Laka za probati, teška za podneti
Brza da ubije, spora da se zaboravi

Splet pokreta ruku i nogu kojim pokušavaš da objasniš Kinezu u kineskoj radnji šta ti treba, pošto čovek "malo govoli " srpski...

Spoj slabo prikačenog veša na višim spratovima i naglog nailaska oluje.

Južnjačka greška u proceni.

Ono što rade roditelji koji ne gaje dete nego svoja očekivanja od deteta.

Savršena kompozicija koja se sastoji iz datog koša bez koske i zvuka koji proizvede mrežica prolikom prolaska lopte kroz istu. Sa druge strane pretstavlja umetnost sprovođenje akcije bez poteškoća i šmekerski lagano kao kad Klint Istvud pali cigaru.

Pleni neukaljanom jednostavnošću. Poput aure isijava u vidu neke čudne svetlosti i izbija iz ušiju, na muškom telu koje puca od zdravlja. Nije to snaga ni slična onoj koja se stiče u teretani ili korišćenjem raznih stimulativnih sredstava i energetskih pića.
Ovo je ona izvorna, nepatvorena snaga od kajmaka, sira, pršuta i paradajza, snaga od svežeg vazduha i zdravog smeha, od napornog rada i mirnog sna, snaga od nepostojanja nebitnih problema, zavisti i opoganjenih misli, snaga od sirove borbe za opstanak i od pronalaženja sreće i zadovoljstva u malim stvarima. To je istinska snaga uma programiranog da uživa u snegu, da trči po kiši, da skoči u hladnu reku da se rashladi od vreline letnjeg dana, a sve sa osmehom.

Sirovu snagu poseduju samo retki koji još uvek umeju da se raduju životu i rade da bi živeli, a ne žive da bi radili i zaradili.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Nežnija polovina mafijaškog bosa.

Zadaju ga osobe kojima je to krajnji domet. Maksimum. Najviše boli, a ne bi trebalo.
Da bi se u životu sačuvalo mentalno zdravlje, nužno je shvatiti da ljudi koji zadaju niske udarce, jednostavno, ne mogu da dohvate dalje od toga.

Još jedan naziv za konobara.

Otići u svemir.

Опаска која преживљавање Армагедона чини смешним, раздвајање мора као Мојсије прелаким, па чак и достављање исправне документације на шалтеру из прве ништавним. Можда будуће генерације могу да ураде све ово горе наведено док су живи, али и Ви и ја смо били живи сведоци да је Србија дала некоме шест голова!

Vreme za koje planu pljuge na odmoru.

Vreme za koje penzos locira prazno sediste u autobusu i istog trenutka preskoci sve ljude i sedne,nesto slicno matrix-u.

Ne znam.

Beše to pre jedno godinu ili dve dana. Dobih neki poziv da idem na neki safari u Čad. A tamo nigde 'lad. Vruće u pičku materinu. Vozimo se mi tako onim džipom, šta je već, slikamo one životinjke, žirafe, slonove, tigrove...... A da zajeb'o sam se nema tigrova u Africi. Onda neke konje, moguće da su bili nilski, jer tol'ko debele u životu nisam video i još neke ptičurine. I tako onaj Čađavi (stanovnik Čada) vozi, ja slikam, kad ono...... Crk'o džip. Kud će, šta će, Čađavi, nema goriva u gepeku, nema kredita na fonu, a i da ima tamo u vukojebini nema domet, poč'o da paniči, da skače, da urla, da se moli Alahu i šta još sve ne. A ja ga gledam i ne verujem. Kažem mu ja: Opušteno, nećemo umreti. A on ne konstatuje, nastavlja sa jadikovanjem. I k'o da nas neke sile prokleše (Joda jebem ti mamu) pa eto na nekih 50 metara od nas nailazi lav. Ja se usr'o, Čađavi još više. Stojimo, ne znamo šta ćemo. Gleda lav nas, gledamo mi lava, ispadam cava, Čađavi se onesvestio. Ulazimo u džip, da se bar malo osiguramo, al kurac.... lav za nama. Počeo da skače po džipu, lupa, grebe ona stakla, samo što nas nije prvrnuo. I tako jedno 15 minuta.... Kad odjednom MUK! Ništa se ne čuje. Provirim kroz prozor džipa kad ono lav juri za nekim crnjom tamo. Čađavi se za to vreme već osvestio, al mu još nije bilo sasvim dobro. I šta ću, sad gledam kako da pomognem ovom crnji. Pogledam u gepek džipa kad ono tamo one strelice za uspavljivanje životinja. Psujem sve redom Čađavom jer mi ranije nije rekao za to. Krenem sa tim na lava. Prvu gađam, omašim. Približim se malo, drugu gađam, omašim. E jebiga nisam vam ja Robin Hud. Treću gađam, IDEMO, TREĆA SREĆA! Lav pada, crnjo skače od sreće. Prilazim crnji, kad ono se ispostavilo, on neki Etiopljanin, atletičar, vežba, trči i dotrč'o iz Etiopije do Čada. Nađe nam on benzina, imao neke prijatelje tu blizu i poželi nam srećan put.

Čađavi bio presrećan što nas lav nije ubio, mene boleo kurac, i za lava i za Čađavog i za Etiopljanina i za njegove prijatelje, samo sam čekao da dođem kući nešt' da jedem. Dobar safari bio mogu reći, dobra avantura, još da se Čađavi nije onesvestio bilo bi još bolje.

Ili jesi ili nisi, LAV!

Vukajlijaš u očima običnog smrtnika.

Verovatno vam nije ništa jasno, pa ću da pojasnim...
Brka je uloga koju igra naša glumačka legenda Danilo Bata Stojković u gore navedenom filmu. Uvek sa sobom nosi svoj notes u koji je beležio, kako sam kaže, "narodne umotvorine" sa svog puta, pokušavajući da očuva srpski jezik i kulturu od zaborava.
Ambiciozni i ozbiljni Vukajlijaši, takođe , nose svoj tetfer kako bi zapisali ideje koje im padnu na pamet u toku dana. U suprotnom, padaju u zaborav, i ništa od mogućnosti da budu pohvaljeni ili čak da se nađu na naslovnoj strani omiljenog im sajta. Bez obzira na okolnosti, društvo, doba dana ili noći, ako se pojavi ideja za potencijalno kvalitetnu defku, sve se zapostavlja, vadi se tefterčić i hemijska i zapisuje se. U očima autora javlja se bukteći plamen, usne se razvlače tako da se brk zadovoljno smeši.
Opisana pojava u društvu nailazi na nerazumevanje i sprdnju, jer ne mogu da shvate nas i našu potrebu da se afirmišemo.

Ovaj izraz je prvi uptrebio jedan vodovodzija a zatim se masovno prosirio kod automehanicara i gradjevinara. Savremena psihologija ne koristi ovaj izraz ali zato ima vise tipova ventila koji se drugacije zovu.
Cilj ovog pojma je da ukaze da na nekim mestima vlada susa i zedj i da treba odvrnuti neki ventil.

Isteran iz pizde materine.

Snošaj sa Albancem