Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.

Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:

Ne! Stani! Odmah tu stani, prijatelju, ako 'oćeš da ostaneš srećan.
Makar do pubertetske, adolescentske, postadolescentske ili krize srednjih ili posle srednjih godina. U principu do neke krize.
Želiš bolji auto, da proputuješ malo više od Srbije, da naučiš nešto novo, da budeš na boljoj poziciji... Ništa ti to ne valja, ortak. Ništa!
Kad uđeš u taj začarani krug želje za usavršavanjem, nikad ti neće bit' dosta. E, mogao bih malo da popravim svoj odnos sa komšijom, mogao bih malo da probam da izgledam bolje, mogao bih ovo, mogao bih ono i tako radiš i trošiš se da bi na kraju skontao da ti to ništa ne valja, jer, jebiga, evolucija nas tera da budemo stalno nezadovoljni, naročito kada stigneš do onog čuvenog: ''Teo bi ja, ali ne mogu''. Sad od karme zavisi kada će ti to biti servirano, kad napuniš 20 ili pedeset. Podjednako je zajebano.
Zato, samo sedi, kada osetiš potrebu da treba malo da ideš u napred sa životom, upregni svaku preostalu vijugu u mozgu i ostani na fotelji ili lezi da spavaš. Kada baš ne možeš da izdržiš, stavi neki buntovan status ili sliku na profil, napiši šaljivu defku na Vukajliji i ZAUSTAVI SE TU. Prošetaj kera, odigraj neki roul plej pa tamo spasi svet, zaustavi se sa ispunjavanjem očekivanja drugih kod dece i bole te kurac. I bukvalno i mentalno.

Vekovi su trebli da bi homosapiens evoluirao i postao domaćin, da bi se otrgao iz stega robovlasništva, prestao biti potrošan materijal u rukama „bogom danih“ gospodara, koji su ničim izazvani izazivali sukobe u kojima je na glavnom meniju bio posluživan kao topovsko meso, hrana za lešinare i kusur ratnih profitera. Od najranijih vremena običan čovek je težio za slobodom i nazavisnošću, otimao ih, kupovao, borio se za iste. Dok su cene formirali trgovci smrću, njegovi dželati, vukovi u jagnjećoj koži, gospodari vremena i prostora na koje je bio osuđen, nekada rođenjem, a nekada na prevaru ili silu odveden u roblje. Biti slobodan, misleći i nezavisan ima svojih prednosti, ali košta. Puno. Danas nismo svesni toga, bar mi na ovim prostorima, jer smo slobodu nasledili, pa je lagano krckamo, kao i svaki drugi naslednik trećeg reda, koji iz nevezano dobije neki keš „od preminule tetke“ iz daleka sveta, koja na žalost, nema drugih i boljih naslednika, do nas. Ignorisanje sopstvene slobode smo doveli do savršenstva, bol u predelu malog stomaka za istu, takođe. Šta bi se mi danas nešto tu otimali i gicali, kada sve svakako šljaka i bez nas, a i lepo su nas 70 godina stari učili : Ne diraj, pokvarićeš nešto, pa ćemo se svi o jadu zabaviti. Tu lekciju smo najbolje savladali, samo što nam niko nije rekao koliki je rok trajanja slobode i šta da radimo kad zaškripi. A, počelo je škripati, otkazivati, crkavati, ne danas. Počelo je poodavno, već smo i zaboravili kada. Jednostavno, crk’o kvar! Za deceniju, deceniju i po više nećemo imati svedoke toga, smrt je egzaktna stvar, pa ćemo po našem starom, dobrom običaju opet da se bavimo posledicama, jer o uzrocima neće imati ko da priča. Pisanim tragovima će se baviti istoričari i naučnici, a opšte je poznato da istoriju pišu pobednici, a da su naučnici morali, kroz tu istu istoriju, da tvrde pod prisilom vlasti da je zemlja ravna ploča i da je heliocentrični sistem đavolja rabota. Negde, sredinom pete decenije prošlog veka, otprilke kada je komunizam (ono, cveće, proleće, med, mleko i te munje) od domaćina započeo proces stvaranja proletera, koji je za relativno kratko vreme priveden kraju. Današnje generacije imaju složen i težak zadatak, da decu i unučad proletra reformišu, kako se to popularno izvoli reći i vrate ih na početne parametre. Stvore nove generacije onih koji će stvarati nove vrednosti. Nimalo lak i prijatan posao, ali ga neko mora uraditi, a siguran sam, da svako od vas zna koje taj neko. Naravno, to smo mi. Neće sve teći kao po loju, još uvek se naš čovek nada da će se probuditi jedno jutro u (recimo) 1977 godini, sa pesmom na usnama krenuti u prvu smenu i pre isteka radnog vremena biti na putu u toplo porodično gnezdo, gde ga čeka ručak, zadovljna žena i sita i okupana dečica. Pluskvamperfekat, davno prošlo vreme je to. Revolucije su zamenile rezolucije, domaćini su se pretvorili u proletere, proleteri dalje u korisnike, a korisnik je svaki onaj koji zavisi od nečije mislosti. Bio to dečji dodatak, socijalna pomoć ili bilo koji drugi vid sitnog benefita koji se dobija zbog svoje socijalno-ekonomske ugroženosti. I tu onda prestaje sloboda, jer je korisnik ne želi i ne može da postane slobodan ili misleći i da odlučuje o sopstvenoj sudbini, već samo gleda kako da postane kategorija koja ima pravo da cedi suvu drenovinu od države. To što nema odakle, nema veze. Jer Bože moj, kako je do sada moglo? A, i prvi su počeli da nas navikavaju na proleterski život, na majke mi i dođem ti. Decenije samopregornog rada na ubijanju čovečnosti u običnom čoveku su nama danas došle na naplatu. Kvar je dijagnostikovan, nama je ostalo samo da ili izaberemo majstora koji će nam pod povoljnim uslovima pokrenuti naciju ili da sami zasučemo rukave i izvšimo generalku. Ignorisanje nije opcija, neće se samo od sebe popraviti. Krčmar život je ispostavio ceh, a niko se od prisutnih ne hvata za novčanik. Veresije nema, dozvoljeni minus nam je odavno u crvenom. Dedovinu smo proćerdali, a očevina nam je optеrećena hipotekama.

Jedan od najjednostavnijih trodimenzionalnih modela u origamiju, u tek jedan više od trideset koraka od kvadratnog i dosadnog parčeta papira nastane figura ptičice. Simbola sreće i čistote kakvih treba hiljadu komada da bi se ispunila jedna želja.
Jedini problem je što svaki potez mora biti milimetarski precizan i papir mora biti čvrsto izvučen po ivicama, a to ga čini neupotrebljivim za bilo koju drugu svrhu.
Onaj isti, dosadni kvadrat papira koji je zapravo bio čist potencijal i od kojeg je moglo nastati apsolutno bilo šta. Komplikovanije, veselije, čudesnije.
A ipak, u jedan više od trideset koraka, od njega je nastao najobičniji papirni origami ždral.

Чињеница да не желиш попару је сама по себи ирелевантна. Добићеш попару, хтио ти или не, ко те јебе! Надам се да ћеш убудуће научити да цијениш и уживаш у истој, јер од сада па на даље биће ти сервирана, ево, већ за пар минута ћеш добити порцију! Уживај у попари!

Питаш се зашто ти се сервира попара? Зачепи и једи.

Можеш ли да добијеш сладолед умјесто попаре? Не. Наравно да не можеш. Али, можеш сервирану порцију попаре назвати именом неког сладоледа ако ћети бити лакше, како год. Можда и добијеш сладолед, ако будеш добар. Ако боље размислиш, попара је више него боља од сладоледа.

Попара изгледа :Бљак:! Боли ме курац, има да једеш и да плачеш од среће. Видиш онога клинца преко пута, он је трениран од стране спартанаца, касније је бачен међу јапанске шинсенгуми вукове, видиш како већ стасава у витог јелена? Е, попара то омогућује. Једи попару сине, уживај!