Otkomanda
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
Mašinovodja bečke podzemne železnice
Beo si da belji ne možeš biti. Dobio si posao jer nisi bio za neku školu, a čistokrvni si Austrijanac. I deda i pradeda su ti se tukli u ratovima za slobodu svoje otadžbine, protiv neke tamo pretnje. Živiš ponosan na svoje nasleđe i tradiciju. Počeo si da piješ pivo sa 7 godina i od tada ti ni jedan obrok nije prošao bez njega.
Kao malog su te učili da štediš, mada si ti to i sam znao, tako da danas poštuješ svaki evro. Jedeš svinjetinu iz inata, iako ti se ne sviđa. Živinu nisi pojeo u javnosti od 15. godine, kada te je kelner pogledao kao govno jer si naručio ćuretinu. Kupuješ artikle samo od austrijskih proizvodjača, jer znaš da ništa drugo nije kvalitetno.
Leči te stari porodični lekar, jer ne veruješ lekarima u bolnici. Za droge ne želiš ni da čuješ. Jednom nedeljno se napiješ od piva sa svojim plavim prijateljima, koji su ti prijatelji jer su vam se porodice poznavale u ono doba, a niko se u međuvremenu nije drznuo da počne da se druži sa mešancima ili strancima. U školi su te učili nemačkom, ali sa prijateljima pričaš na austrijskom, jer njime stranci nikad ne mogu da ovladaju. Toliko se trudiš da sopstveni jezik iskriviš, da više ne znaš ni da zapišeš to što si rekao.
Posao ti se sastoji iz pritiskanja dva dugmeta. Jedno zatvara i otvara vrata, a drugo pokreće voz. S vremena na vreme se čuješ na razglasu, kada obaveštavaš putnike da voz kreće. Jedva trpiš svoje zanimanje. Znaš da se iza tebe nalazi sve što mrziš. Zarađuješ za život tako što pomažeš strancima da ti osvoje glavni grad. Sve trpiš do nedeljnog viđanja sa prijateljima, kada konačno možeš da progovoriš na tu temu i izraziš svu tu mržnju. Prijatelji te podržavaju dok se ne raziđete. Posle toga se svako vraća svom životu.
Takav život vodiš dok te mržnja, alkohol i masna hrana ne stignu i ne umreš od infarkta u 70. godini. Umireš srećan jer ti ponos ne dozvoljava ništa drugo.
Otkomanda
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
Prateća oprema naših pilota
1. Kaciga
2. Padobran
3. Pare (da ima čime čovek da plati taksi do kuće)
Onima što lete u okolini Beograda stavka 3 nije potrebna.
Oni idu GSP-om.
Izlizati opanke
Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:
Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.
Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?
А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.
Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.
- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!
Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.
Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...
Bezobrazna žvaka
To je ona u kojoj možete dobiti sličicu na kojoj je nacrtana neka lepo odevena teta koju možete olizati, a kada je oližete, teta se skine gola. Iz tog razloga su se roditelji trudili da ne kupuju tu žvaku deci.
1.
Mama, mama, daj ovu žvaku! (znajući šta ima tamo)
-Ne može! To su one bezobrazne žvake! Kupiću ti čokoladu, evo!
Ih, ma oću žvaku.
2.
Deda: Mali, evo ti 10 dinara, idi kupi one okrugle žvake, one žute, da vidiš šta ima tamo. (namiguje)
Nemač pojma
Izraz nastao kada je autor definicije posmatrao prijatelja kako pravi špricer od crnog vina.
Mešaš crno vino i kiselu vodu?Koji si ti nemač pojma!
Nestanak struje
Veoma pouzdana metoda za lociranje u vremenu i prostoru. Ako primetite da je nestalo struje možete biti sigurni da se nalazite u Srbiji na početku dvadeset prvog veka, a možda i malo kasnije.
Kubanska medicina
Рак-рана и мистична непознаница западњачкој култури. Док се савремена медицина хвали дијагностиком помоћу магнетне резонанце, обнављањем ћелија у хипербаричној комори, трансплатацијом срца, продужењем пениса и реинсталирањем химена, дотле кубанска медицина, без помпе и еуфорије, лечи сиду, хепатитис, рак, гангрену, еболу и вариолу, зашива одрубљене главе, крпи разнешене лобање, те продужава живот до неслућених граница! На Куби лече све и свакога, не кошта ништа. Једини услов је да се не прича о томе. Легенда каже да су те методе мешавина природњачког, комунистичког и окултног.
Ето, рецимо наш Бата, онаки Валтер и социјалиста, није верово овим нашим прочетничким докторима нити кинисеким надрилекарима, понео човек гангрену под мишку, отишо на Кубу, добардан, добардан, Ви сте тај и тај, ја сам тај и тај, јел имате гангрену, ево гангрена, затвори очи, певај вако, диши овај дим, бапе-бупе, гангрена нема!
Или рецимо, друг Кастро се пре цирка 70 љета јурио са режимским војскама по гудурама Латинске Америке. Ено га и дан данас, држи слово о комунизму по 8 сати без прекида, пуши томпус, пијуцка рум и јури сојке по Карибима, све то без наочара!
Уго Чавез је касно уочио смртоносни вирус ушприцан од стране америчке администрације, док је читао рођенданску честитку од Била Клинтона, званог Шунтавило. Али ништа зато, кубанска медицина лечи све.
Прича се да се и данас, у забитом селу ове острвске државе на два дана пливања од Мајамија, у колиби од палминих грана, могу чути гласне полемике о утицају Шпанског Грађанског рата на социјал-демократске иницијативе у свету, да се често лупа руком о астал и да се ословњавају са Че и Ерни, да први има велики кружни ожиљак преко целог врата, а други не скида сламени шешир који прекрива слепоочницу и већи део лобање отпозади.
Кијану Ривс никако да открије тајну свог вечито младалачког изгледа, али су га папараци уснимили како са флашом рума за колаче и пола кила ратлука од руже, улази у колибу исцелитељке маме Хуаните, лепо подгојене тамнопуте старице, са пешкиром везаним у турбан одмах повише чела.
Сад треба да ти је јасно одакле њиховим одбојкашицама онаква телеса или одбојкашима онолики паламари, зашто доминирају у боксу, атлетици и осталим спортовима који их иоле интересују.
Hleb naš nasušni
Основа сваког српског оброка. Сув леба. Полубели. Шупљикав. Лебац ражени. Погача. Црни. Лепиња. Врућ. Намазан. Сомун. Векна. Од јуче. Препечен. За попару. Буђав. Свињама.
За леба данас мора да има, а за слеба ћемо се већ снаћи.
Радивоје је мрмљао нешто себи у браду. Никад није добро кад треба да дође у град, ни овога пута није изузетак. Несносна врућина му није причињавала задовољство. Оштра, седа коса је била мокра од зноја, на крајевима који стрчаху испод шајкаче. На путу од општине до аутобуске угледа малу продавницу и реши да отресе једно ладно зидарско. Увек је узимао јагодинско, јер га је чича са слике подсећао на деду. Пребра по чакширама и нађе две згужване стодинарке. Плати једном од њих за пиво, па седе на оближњу, пуким чудом, функционалну клупу у хладовини. Скиде шајку и тежачким, од рада испуцалим дланом, обриса чело, прекрсти се, просу мало из флаше, те натегну добар гутљај. Док је подригивао, крајичком ока спази клинца како излази из зграде преко пута. Мали је износио ђубре. У провидној кеси, старцу западе за око више од пола векне хлеба. Очи му заискрише.
Зар хлеб наш насушни?
Сети се како је јесенас зајмио паре за нафту да пооре, таман кад узе гориво, паде киша, па је чекао да ''цедне'', онда је три дана извлачио стајско ђубриво, договарао се са агрономом дал' да прихрани ''Каном'' или ''Урејом'', па је дрљачио, па је каснило семе у пољопривредној апотеци, сејао, повлачио, па прашачио, дотрајала задња гума на трактору. Зимус паде голем снег праћен јаким мразом, мислио је: 'измрзе све', ал' јок, удари велика киша око Васкрса, поплави, ал' опет би добро, онда наиђоше жеге, па се баба и он молише Богу и Светом Илији да их град заобиђе, па је јурио премије за млеко да има чиме комбај' да плати, па га је комбајнер завлачио две недеље док је овр'о, а принос бе'а танак, па док је отер'о жито у амбар и истоварио да се просуши, одвез'о у задругу да га да по неипслативој откупној цени... Данас је платио порез да му извршитељи не би запленили трактор. Јер шта је он без трактора? Од свега му је остала још једна згужвана стодинарка за локал до куће. И дуг од 400 евра. Утрошено време и рад се не рачунају. О живцима да не говоримо. Уз курац му мука.
После баченог смећа, клинац прође поред Радивоја гледајући га са подозрењем. Минут касније изађе из продавнице носећи свежу векну хлеба по цени од 44 динара. Радивоје помисли да малом опсује и тетку и бабу, али се уздржа. Само добаци:
- Синко, гре'ота је 'леба бацати.
Мали га није ни регистровао, а и да јесте, не би растумачио. Јер нема ко да му каже и објасни. Деда му се давно доселио у град и пљунуо на сеоски живот, а ћале му је већ градска фаца, рокер. Он само зна да је хлеб 44 динара. Свакако је дечко журио да се логује на ЦС сервер, чека га буљук другара из разреда да поврате Косово...
Тако то уређене државе раде. Леба и игара.
''Оче наш...''
Pogledaj kako pevam
Наизглед блесава комбинација, али функционише многим певачицама.
-Јеси ли видео како пева у новом споту?
-Видео, како не. Опасну сису има.
Seoska kafana Monako
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
120%
Ovaj podatak cete cuti ako odete na spirometriju.
Spirometrija predstavlja max.izdah vazduha nakon max. udaha dakle kapacitet pluca.
Nakon obavljenog posla doktor se okrece za izbecenim ocima i osmehom i govori vam :``BRAVO,120%``
Problematika inace lezi u tome sto su masine za merenje spirometrije kineske i podaci su kompjuterizovani na osnovu dugogodisnjeg istrazivanja kapaciteta pluca malih Kineza....
100% je 100% ali vama u uputu i dalje stoji 120% :)))))))
da ne pominjemo da su retki slucajevi sa 100 posto kapaciteta pluca:)))))
ali neka Srbi imaju 120% :)))))
Instant
Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu.
Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka.
Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si.
Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan.
Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao?
Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao
Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena).
Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka?
Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."
I sve samo prolazi, prolazi, prolazi...a mi ko kante trpamo, trpamo...