mislim da imam? Šta ako sam spreman da donesem odluke?! I ispunim ih...Šta ako mi je zapisano da se upravo večeras probudim iz sna?
Ustajem, izlazim u lepljivu noć. Sa juga je duvao topao vjetar, noseći odnekud mirise neodoljivog cvijeća sa Mediterana. Možda i nije mirisalo ništa, ali ja sam se tako osjećao.
Pištolj popularan medju maldjom populacijom u Srba ranije. Potpuno neverovatan, skroz metalni sa mecima koji su imali sve kao pravi, osim zrna koje izleće. Ja nikada nisam imao engejac imao sam samo neki plastični sa nekim crvenim plastičnim metkićima punjenim nečijim crnim.Naravno da sam hteo da ga imam, ovaj moj je ipak bio obična igračka, a engejac ipak engejac. Kružila je i legenda da su ljudi od engejca pravili ubojito oružje tako što bi nečim provrteli cev. Engejac je bio bolji od svake petarde.
A: E ljudi, Fiketa dobio engejac...
BANG!; BANG!; BANG!
A: Evo ga ide...
