Nama samo alat može da pomogne. Nije bio lud onaj Hića kad je stavio natpis "Rad oslobadja". Ni onaj Tito što je organizovao radne akcije. Radilo se, gradilo, sticalo, ljudi su se upoznavali i družili, i sve je nekako funkcionisalo. Nismo bili gldni, ali nismo imali ni snage da se svadjamo ni vremena da zadrignemo u masti, dosadi i perverziji. A danas nema više diktature, i ode sve u kurac..

Kramp vama treba. Kramp, čekić, ašov, lopata, motika..Zašto? Zato što ste postali odvratna bezlična stoka, jednaka u prividu različitosti. Želudci i debela creva. Ako bude i malo pravde, neće se sve okončati u jednom bezbolnom prasku - ne. Prvo će da zavlada neka opšta gvozdena diktatura. Zašto? Jer smo poziljaveli do kurca, i dokoni smo u pizdu materinu. Zbog lajkova na fejsbuku, 186 komentara na definicijama, zbog svadbi od 5 000 000 dolara, ferarija, prade, kurca palca..Zato što rad zaista oslobadja.

Ako mi zlatna ribica, jednorog, irski patuljak ili neko drugo mitološko čudo ponudi jednu želju, poželeću da budem vaš lični diktator. A onda..Onda ću da vam se najebem majki.

Davanje do znanja nekom da ga dugo niste videli.

Ono što je jednako kod svih, jer svi su jednaki pred "Bogom".

Moto prosečno razvijenog, usamljenog stanovnika Srbije.

Valjda prethodnica nekakvog seljačkog muzeja moderne umetnosti. Gostinska soba je nasleđe naših starih i “institucija” između svakodnevne funkcionalnosti i hrama. Predmeti u ovoj sobi su imali auru muzejskih eksponata a jednog dana je i sam vlasnik gostinske sobe postajao privremeni deo ove muzejske postavke.

Selo... Malo stanovnika, svi se poznaju, teče med i mleko iza svakog ćoška i u svakoj kući... Svi su nasmejani i vlada jedna uzajamna harmonija i jedna velika ljubav... Svi se međusobno pomažu... Pare su na sve strane, jer niko ne troši tj. nema rashoda... Osnovne životne namirnice ti se nalaze u bašti i u zadnjem dvorištu... Ne moraš da trošiš pare na mleko, sir, krompir, papriku, kupus, buraniju, pasulj, a ostalo ti ne treba... Dišeš čist vazduh, piješ čistu vodu... Hraniš se zdravo i najčešće domaćom kuhinjom... Živiš sa roditeljima, a najčešće i sa bakom i dekom... Obrađuješ zemlju i živiš kao lord...
E PA KURAC...
Naravno da selo ima malo stanovnika i da se svi poznaju... Zato svaki zid ima jebene uši i samo ako se popišaš negde pored puta na nečiji travnjak koji naravno nije pokošen jer su svi lenje guzice, odma počinju trač partije: "Onaj mali Milošev, jebo mu pas mater...". A med i mleko koje teče... Ha... Pre će biti znoj i suze... Jer odereš guzicu dok sam obradiš 10 hektara zemlje, ili sa najčešće jednim članom porodice jer naravno nemaš para da platiš radnike... A ono za rashode... Ima ih pun kurac... Troši se više nego po gradu... Samo li se pojavi neka nova stvar koja je izmešljena u urbanim sredinama pre jedno deset godina svi lete da kupe... I to je najčešće 10 puta skuplje nego što bi trebalo da košta... Harmonija i ljubav... Ma koga boli kurac za drugoga... Sve se više bore jedni drugima da napakoste... Zavist vlada na sve strane... Živiš sa roditeljima koji te bude svako jutro u 4 sata da radiš, da bi kasnije opet zaspao u 23h kad završiš sve poslove... Prihoda baš i nemaš puno jer sad sve uvoze iz jebene Argentine i Amerike pa su cene niske do groba... Lepo baš... A ti se seljak muči... Osnovnih životnih namirnica skoro i da nema jer si previše zauzet obrađivanjem većih zemljišnih površina tako da sve u bašti ili strune ili ne poraste uopšte... Da li se hraniš zdravo, to je diskutabilno... Jer jedeš jedan obrok dnevno i to ujutru za doručak... A vazduh i voda i nisu baš čisti toliko... Dim i smrad iz šećerana, ciglana i raznoraznih pički materina iz susednih "većih" gradova ubi...

Osoba okarakterisana sa lošom karmom... Sve što on počne da radi ne odvija se po planu ili se u početku prekine... Sve životne radosti za njega ne mogu da se ispune zato što se odmah na početku prekinu, sve što mu se u životu obeća ne ispuni se... Osoba se u društvu prepoznaje po jako glasnom izgovaranju gore navedene rečenice koja karakteriše osobu...

Kada u pozoristu, prilikom razgovora sa prijateljicom, iz torbe izvadite pervol black magic, da dokazete da crno koje nosi baletan moze da ostane crno.

Мука поголема. Како год да се окренеш, како год да се покријеш, о чему год да размишљаш, ма нема бре шансе да се успаваш. Постоје две врсте ове појаве: 1. Она кад си мртав уморан, али сан те неће никако. 2. Кад ти се и не спава толико, али мораш сутра ујутру да се будиш рано и мораш да се наспаваш, али од ишчекивања сутрашњег дана, нема шансе да се успаваш. Размишљање о паровима за кладионицу сутра, подсећање на догађаје из прошлости, те замишљање ситуације у којој препричавате неком неку причу коју му нисте раније испричали, а хтели сте. Проверавање да ли су врата закључана и рингле искључене и непрекидно размишљање о томе колико је сати, и колико се већ вртиш у кревету молећи се да се некако успаваш. Размишљање о свему и свачему и обрађивање најразличитијих тема, све док ти не падне на памет да би се успавао ако не размишљаш ни о чему. Покушај не размишљања ни о чему завршава се размишљањем о томе да ли је уопште могуће не размишљати ни о чему.

Поглед на сат, 3 ујутру је. Вртиш се у кревету већ 2 и по сата.

Сада си се већ помирио са чињеницом да од спавања нема ништа и да ћеш сутра попити литре кафе и енергетских пића како би преживео дан. Палиш ТВ, репризе филмова који су пуштани у току дана, реприза утакмице која се играла од пола 9 увече, реприза неког тениског меча, рекламе за топ шоп. Неки филм, није нешто посебно интересантан, али гледаш га. Пола сата касније, очи ти се склапају, нежним покретом гасиш ТВ и гураш даљински испод кревета.

Упадаш у сан.

Испадаш из сна.

Сада је већ 6 ујутру. Аларм се пали за пола сата, гасиш га унапред. Палиш комп, одлазиш у ВЦ, укус пасте је и даље у устима. Пребледео си у фаци, брада стара тек два дана те иритира више него икад. Куваш кафу коју иначе пијеш једном месечно. Немаш апетит. Дан је сјебан.