Мењаш старе инсталације у кући. Развлачиш каблове у зиду, стављаш нове утичнице, прекидаче...
Треба ти десет прекидача за светло (претпоставимо толико, ради лакшег приказивања). Кад их донесеш из продавнице, сви су они лепи, чисти, ушушкани у оне кесице... Сви су исти. Као јаје јајету.
Онда дође време да их постављаш, да прораде, да почну да служе ономе за шта су намењени. Е, то је тренутак када читава та прича о једнакости пуца: један је за светло у предсобљу, други за кухињу, трећи за купатило... Један је стално у топлом и чистом, али га чвракају на сваких пет-шест минута; други је на хладноћи, промаји и под влагом, а пали се с мене па на уштап (подрум, шупа); онај за терасно светло још ређе... Итд. Одједном, не само да више нису исти, него су им судбине различите до непрепознатљивости.
А од чега зависе те њихове даље судбине? Од нечег баналног, скоро понижавајућег: од тога којим си их ти редом узимао са гомиле. А ти си их узимао насумице, јер је стварно било свеједно, јер су сви стварно били исти.

МИЗАНТРОФИ2
А Вече са Малим Кепецом изгледало je као дно у чаши креативности "Прве". Даклем, **прва животна лекција** коју ова квази-емисија пружа: од сваког дна може дубље. Понешто ипак задржасмо: младе марионете које на повлачење конца пљескају ко да им је последње, пресело им дабогда баш. Зачује се и понеко „у-уау-у-уау“. Шта сте запеле, аман, полако с тим рукама. Сврбеће после, мало мало па кренеш да бијеш ко мутав, да бар знаш зашто, али тако је напис'о чика из режије, светли табла, па удри до зоре ако треба. Плаћа човек, није да не плаћа. Питај тог чику евентуално да ставиш неку кесу на главу да те фамилија и познаници не препознају. Срамота је.
Елем, Мали Кепец добија замену. Петоструку. Ни најгрђи ген тако не мутира.
* *
Свака емисија почиње на исти начин. Кратка уводна шпица. Чланице петорке у мушким оделима глуме неко лудило. У студију марионете већ млатарају рукама и арлаучу, а мушки глас креће са двоминутном тортуром „Добро дошли у шоу жене, а жене су...“
Фала на обавештењу, од срца. Нисмо ми Амери да не знамо шта гледамо, перемо живуљке у веш машинама и слични испади. А ко зна, можда су и они тако почели. Ако човек мож' да заглупи, добро нам иде. Трудимо се, вала, исплатиће се.
Најава увек истим редом, гласом господина за кога бих лично ангажовала Ђовака да вежба смеч са њим. На његовој њушци.
Жене излазе "на сцену" једна по једна, у трансу машу марионетама. Извештачено до бола, ко само смисли та срања, дабогда му деца учествовала у истим. А то не би, а?
* *
Маааја Вооолк
Физички хибрид Вучитеља и Еве Рас - мешанац. Вучица, дакле, матора, рек'о би неко погрдно, она пак тврди да живот почиње после педесете. Верујмо јој. Књижевница ваљда, јебем ли га. Рек'о д'изгуглам коју реч. У првом плану пар развода, испунила циљ - каже жена - трошили је петорица одједном... Доста, фала лепо. Само ме занима је л' одатле потекла инспирација за број водитељки. Ај' даље.
Ирииина Рааадовић
Прототип плавуше из вицева. Омекшаш кад је видиш, буде ти жао. И она је нека вона-би-књижевница, како то Амери кажу. Пропали брак у првом плану, даклем све је ту... Може даље.
Нааташаа Риистић
Ђембела женица, шатро случајно завршила пред камерама. На шта би тек личило да је намерно, пу, пу, да не урекнем.
Маaриија Килибаaaрда
Бинго двометрашица, пријатног изгледа. Ту се сва њена пријатност завршава.
Ивааана Зааарић
Да стандард опада ова госпоја је прави пример. Свака емисија коју води грђа је од претходне, у сваком смислу. Али дно никад није крај, ко што рекосмо већ.
* *
И то је наш петерац, у пуноме сјају. Воздиже курсаџијски хумор на пиједастал пресмешности. Да, да, толико је лоше.
* *
Е, сад, има ту и неки гост, максимум двоје. Иронија је што се гости и поред пет госпоја-алапача најаве сами. Стану пред ону камеру и омлате ко су, шта су. Ако их има двоје између следи драмска пауза. Режија, јебо га отац, пиши оним мамлазима да тапшу, поцрвене човек.
Тај минут причања је вероватно и најдуже испричана прича у континуитету, у друштву ових пирана.
* *
Тема емисије су "важна животна питања". Породица, секс, фобије, бла бла, трућ трућ, уз покоју спонтану пошалицу, којој се не смеје чак ни остатак петорке. Даклем, **друга животна лекција**: објективност.
Мање битан део емисије - гост - седи окружен овим пиранама. Какав црни центар пажње, ништа није случајно. Дао би се у бег, гарант, само да ове нису са свих страна, а и Ђембела кад зарежи дупе одмах залепи за фотељу. Па сиротом несрећнику остаје да трансферује. Оптимистично, у првих петн'ест минута покушава да дође до речи. Изборити се са напастима некако, временом конта да је то немогуће и углавном немо гледа женскадију како паметује. Даклем, коначно, **трећа животна лекција**: кад не мож' да победиш, не губи снагу џабе. Чекај, пошаст ће проћи. Евентуално.

Na Badnji dan ustanem, baka nije još ispržila kajganu, jer se posti, a nema ni crtanih na TV-u, jer TV nije još izmišljen. Otac izbacuje krmelje iz očnih duplji i dohvata sekiru: idemo u šumu po mrklom mraku, dok komesar, drug Janko još spava. Otac kaže "ne bih na letovanje na Goli Otok". Otac je veliki šaljivdžija. Noge mi upadaju u sneg do kolena, hladno je, otac puši usput i teško je razlikovati da li mu iz usta izlazi dim ili vodena para. Cerić klone pod snažnim zamasima sekirčeta. Vraćamo se domu.
Na dan Božića komšija Mašan tradicionalno ulazi prvi u kuću: on je položajnik. Majka kaže da treba da nađemo nekog mlađeg, ali otac kaže da je važno samo da nije oženjen. Mašan ima 57 godina i bole ga leđa kad se sagne da prodžara vatru. Izgovara ritualne reči na brzinu i seda za sofru. Lomimo pogaču i baka pronalazi novčić. Baka je stara i otac označava pogaču, tako da ona pronađe paru, jer joj ovaj Božić može biti poslednji. To govori već 10 godina.
Ja sa decom napolju pravim sneška. Komesar Janko zalazi po selu i svakom Snešku docrtava petokraku.
Majka kaže da treba da uzmem da učim, jer šta radim na Božić, to ću raditi cele godine. Kažem joj da je onda logično bolje da ne učim, ali majka ne shvata i udara me forhendom po potiljku i kaže "nemoj da ostaneš samo sa predškolskim kao ja, završi 4 razreda".
Napolju se grudvamo i igramo četnika i partizana. Ja sam obično četnik. Otac me gleda kroz prozor i smeši se krišom kad hedšotujem partizana.
Predveče baka ispriča neku anegdotu iz balkanskih ratova i onda se svi smejemo, iako nije baš mnogo smešno.

Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Ja ne pitam za juče ni sutra, dok te grlim u naručju svom,
Postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom.

Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!

Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.

Vrlo popularna prijetnja u japanskim crtaćima, koja se zbog svoje istinitosti i učestalosti može smatrati svojevrsnim klišeom u anime industriji.

Izuzetno ružna devojka. Ovaj se izraz nekad koristio u južnoj Srbiji, okolini Vranja i Leskovca.

Odlična ideja, štaviše fantastična, ali nekako mi je draže lađenje jaja, i češkanje istih, dok u kafiću dok cirkam ceđenu krušku i šaltam teletekst, tražeći rezultate druge moldavske skvoš lige, nego da uradim nešto pametno.

Vrlo blisko povezano sa državnim poslovima. Mogli bi putevi da se poprave. Mogli bi, ali boli ih kurac.

Kec u rukavu.

Miriše na vosak, žut ko sveća, jednom nogom već u grobu, a drugu podigao za sledeći korak, mrtav čovek hoda.
Osoba koja je još uvek zakonski i tehnički živa ali joj preostaje manje od dva lista na kalendaru tekuće godine.

Podići umetnost zabušavanja na potpuno novi nivo.
Da bi čovek bio proglašen za jebavača sojki nije dovoljno samo da izbegava svaki oblik rada. Ne, da bi napredovao do ovog nivoa, običan zabušant mora da zadovolji sledeće kriterijume:
1) Eskivaža mora biti izvedena tako da niko ne posumnja u postojanje dobre volje zabušanta da pomogne pri poslu, i
2) Za vreme trajanja posla, zabušant mora stalno dupe pomerati jadnicima koji, pored svog, obavljaju i njegov deo posla.

Totalno nihilističko-nezainteresovani kralj, koji živi u tvojoj zgradi, bez žene da mu sere, i dece da se deru. Povremeno ga viđaš sa terase kako u bade-mantilu odlazi do obližnjeg dragstora sa praznom gajbom piva u ruci, a vraća se sa punom. Jedini u zgradi se ne javlja ni tebi ni drugima, ali ne zato što je zao, nego lepo vidiš da čoveka mrzi da zine.

Sa druge strane, najviše ga gotiviš od svih komšija jer nije izveštačen, i kad se sretnete na hodniku, iako u tišini prodje pored tebe, savršeno se razumete pogledima koji govore ''bravo komš'o što si juče u vreme odmora odvrnuo Thin Lizzy, baba Radojka sa prvog sprata je odlepila...'' .

Jedini lik u zgradi koji za vreme bomardovanja nije silazio u podrum, nego je sedeo kod kuće razgaćen u fotelji, pio pivo, i istinski ga je bolelo uvo da li će bomba da rokne od njegovu terasu. Osim tebe, niko u podrumu nije provalio da on jedini nije sišao u sklonište.

Vrlo retko ga možeš čuti kako govori, i to uglavnom dok ispred zgrade razgovara sa nekim ortakom sličnim njemu, ili dok iza zgrade kupuje male količine vutre od lokalnog snabdevača. Govori jako sporo, isprekidano i tiho, ali koristi dugačke reči. Ako ga malo bolje poslušaš, možda i čuješ nešto duboko i nesvakidašnje.

Ovaj lokalni Lebowski služi da babe upozoravaju unuke u šta će da se pretvore ako ne uče školu i ako se ne kupaju redovno. One ne znaju da je on možda završio Englesku književnost ili tako nešto, jer njegova duga i masna kosa, naočare za sunce koje ne skida i iscepani bade mantil koji šeta po kraju jednostavno govore suprotno.

Jezgrovit način da sagovorniku stavite do znanja da nemate o čemu da pričate sa njim.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Ako je sahrana negativna komparacija žurki, onda komemoracija dođe minus faza neke sedeljke u kojoj uglavnom neki alfa lik počne da žvalavi o jedinoj stvari u koju se razume, a naravno niko od ostalih nižih slova grčkog alfabeta nema muda da ga prekine. I tako do prvog jutarnjeg prevoza, ili dok alfa frajer ne kaže drugačije.

Onaj sa većom glavom.

Највиши степен обожавања епске фантастике. Кад ти се фантастика увуче у сваку пору, па деду зовеш Изилдуром, кад уђеш у кафану, не тражиш пиво ко нормалан свет, него власника у поверењу питаш - Крчмару, си видео Гандалфа негде, реко ми овди да га чекам. Па му намигнеш. Дакле, губиш везу између реалности и онога што то није.
И док је због патријархатских темеља на којима друштво почива за курату популацију такво понашање прихватљиво, за жене није.

Kad te tolko stisne velika nužda da osećaš da više ne možeš da izdržiš.

U davna vremena dok je Perun skid'o junf Vesni istovremeno se podsmejavajući Odinu koji je bajdevej bio homoseksualac pošto je redovno drk'o na gluteus Amon Raa, isto furundžije iz područja donjeg toka Plavog Nila, na dnu neba, to jest zemlji, vodila se epska bitka za prevlast nad tim ko ima veći kurac. I tako je sve počelo...