Radno mesto. Bilo koje radno mesto. Makar i na crno.

Termin preuzet iz JAMB-a, u upotrebi za, po našem uverenju, izvesne (tj. sigurne) događaje u bliskoj budućnosti.

Скривена порука коју ти незнани јунак шаље блицањем.

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Orao u zoo vrtu koji je upravo na'ranjen.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Imaš platu oko 35 soma, ćutiš, ne eksponiraš se u javnosti. Doduše tu i tamo ostaviš bakšiš, kupiš razglednicu Zvečanske... I onda ti se Zevs, Jupiter i Krom smiluju i dobiješ povišicu. Baciš brojke na papir, digitron u šake i skapiraš da si postao polu-milioner. Tvom oduševljenju nikad kraja, prebrodiš nemirnu noć, sanjaš da voziš alfu, da kupuješ ribi parfem, da možeš da imaš ribu... Ujutro skineš Djokovićev poster i staviš svoju sliku, ti si sada glavni, bre, on čak ni porez ne plaća. I tako nekoliko dana kupuješ Politiku i davidof umesto Žurnala... A onda kod konja dok čekaš Mawa91<3plazmu se setiš keve kako pakuje kese na kasi, ćaleta koji orezuje šljivik i shvatiš da si u Srbiji i da polu-milioner nije titula.

Tautologija je sve ono što ono što nije tautologija nije.

Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.

Устанеш око 11. Одеш и скуваш кафу. Сам, дакако, јер су сви други укућани на послу.

Ти немаш посао, јер не можеш да радиш тек било шта, а за оно за шта јеси квалификован треба веза или паре. Кад немаш маторе који имају везе ко твој друг Станко. Кретени једни! Цео живот се нешто као бакћу, а један пишљиви посао не могу да ти среде, да радиш ко човек, да будеш свој.

Срчеш кафу и полако се будиш. Размишљаш да би стварно требало да седнеш већ једном да кренеш да учиш за тај испит. Ипак имаш 28 година, а остало ти је шест испита до краја факултета, треба и то дати, кад си већ ово до сада.

"Јесте, стварно би требало, и имам и воље да учим, али мени није добро!"

Наравно да није. Гледао си онај сајт са симптомима и дијагнозама, и, судећи по свему, имаш или лоше срце или ти је кондиција слаба. Могла би да буде и кондиција кад по цео дан седиш у кући, али шта ако је срце? Кад мало брже ходаш или кад мало дуже ходаш, почињеш да губиш дах и мораш да станеш, није се са тим зезати. Ипак не би требало да се напрежеш превише. Теби је најтеже.

Телефон звони, друг те зове. Нашао је сезонски посао. Каже да се рмбачи, али зато за пар дана можеш да зарадиш стотинак евра.

"Па јеси ти нормалан?! Знаш да ме кичма зеза бре! И ти ме зезаш са таквим стварима, ко да ја не бих волео сто евра да имам сад у џепу! Ајде здраво бре!"

Неразумни скот! Као да му ниси причао сто пута док сте пили пиво по парковима како, судећи по свему што си видео на Интернету, имаш кичму која је у процесу дегенеративних промена. А откад је Ђинђић наредио докторима да стегну здравствени фонд, теби неће да констатују да си болестан. Свуда иду паре, политичари имају по петсто хиљада плату, ал кад треба за некога ко је стварно болестан, онда нема, нек цркне.

Само када би могао да одеш из ове смрдљиве земље! Сви су корумпирани, нико се не брине о твојој добробити! А морао би неко нешто да уради, и да гледа тебе, ипак си ти грађанин ове земље. Дужни су да се брину о теби, зато су тамо где су. Стока једна!

Зове те мајка, пита да ли си сео да учиш. Издереш се на њу. Дабоме. Ко да не зна да ти није добро. Ко да јој ниси сто пута објашњавао који посао треба да ти нађе. Ко да ти волиш да седиш у кући по цео дан, да те они малтретирају по цео дан и ниподаштавају те. Ко да ти сад не би волео да имаш плату од једно четрдесет хиљада, па да ти је све потаман.

"Уххх, што немам неку шему да одем из ове смрдљиве земље, да нађем неки добар посао тамо где ће знати да ме цене!"

Вероватно највеће усмено признање које маса српског живља може да додели страном држављанину за заслуге овој земљи.

Тежина ове титуле може се мерити са орденима Милоша Обилића и Светог Саве. Онај који је добије, овим чином бива прихваћен као пуноправни члан Небеског народа, што се сматра посебном привилегијом достојном само највећих.
Добија се усмено, спонтано и изравно од стране самог народа на одређеним скуповима као што су митинзи, протести, спортске приредбе и слично.

Ако сте којим случајем, на пример, Белгијанац и чујете своје име обогаћено епитетом националне припадности српском народу, сматрајте себе омиљеним и вољеним.

Познато је да Срби себе сматрају веома посебним. С тим у вези, ова титула са собом носи много више од пуке припадности некој нацији. Ово је посебан статус човека, једна карактерна особина, ознака и етикета којом сте извучени из мора просечних и обичних. Такође, да се приметити да ниједан други народ на овај начин не исказује поштовање. Никада нећете чути да нпр. маса људи у Барцелони, заслужном Холанђанину узвикује "Јохане - Шпанче!", чиме ова титула добија још већи престиж.
Наравно, није увек случај да се овим признањем награђују само странци.
Уколико је особа већ српске националности, онда овај епитет служи само као потврда чојства дотичног.

Kvalitet parčeta mesa je obrnuto srazmeran udaljenosti.

Čim zima zagudi, neko stalno nalepljuje papir sa čudnim natpisom na ulazna vrata od zgrade.
Kad god izlazim, ja ga skinem.

Svađa u kojoj teško možete da pobedite, a i ako nekim slučajem pobedite, ostaćete bez devojke.

Wallpaper nečijeg uma. Ono što krasi tu osobu i čemu se divimo, sve dok ne saznamo da se ispod svega toga krije pentium kec.

Kad babe u prevozu ustaju jedna drugoj da bi izgledale mlađe.

Модерна верзија хиљаду и једне ноћи. Послодавац дави, а ви будете удављени до изнемоглости.

Kada on pokaže ponoć, princeza se pretvara u bundevu.

Многострадално место. Обавезни саставни део сваке буржујске куће у Мексику. Најчешће кориштено за расправу и полемисање две сукобљене стране, неретко до смрти. Место где се олако губе животи, деца, ноге и бубрези.

Sposobnost bivanja na dva mesta u isto vreme, moguće jedino u crnoj rupi ili dejstvom nešto jače eksplozije.