Osoba koja čeka poslednji trenutak da zapali u klonju i pusti blato.
Po pravilu se ne zadržava duže od 3 do 7 minuta u wc-u.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Pitanje koje "jebači u usponu" postavljaju svojim najčešće neiskusnim partnerkama, pre nego što prvi put razmene telesne tekućine.Ovo pitanje im daje "stara jebačka mustra" nijansu, a sa druge strane očinsku i "meni je stalo do tvojih želja i osećanja" notu.

Elem, neretko to pitanje upućeno devojci služi samom nesigurnom muškarcu koji tom prilikom sam sebe preispituje.

Новајлија, почетник, нубић, њуфег. Лик који посао ког се прихвати обавља крајње аљкаво, у маниру неискусног младог дркаџијског приправника који није чуо за медоту маторе чарапе или папирних убруса, направи свињац и са улепљеним прстима и вешом оде у нове радне фејлове. Ни на тренутак му не пада на памет да ће људима око себе смрдети на ужегли мујспер, да је индијанац, ни да ће кева приметити да му боксе са принтом Покемона, поред оних браон и жутих, красе и запекле флеке потпуно нове боје, јер боли га курац, нема појма, он дрка у гаће.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Последице које сексуална апстиненција оставља на ум мушке јединке. Сврстано у неколико шематски описаних фаза.

Питање које постављају загорели жељници и пичкопаћеници, када покушамо да их спојимо са неком особом и услишимо њихове јебачке молитве. Незадовољни исходом проводаџисања људи, који су ризиковали свој углед како би они после дугог јебачког поста, напокон нешто уболи, смарачи-пробирачи свакој девојци налазе ману и овим питањем примењују тактику "напад је најбоља одбрана".

Загорели патетични фолиранти који приликом проласка сваке девојке, зајебу јапанске писце еротске прозе, девојци са којом је веза реална и приступачна, проналазе сијасет мана. Ови жељници тако не раде ништа у циљу испуњења својих жеља, и пљују у труд својих пријатеља који су чак били спремни и на то, да их искомбинују са старом симпатијом. "Све би урадили само да га ставе" је њихова девиза, а када тренутак дође, прилика се отвори, остају скамењени и забезекнути к'о да су затекли рођеног деду како дрка курац. По њиховој причи, проблем је увек у девојци, никако у њима.

Питање које риба поставља мушкарцу, задивљена његовим ставовима, моралним вредностима или интелигенцијом, чиме са друге стране потпуно искључује опцију везе, док је опција крешенда једнака могућности да Жељко Митровић укине рекламе на РТВ Пинк. Запакована и сређена верзија изјаве:" Како бих се слатко јебала са неким као што си ти, али не са тобом." Девојка овим изриче да би радо трошила тај производ, али само уколико је спакован у другу амбалажу. Разлози неуспеха харизматичног мушкарца су то што није баја, нема тачскрин телефон или му смрди из уста к'о крду бизона из буље.

Ово питање мушкарац може протумачити као комплимент, јер је неко директно изрекао да га на неки начин поштује као личност, а опет и као пораз, јер поред свега ни ова неће шпиљу да му отвори к'о да је његова кита губава. Уколико је погођен овим пројектилом од питања, мушкарац ће се повући да не би трошио узалуд време, или ће се уотопити у другарском односу са рибом на коју се ложи, пратити је до лекара и водити у "Мекић" на шејк, док неки тамо лик гура свој мали жгољави пимпек у њену слатку миришљаву пичицу, украшену "Сваровски" кристалима.

Degerativni prevod engleske reči "wingman". U nekoj arhaičnoj, lokalnoj verziji srpskog slenga može se nazvati "batica za ribolov". Kao što Meri Popins ne vaspitava tudja razmažena derišta bez kišobrana, tako pošteni akcijaš ne sprovodi "će jurimo neke pičke" manevar bez krilaša pri ruci.

U mrestovni pohod, nipošto se ne vodi dežurni lakrdijaš, lokalni šmeker, ili lik iz kraja, koji sa dvadeset godina još uvek nosi majicu na kojoj piše "In Flames". Vodi se neko ko neće biti u stanju da pokupi kajmak, neko mutav, običan, prazan, ali opet ukalupljen u svakodnevnicu, i prihvatljiv od okruženja. Vodi se on, krilaš. Njegova uloga je zapravo samo da postoji. Akcijašu treba neko sa strane, kako ne bi izgledao kao šaban koji nema sa kim da izadje u grad. Takodje se koristi ukoliko je mačka skoro već u džaku, ali je odlučila da povede još jednu mačku da joj čuva ledja k'o Džo Domingez Nešu Bridžisu, te akcijaš na red bull u lokalnom kafiću mora povesti svoju podršku.

Krilaša u današnje vreme nije teško naći, jer sve vrvi od ljudi koji odgovaraju modelu. Veća je šansa da u SKCu na svirci afirmisanog rok sastava, ne sretnete Acu Seltika u izbledelom kožnjaku, nego da udjete u autobus u kojem se ne vozi bar tri ovakva lika. Kada bi život bio South park, oni bi bili klinci iz Kartmenovog odeljenja, koji za četrnest sezona nisu izgovorili ni reč.

Krilaš posao obavlja efikasno. Zabada sajber telefon plastičnim sranjem koje liči na olovku, na pet do deset minuta uz zvuk Morandijevih andjela stigne mu poruka. Dok ribice slušaju akcijaša, vrti paklu solidnih pljugi po stolu, i poneki put ukrsti pogled sa jednom od "druga-liga-sedma-pratilja" devojaka, koja se podudara sa njim na skali bezličnosti i umnog nihila. Taj momenat je veoma bitan za akcijaša, jer od više različitih vrsti mojstera izlučenih na malom prostoru dolazi do hemijske reakcije, koja eventualno vodi do ukrštanja polnih organa. Zapravo, pokreće se talas poput onog na mundijalu u Meksiku '86te, a na akcijašu je samo da servira lovinu.

Ključni potez mu je pokazivanje buckastog budjelara u pravcu jedinki sa klitorisom, prilikom plaćanja računa, što dovodi do još jače hemijske reakcije. Da nije prazan kao jutarnja pedeset šestica pokupio bi sve brojeve, te akcijaš mora pažljivo birati krilaša, inače će iz sopstvene puške biti pogodjen u grudi.

Припадници генерације садашњих тридесетогодишњака, они који жаре и пале у "питај курац више којим" циклусима Слагалице. Они су за ову емисију, оно што је Гале Кербер међу чупавцима, дилдо међу играчкама за велике девојчице, и бивши диктатор Уганде Иди Амин међу љубитељима похованих људских гузова. Господа, чије је одрастање ишло упоредо са емитовањем најпопуларнијег српског квиза. Они у клоњи нису дркали на Пан-еротику, већ су из "Борбе" насумице извлачли слова, па од истих састављали речи. Ретко ко од њих је у раној младости нешто каро, али зато скочко-пик-каро комбинацију извлаче без проблема, к'о Луна Лу из џепа дотрајали куртон, кад у ВЦ одвуче деветнаестогодишњег келнера.

У друштву им је ретко к'о бацао коску, изузевши клинце из математичке секције, али зато слажу тачан број пре него што противник успе да изговори "СТОП". Немају кафић или ресторан, али зато поседују "Метал-инекс" намештај, а атеље "Антре" Стара Пазова теписи, им блеје и у кујни. Док остатак популације реч "ортак" асоцира на пријатеља, терминатори ће се сетити 347. издања стрипа "Загор" где је овај свог верног пратиоца Чика назвао ортаком. Наравно, то је и коначно решење, јер терминатори су увек у праву. Највише воле игру "Ко зна, зна", јер нема шта не знају. Од града Кито, престонице Еквадора, све до аутора дела "Испод светла московских лампи- Настја тротоарка", ништа им неће промаћи, јер све је то бар једном било у "Политикином забавнику", а они поседују све бројеве. Никад им се није дизао на Брену, прљаве маштарије су им се увек састојале од актуелних водитељки квиза, са повременим улетањем у кадар, Миле Цанић у мрежастим чарапама и готик корсету.

Факултетски образовани или не, припадници генерације Слагалица терминатора, из циклуса у циклус, разбијају старо и младо. Којекакви апсолвенти, молери којима је хоби енигматика, маторе комуњаре које су завршиле журналистику у Сарајеву, сви скупа мог само да им зубима свирају соложу о стидне длачице. Иако Зека Милионер пружа много више пара и три помоћи, Деки Ди Џеј Пантелић чашћава аплаузом, СОС канал у СМС квизовима нуди слатке осмехе полуписмених радодајки, јебе се њима, остали су верни свом квизу. Због посвећености и лојалности, нек им свако вече буде добро, брда им се у злато претворила.

Хемија. Варница на релацији између двоје људи, без које се не може развити права веза. Све његове приче, жваке, развлачење солажа на гитари, потписивање за Чукарички, а касније и за Депортиво, неће надмашити једноставни контакт очима између двоје правих људи на правом месту. Ни њене кратке сукње, избацивање попрсја, поздрави на ходнику и колутање очима, неће постићи ништа, сем можда подизања јарбола испод његових панталона. Са њом ће се осећати као да чита оно што је Опра у својој задњој емисији препоручила, уместо књиге која га заиста интересује.

Без жишке, њене приче се неће чути од Канзасове баладе "Прашина на ветру", која одзвања у његовој глави, њена рука иако топла, чиниће се као ледена флаша БИПовог пива, извучена са дна Ободовог замрзивача, а када треба да је пољуби, неће осетити ништа сем гурања језика у празну, стерилну теглу за паковање корнишона. Она ће се његовим фазонима у почетку смејати, док ће јој убрзо постати интересантне, колико и извале Шурдиног ујака, након двеста четрдесет седмог праћења серије "Врућ ветар". Временом ће се удаљавати, јер им је на самом старту недостајао основни елемент. Када је он приликом само једног њеног погледа, срећан као циганче кад се попне на трактор, када схвати суштину песме "Отров" Алиса Купера, и када се након узимања њеног броја, први пут плаши да пет година стар, деформисан телефон, не падне на земљу и изгуби меморију, е то је јебена жишка.

Уколико је "ти си ми екстра ортак, али..." уводна комбинација аперката и лоу кика, онда је "боље што си ми рекао" фаталити. Од бедема Калемегдана, преко биоскопа, паркова, рођендана и журки, па широм целе Србије, већина корпаја које су мушки примили завршава се овом реченицом. Реч је наравно о варијанти "ми се шетамо, ал' се не решетамо", другачије названој "он као мисли да она није провалила да се примио, а она се прави блесава".

Иако је ствар очигледнија од резултата парламентарних избора у земљама иза гвоздене завесе, девојка ће одиграти на шок-ефекат "не могу да верујем како Кирби добро усисава" карту, преузету са флајера из поштанског сандучета. Овим гестом избегава се "увек ми је било јасно, само ниси био у комбинацији" непријатна ситуација, након којег се разговор своди на нивелацију терена који се већ претворио у Газиместан после удара Османлија (ништа није било, и даље се чујемо и виђамо, али гаће не дам, бар не теби).

Када шеснаестогодишњи клинац, заслепљен појавом женске персоне која пред њим стоји, први пут покупи корпу која се завршава овим "хедшат у главу" финалним потезом, свечано улази у колотечину шаблонизованих, системских одбијања, праћеним "опет сам га испушио, одо' да се напијем" емо изјавама, која ће га пратити све док га једног лепог дана не усере. Девојка наравно излази као победник, јер увек је добро приписати у тефтер још једног џокеја који би радо узде прихватио, а и осигурава се бусија за будућност, уколико се испусте повољније прилике.

Nije to ona klasična riba iz kategorije 'jebala bi se al' da joj ne uđe'. Jebe se ona, ne brini, samo nikad sa tobom. Ali poseban gušt joj je bacanje koski i lažnih nadi takvima kao što si ti. To joj valjda hrani ego, ko će ga znati.

Elem, ona loži tvoj centralni nervni sistem svojim nedavanjem a istovremenim nuđenjem mindže, a pošto se 99 posto mozga nalazi u tvom Bobanu, kurcoložnica je jasna igra reči.

Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Здраво свима, зовем се Микаел и рођен сам 1923. године у Розвадову, три недеље пре времена. Моји родитељи су били наставници немачког језика у основној школи у Розвадову, а ја сам за једног шеснаестогодишњака, због јако крхког здравља, већи део свог живота провео у кући прикован за постељу. У школу нисам ишао, као сва остала деца, већ сам имао свог приватног тутора који би ме посећивао, а напоље бих излазио само уз помоћ кућепазитељке Елзе, жене која би бринула о мени по цео дан док су родитељи одсутни. Пријатеље нисам имао.
Неколико дана пре Божића 1937. године родитељи су одлучили да ме одведу и оставе код деде и бабе на село. Рекли су да ће ми пријати промена, иако су заправо само желели да на пар дана забораве на мене, букагију која им ја везана за ноге већ петнаест година, и да се на пар дана осећају као сви нормални људи. То су и урадили.
Родитељи моје мајке, моји деда и баба, Јона и Вилма, су ме јако волели. Јона је био сточар и цео свој животни век је провео на селу. Имао је огромно имање, жену и једно дете, моју мајку, и био је прави стоик у правом смислу те речи.
На селу ми није било боље, лежао сам у постељи као и увек сваки дан, и ретко када бих излазио напоље. Деда и баба су се бринули о мени. Једно кишно јутро мој деда Јона је дошао да ме посети док сам лежао у кревету. Сео је поред мене и рекао да је малопре ишао да обиђе све животиње које је јутрос рано нахранио и да је у амбару видео нахрањеног вепра који лежи а да се на њега попео повећи пацов и да му седи на леђима.

 U velikoj je depresiji, ne šilji ga već dva dana, a i dalje mu se ne šiljii. Najveći čemer u muškarca, mrzi sve, psuje pred kevom, ne jede ajvar i gleda filmove o Hitleru.

Najveći smrad i smarač ikada. Ustaneš da odeš do wc-a i taman se vratiš da utvrdiš gradivo iz spavanja još par sati a crvlji nakot uđe za tobom u sobu i krene da te šikanira gore nego nedojebana šalteruša nepismenog seljaka.

Zlo i naopako. Mislim da je ovo posebna vrsta kurvinske mušice koja je naučila da ne proizvodi zvuke nego u steltu leti okolo dok ne nađe sigurno mesto gde zna da nema šanse da je upljeskaš. Ne možeš ni da je vidiš, samo osećaš mikroskopske nožice kako ti mile po koži. Taman dovoljno da se iznerviraš i ustaneš. I još se skot sakrije kada se razbudiš i počneš da je tražiš.

Ustvari primerak koji je mene razbudio malopre se teleportovao u neku drugu dimenziju ili je obukao plašt nevidljivost jer jebeno pola sata sam je tražio u zatvorenoj sobi i nisam je našao.