A je l' bi je jebao ja?
Od birača nema jebača. Tako su, bar, naši stari pričali i preneli nam da znamo da treba da iskoristimo svaku rupu gde može da uđe.
Izgleda da su neki to preozbiljno shvatili i prisvojili kao svoj originalni motiv.
- Ajde, može. Zamislio sam ličnost.
- Je l' muško?
- Ne.
- Je l' žensko?
- Drkaš me?
- A da, da. Hmmm, je l ima više od trideset godina?
- Da.
- Je l' je poznajem?
- Pa, ne baš. Ono, znaš je iz viđenja.
- Je l' bi je jebao?
- Ne, brate. Jesi lud?
- A ja?
K'o dobro muško
Opisni izraz koji se vezuje za djevojke lijepih crta lica, koje priroda i nije baš obdarila ženskim atributima.
široka ramena, uski kukovi, naglašeni mišići, male grudi...
Igranka u Domu Armije
Nezaobilazna uspomena iz mladosti naših bakica i dekica (naročito onih rodjenih posle solunaca, a pre pionira, dakle zlatne 30te).Otprilike kao neka preteča naših današnjih ludovanja po žurkama, samo na mnogo finiji i dostojanstveniji način.
Ja: Deda, aj pričaj opet kako si smotao babu?
Deda: E sinko,ono je bilo zlatno vreme.Odemo ti ja i moj kolega na Igranku u Dom Armije.Ja se sredio,obukao uniformu,turio titovku na glavu,češalj u spoljni džep od uniforme,vojnički šinjel preko, zima je bila, pa uzjahao biciklu i krenuo.Znaš li kakva je to bicikla bila?Čuvao sam je dvajes godina, sredjivao,podmazivao...a onda je dam tvom ćaletu da je vozi , i on je prejebao za mesec dana.Lepo sam mu pričao kako da...
Ja: Dobro deda , jebeš biciklu, vrati se na Igranku.
Deda: A jes. I tako udjemo mi unutra.Svira vojni orkestar , sve moji drugari. Pevao Mile Slavuj,zastavnik,Djoka Džambas šef orkestra. I ta ko sednemo mi za sto, poručimo po ljutu,a ove drugarice iz fabrike tekstila gledaju nas i sve se smeškaju.Eeee sine , to su bile devojke, poštene ispravne, stidne, a ne ko danas ove golopičaste, znao se red...
Ja: Pusti sad to, pričaj dalje.
Deda: Vidim ja jedno devojče , ona lepa, lepa....pa rumena u licu, zdrava, prava.Kukovi joj ovoliiiikkkkiii, znači uhranjena, može da radja bez problema.I tu je ja ošacujem....
Ja : I...i.... šta je odnda bilo
Deda: Tad se Mile Slavuj rezdere sa mikrofona:DRUGARICE BIRAJU. A tvoja baba dolazi do mene , pogled u zemlju oborila od stida i tiho pita :"Druže, hoćemo li".I ja ti se tu kao pravi gospodin...mislim drug naklonim , poljubim joj ruku i zatancujemo.
Ja: A posle, šta je bilo posle ...
Deda: Pa šta je bilo ...vidiš. Nekad gledala u mene kao u Boga, danas mi samo jede živce,jedan dan ću da poludim skroz i sve ću da zapalim.Majke vam ga nezahvalne, ja sam vas napravio, ja ću vas i ubijem...a i ti šta me zapitkuješ i zajebavaš ovde....kakve su ti ocene u školi.Misliš ja ne znam ništa...po ceo dan samo igram domine i čitam novine. O majke vam ga vaše ...u grob ćete da me oterate u najboljim godinama..............
Kukovičasto plesanje
Vrsta ritualnog pokreta koji izvode najviše novopečene pevaljke, mada nisu imune ni njihove starije koleginice sa popriličnom kilometražom.
Svodi se na sledeće: Posle voditeljske najave nove nade, zvezdice ili zvezde a pre početka plej beka, pevačica koja je ustala i izašla na podijum gotovo refleksno počinje da njiše kukove, ali ne u maniru istočnjačke zavodnice, već čisto levo-desno u poluraskrečenom stavu. Čim počne pesma sledi dvokorak napred-nazad, naginjanje unapred, da se isture nepostojeće grudi, pa se rutina ponavlja sa eventualnim širenjem ruku ka nebesima ''Bože, molim ti se da me ne oteraju sa bine pre kraja pesme''.
Nastanak ovog '''plesa'' je čista misterija, jer niti animira publiku, niti lepo izgleda, dosadan je zbog čestog ponavljanja, a prangija koja ga izvodi nema šta njime da pokaže osim kostiju koje u najmanju ruku bedno štrče kroz haljinu. Ali pošto su estradne umetnice naše zemlje poznate kao veoma kreativne i maštovite, raširio se poput šumskog požara.
Pevačica normalne težine ima neku oblinu, pa samim tim ona meša i zabavlja gledaoce, pa se ovo može protumačiti kao potez očajnice dok ne skupi dovoljno para od tezgi da kupi sebi neku formu ženstvenosti.
Oprašta se i gleda mu se kroz prste, ali retko se uz njega dobija kvalitetna pesma.
Kalemiti
Pakovati. Verbalnim putem. Nadograđivati priču epitetima i pripovedanjem. Često sinonim za lagati. Međutim postoji razlika jer je kalemljenje blaži oblik. Ima neku osnovu u prošlim događajima.
Događaj: Radetu svira neko na semaforu jer je počelo zeleno. Dotična osoba ga pretiče uz obostrane "krozprozorske" psovke.
Kalemljenje:
Rade: On tu meni trubi i stane pored. Ja bio nadrndan opsujem mu sve po spisku a on mi se namršti! More jebem li ti majku, krenem da izlazim iz "keca" on pička se usere nagazi gas! Ja brzo u kola pa za njim međutim kad je trebalo da ga stignem naiđe neka dobra riba ulicom i ja zaboravim na njega. Ma ko ga jebe!
Markeri
Najvažnije sredstvo studenata Prava, važnije čak i od "klikera" i zdrave logike. Kada imaju marker, niko im ništa ne može, u stanju su da uče po ceo dan, pređu stotine strana i vuku crtu markerom dugu stotinu metara. Bez ikakvog omalovažavanja, ali to je istina, ko bi inače razlikovao tolike Članove, Zakone, akte, itd, ako ih ne podvuče markerima različitih boja. U čitaonici, student Prava se prepoznaje po knjigama od 500+ strana, 10 markera, crvene, žute, plave, fluorescentno zelene, braon, srebrne, ljubičaste, i mnogih drugih boja. Naime, paragrafi podvučeni različitim bojama, vizuelno se lakše pamte. Knjige inače liče na slikovnice, a samo se oni snalaze bez legendi boja sa strane.
Marke su bile
Kada se nesto desilo u dalekoj proslosti.
Npr.
"Brate,kada si zadnji put navat'o nesto?"
"Ufff tebra,ne sjecam se,marke su bile!"
Sa debelim ženama i nekako, ali sa debelim knjigama nikako.
Studentski izraz, često se koristi, pogotovo ako smo trgnuli dve do tri čašice viljamovke. Sve ćeš raditi samo ne učiti.
Balkan
Mesto gde su Rimljani tukli Avare, da bi potom Avari i Sloveni tukli njih, a onda Sloveni tukli Kelte i Avare, te potom bili tučeni od strane Turaka i Ugara, koji su se tukli i međusobno, da bi na kraju Turci bili potučeni, a Slovenima ostalo da se tuku s Ugarima, potpomognutim Austrijancima, koje su potpomogli Nemci, kojima nije bilo dovoljno da se jednom tuku, nego su došli po još, da bi, na kraju, kad nije bilo više nikog s kime bi se tukli, Sloveni počeli da se tuku međusobno.
Daj svesku da prepišem domaći
Kaže se najvećem štreberu u odeljenju na odmoru pre časa, na šta vas on odbija u 98% slučajeva.
- E Ivana, daj svesku iz mate brzo da prepišem domaći, dobiću keca.
- Ma nisam ni ja uradila, ustvari nisam sigurna dal' je tačno.
Počinje čas, Ivana dobija 5 i radi zadatke na tabli.
Prepišaj hoda
Prepišaj hoda je fraza koju ćete često ćuti u Bosni kao odgovor na pitanje "Oprostite, možete li mi reći koliko je daleko ...?". Kako jedan moj drag prijatelj reče „Ako je PIČKIN DIM mjerilo kojim pokazuješ kako je nešto jednostavno uraditi, onda PREPIŠAJ HODA slijedi PIČKIN DIM u smislu da pokazuje da je nešto jako blizu“.
Postoje dvije teorije o tome kako definisati prepišaj hoda:
1. prva teorija, ona kojoj sam ja lično bliži, kaze da je Prepišaj Hoda ona udaljenost koja možete preći za vrijeme za koje inače obavite malu nuždu. Dakle, ako vam je prosječno vrijeme obavljanja male nužde 10 sekundi, onda je prepišaj hoda razdaljina koju predjete za 10 sekundi,
2. druga teorija, kaže da je to ona razdaljina do koje možeš baciti mlaz male nužde, odnosno, ako neko kaže "to je prepišaj hoda odavde.", pod tim podrazumjeva da je tako blizu da bi mogao zapišati do tog mjesta.
Mislim da je logično moje razmišljanje zašto je teorija broj 2 neprihvatljiva ...
Dok u Bosni koriste gore navedenu frazu, Hercegovci na drugi način definišu udaljenost. Dakle, par prijatelja i ja smo krenuli na jedan izlet negdje u Hercegovini i išli smo nekom "divljinom" od Hercegovačkih vrleti tražeći izletište. Sretnemo jednog čiku, koji je sa sjekirom krenuo u šumu i pitamo ga da nam kaže koliko ima do izletišta. Lik nam doslovno odgovara "Cigar duhana.".
Niko od nas pojma nema šta je cigar duhana, ali je logično zaključiti da si tamo dok ispusis cigaru. Al' u nekoj stvari ... Nakon još 3,0-3,5 sata hoda tom usranom stazom konačno stižemo i j..b..mo sve uzduž i poprijeko loli sa sjekirom i njegovom cigar duhana.
Na kraju smo skontali da on pod cigar duhana podrazumijeva proces sađenja duhana u Hercegovini, te uzgoja, branja, sušenja, rezanja, dopremanja na pijacu, slanja malog/male da mu kupi otrov, motanje i konačno uživanje u blagodetima nikotina.
Ovdje vam je slikovito pokazano i zašto je Bosna pitomija od Hercegovine.
Prepička
Doš'o red da se definiše i ova retka zverka. Dakle,...
Prepička. Pička na kvadrat. Najfinija riba međ' ribama. Žena-ubica i još mnogo toga. Jednom rečju - kapitalni primerak idealnih proporcija. Najviša kategorija jebozovnosti, boginja požude, ekspert za vođenje ljubavi i stručnjak za lepotu. Dokaz da i Bog i Đavo postoje. Naravno, i potpuno neuhvatljivo i nedostižno biće. Nju jebe samo najveći frajer, ženi ćelavi mafijaš iz kraja dok ekskluzivno pravo na nedeljno ispijanje kafe u nekom urbanom kafiću ima isključivo njen najbolji prijatelj, koji je ujedno i gej i neki modni kurac. Plodna je koliko i autonomna pokrajina Vojvodina ( ako ne i više ) i zato decu izleže ne za 9, već 6 meseci. Obzirom da joj zbog njenog apokaliptično-božanskog fizičkog izgleda i ribarska mreža stoji elegantno, jedna Prepička se i ne trudi previše oko sopstvenog oblačenja - naime, čemu to. E sad, kada bi sve ovo makar i malo bila istina, mi, muškarci na Zemlji, uopšte ne bismo znali za postojanje ljubavi. Zato, neka vam te vaše Prepičke, uzmite ih slobodno. Ja ionako VOLIM ovu moju nakazu...
- Uuuuu, brate...divi ovu prepičku što prolazi...
- Brate, jesi li ti ikad voleo...?
Prekaljeni Beograđanin
Osoba iz unutrašnjosti ili iz Republike Srpske koja je došla da studira u Beograd. Poslije određenog vremena on više nije onaj kilavko kakav je bio kad je tek stigao. Očvrsnuo je. On je sad veličina. Za njega ne postoje pravila. Više ne ustaje penzionerima u autobusu. Više se ne sažaljeva, kao nekad, na svakog prosjaka kojeg vidi, štaviše, mrzi ih iz dubine duše, pogotovo ako su romi, ili, kako bi on rekao, prljavi cigani. Poželjno je da je član neke navijačke, ili neke druge huliganske grupe. Više ne vjeruje u ljubav, poštenje i čast. Ostavio je djevojku koju je volio i sad izlazi sa svakom koja će mu dati za piće. Na predavanja više ne ide, čak je i zaboravio gdje mu je fakultet. Najveći ponos mu je broj popijenih litara alkohola popušenih šteka cigareta, a nerjetko i činjenica da je probao marihuanu ili neku drugu laku drogu. Jedino što ga odvaja od Beograđana je porijeklo pa se i njega odriče. Sa roditeljima se čuje samo kad oni nazovu ili kad mu nešto treba. Kada ga i oni napuste i prestanu mu slati novac zbog njegovog načina života, on napušta studiranje i počne raditi sve za šta će ga neko platiti.
Teško je odrediti tačnu granicu, ali moglo bi se reći: " Prekaljeni Beograđanin postaješ, kad prestaneš biti čovjek."