18. rodjendan pičeta iz komšiluka.

Kaže se obično za osobu, koja u oralnom razmenjivanju nežnosti, radi kao podmazivač klipova.

Život. Opisan rečima onih koji se u svojoj koži osećaju kao vuk u zamci iz koje ne može da izađe, makar pregrizao vlastitu šapu da bi se oslobodio okova koji su ga zarobili. Ljudi koje je život šibao do granice neizdržljivosti isti ne shvataju kao lepu i pozitivnu stvar u kojoj treba uživati dok traje, već kao neprekidnu nit boli koja ih svakim danom sve više pritišće. Kao uže koje im se steže oko vrata, a kojeg se ne mogu osloboditi ma koliko god se trudili. Za ljude ovog kova sudbina predstavlja baladu mrtvih vojnika, a teret koji imaju na ramenima nosiće do kraja vremena. Možda su se pokušali izvući, a možda su pak učaureni čekali neko bolje vreme koje je, opet, možda i došlo, ali ne za njih.

Nebitno da li im je život pogrešnim kolosekom krenuo zbog nesretne ljubavi, greške iz prošlosti ili loše startne pozicije koja im je ruletom života dodeljena - svima im ja zajednički imenilac da životu ne pridaju veliku važnost. Zbog svega što im se dešava i usled unutrašnje borbe koju svakodnevno preživljavaju polako se pretvaraju u krvoločne zveri, jer u kavezu samo zveri opstaju. Da su malo gore - bili bi mrtvaci, a ipak, svoju muku neće deliti sa vama. Kada ih pitate šta im je, setno će vam odgovoriti da se nisu naspavali i svoje muke sačuvati za sebe. Ipak, dovoljno su hrabri da se i dalje bore i grizu kao besni pitbuli. Glavna karakteristika im je da prihvataju činjenicu da im je život kavez u kojem su zarobljeni, ali ne i kavez čije rešetke ne mogu pregristi da bi se oslobodili. Borci.

Kurac Dobra! Odlična!

Израз који у основној и средњој школи примењују будући металоглодачи, вариоци, молери, итд, како би називали своје "другаре", иначе будуће инжињере, архитекте, адвокате, докторе, итд...

Potok gde se automobili podmladjuju, kilometraza smanjuje, a strance je vozila samo baba penzionerka i to samo po dvoristu.

Najpoznatije mazivo za šine na svetu.

Misao sa kojom se svako jutro budi vlasnik kladionice.

Evolucioni tjuning ljudskog tela.

Pošto me je koštao 1200 maraka kada sam ga kupio ispada da je to najskuplji sat u mojoj kući.

Изузетно склиска течност. Супстанца која негира трење као релевантну физичку силу.

Kada vrh riba prođe pored tebe, a ti se sav usplahiriš.

Технички је био и остао ноћна мора свих власника Заставиних возила, а нарочито Фиће. Како је био јефтин ауто, наш човек је увек сматрао да не заслужује да му се мењају пакнови, гуме, сајле за ручну, уопште све што спада у редовно одржавање, па је стога већина Фића бивала враћена са техничког ("не 'вата ручна, леви фар оксидирао, предњи леви точак слабо 'вата, имаш луфта у волану..."). Власници су увек настојали да што је више могуће одложе одлазак на технички, све данас-сутра-данас сутра, док на крају не истекне регистрација па се зове комшија Миле који има "од његове сестре пашенога са стринине стране, јер тај пашеног зна комшијиног зета који има везу у једном сервису где ће мало да прогледају кроз прсте за литру љуте-домаће или кило јагњећОг"... Данас су власнике Фића заменили власници Југа, а устезање постаје све распрострањеније због примене новог, пооштреног Закона о саобраћају.
У пракси се израз користи када неко треба да уради неку често просту и не много размишљања вредну радњу али му је, из теби непознатог разлога, пре тога неопходна студија изводљивости.

Način na koji se Vukajlijaši bore protiv ovog glupog i besmislenog sveta. Što namerno, što slučajno, uglavnom apsurdom se svi služe. Jako dubokoumnih ljudi imamo ovde. Jako!

Злочиначко удружење мрзитеља биљака које заменом теза покушава да прогура свој настрани начин живота као нормалан. То су звери које немилосрдно чупају траву да задовоље своје погане потребе, и то без анестезије... еј, бре! Уместо да је косе, што би било безболније за јадну траву. И ајде што је чупају, него ЈЕДУ КОРЕЊЕ!!! Глед'о сам деду летос док је клао теле, прво га је одвалио мацолом по глави, да га ошамути. Теле касније, малтене, ништа није ни осетило. Деда је душа од човека. А не ко мој комшија. Једно јутро је улетео комбајном у поље сунцокрета са запада док су главоње пратиле сунце. Мучки, с'леђа... Е, такви ликови не треба да живе. У таквом свету не желим да одгајам своју децу. Сви ће јести јагњетину, чим израсту млечни зуби.
Еј, вегетеријанци, знате ли ви колико ембриона сунцокрета неће дочекати да одрасте због ЈЕДНОГ литра уља, а? Ти ембриони умиру у преси на крајње свиреп начин, само да би ви зачинили салату. А 50 литара свињске масти добијеш од једног јединог крмета.
Где је ту правда за биљке? Начин на који се убијају је средњевековни. Метал, па у живо месо. Без најаве. И то по дану, када врше фотосинтезу и када су најактивније. Ни једна животиња није то доживела од људи.
ДА СЕ КОЉУ БИЉКЕ, АЛ' НОЋУ, КАДА НЕ ВРШЕ ФОТОСИНТЕЗУ!!
Убијају се на најподлији начин. Оне не могу да се бране. Не могу ни да вриште док их кољу дрвосече. Осим тога, имаш дрво од пар тона које сјебе циганче од 40 кила. ГДЕ ЈЕ ТУ ПРАВДА И ВИТЕШТВО! Али за вегетеријанце та смрт је регуларна, а разбијено јаје је злочин, полизан мед је крађа!? О ембрионима биљака и цеђењу живота из њих, не могу више ни да причам.
Али, пазите, њихов изговор је: биљке немају нервни систем... Па, господо, да ли то значи да је све што нема нервни систем осуђено на сурову смрт самим рођењем. Да ли то значи да све што нема нервни систем може да буде живо поједено, без гриже савести? То је опасна дискриминација: "Ако не осећа бол, сеци га, кувај, пеци и једи на живо - нема проблема". Замислите да вас неко коље моторном тестером неколико минута, после вам скрнави тело, маже га некаквим смолама, спава на њему, и... фуууј.
А ту је и цвеће које се масовно дели као поклон и знак пажње. Људи моји, поклањају лешеве биљака које су само хтеле да оставе потомство за собом. Ајде да их одма убију, него им ни то није доста, па их одржавају у животу у некаквим вазама, да се што дуже муче. Да не говорим о томе да масовно ископавају посмртне остатке њихових предака, продају их по ненормалним ценама и после их СПАЉУЈУ. Ни мртва биљка није добра биљка.
Ал што је најмонструозније, узимају делове једне биљке и калеме је на другу. Молим вас лепо, кад су месоједи зашивали кокошију главу на тело свиње?! Гнусно!!
За разлику од вас, наше животиње умиру достојанствено. И нико их не једе живе! Наше животиње пре конзумирања прођу безброј посмртних ритуала: димљење, саламурење, конзервирање, печење и сл. Даље, могу данима да висе у излогу, да би им се у мимоходу одала почаст и да би им се гладни грађани Србије дивили. Зар то није дирљиво?

Tvoja devojka građena kao parobrod. Jest' da mož' u zubima da te nosi, i da ulazi na kant u sobu, al' ipak je mala.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Pitanje koje postavljaju nindže kada ne znaju šta da rade.

Svakom se desi da napravi sranje. Iako u tom trenutku misliš da je smak sveta, ubrzo zaboraviš na to i nastaviš život uobičajenim tokom. Ali nakon nekog vremena bezbrižnog života vrate se ti davno zaboravljeni duhovi da te progone. Što zaista ubije čoveka u pojam. Al' tada il' se rešiš duhova, zvekneš svetu vodicu, gađaš ih hlebom, ili jednostavno okreneš drugi obraz i čekaš da se ponovo vrate.

Njegov pradeda je bio bogat kao mason, a i on je nasledio te silne novce od svog ćaleta. Voleo je cigare, i veći deo života je proveo na Kubi, heftajući samo odabrane latino lepotice. Njegov deda je imao 94 rols rojsa, ženio se 15 puta, i finansirao crnačke pobune širom sveta. Njegov ćale je pio pivo, pušio hašiš, bio patološki kockar, i nije dinara u svom životu zaradio. A on više nije nasledno bogat, nego mu to već dođe nekako genetski. Sedi u svojoj vili i po ceo dan igra PES. Naručuje masnu 'ranu, pije gazirano. Žene ne juri, nit' li ga interesuju. Njegova "genetika" mu otvara sva vrata, a on sedi u svojoj fotelji. Što da ustaje, kad ne mora. Jer ipak je on, genetski bogat.