Gracko dete
Predstavlja predmet jedne od najomiljenijih seoskih igara. Naime, ako ste ikada bili na selu, a Bože moj gradsko ste dete, verovatno ste upoznati sa ovom igrom. Ona izgleda otprilike ovako: neko od seljana vam da zadatak da uradite neki seoski posao (što komplikovaniji to bolje), za čije obavljanje treba da koristite alat za koji nikad niste ni čuli, niti ga videli, a da ne govorim o vašoj veštini korišćenja istog. Pritom verovatno i ne radi. Da bi igra bila još interesantnija, najčešće je rejon vašeg delovanja blisko na neki način povezan sa životinjskim izmetom. Vrhunac igre predstavlja kada seljanin, u ovom slučaju vaš poslodavac, gledajući vas kako se jebavate sa kojekakvom mašinerijom, do pola u govnima, poziva svoje ortake koji brzinom svetlosti napuštaju mobu ili čime god se bavili, kako bi se zajedno smejali i uživali u porazu grackog deteta.
Ono što nisu uračunali jeste kreativnost gradskog deteta u činjenju osvete(veličina direktno proporcionalna vremenu provedenom u gradu), koja će biti barem dvostruko brutalnija.
Radašin: E Igore, idi uzmi fiberštrucnu i zameni kravama vimenik.
Igor(jebaću vam kevu, ima da ga zamenim, šta god to bilo..): Evo saću..
.....5 min kasnije (Igor uvaljan u smesu kolomasti, kravlje balege i neobranog mleka i dalje besomučno pokušava da natera jebenu skalameriju da proradi).....
Radašin(bezuspešno prikrivajući smeh): Milojiiiiice, Maradoooona, Stevaaaane, Ljubiiiiinka, dolaz’te brzo da vidite Ivanovog malog....
(oko Igora se napravio krug ljudi koji zadovoljno posmatrajući ovu scenu, grohotom se smeju i naizmenično iznose vickaste komentare)
Milojica: Igore pa di si u’vatijo fiberštrucnu za kleizablu, pri’vati je niže kod remenika, haahah..
Ljubinka: Hahaaha....Cccc, šta ti je gracko dete, niš’ ne može sam da uradi....
Igor(tako a? Otići ćete vi na spavanje pa ćemo onda da vidim šta je smešno...).
Tehnički
Није то тако, али ја хоћу да те убиједим да јесте.
А: Сине, оли полагат' ове испите, мрчио се?!
Б: Мајко, па они су технички положени, само треба да изађем на њих.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
А: Јеси ли јеб'о Миру?
Б: Технички јесам.
А: Значи ниси.
Б: Нисам.
▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬▬
- Љубави, па технички те нисам преварила, није било љубави, нисмо се ни пољубили, само ми га је убацио 4 пута!
Merdžan
Један од надимака за мерцедеса, много мање познат од мерџе и мечке, али ето, појави се и *мерџан* некад да употпуни Свето Тројство Мерцедесовљево.
- Бгате, си видео с каквом сам женском прич'о у клубу?! А, шта кажеш?
- Свака част, краљу.
- Дала ми је и број телефона.
- Ооооо...!
- Него - рекла је да ћемо да се видимо овде мало касније, тојест сад би то требало да буде - јеси ли видео можда 'де оде?
- Јесам, јесам. Ено је у оном љуљајућем мерџану.
- О.
Da škljocne
Da se odradi perfektno i još sa stilom. Bez povuci - potegni, bez drž' - ne daj, već lahko, glatko i bez muke. Kao kad se zatvaraju teške baglame kovčega, ili kad se veštom rukom sklopi pištolj, pa repertira po prvi put... Čuješ to kratko "škljoc" i osetiš zadovoljstvo, lakoću i spokoj.
- Izvini... Da, ovaj, možda nije pravi trenutak, ali ne želim da rizikujem scenario da se više nikad ne sretnemo... Hteo sam da ti kažem da u ovih pet minuta koliko već neuspešno diskretno ne skidam pogled sa tebe, sam prošao kroz sva čoveku poznata stanja uma, krivio sam vreme leteći od euforije do depresije, šizofreniji sam dao sasvim novu dimenziju i usput upoznao Šredingerovu mačku bivajući i živ i mrtav... Ključao sam i mrznuo, jedno za drugim, jedno sa drugim, više nego Sergej u svim pesmama zajedno. Misli su mi zamućene, tako da ne znam odakle sve ovo dolazi, ali želiš li možda da razmenimo brojeve i da uskoro dogovorimo mali randevu?
- Ha ha ha, jao sladak si, ali zauzeta sam već na neki način. Evo ti broj ipak, znaš, možemo da se čujemo nekad.
...
- 'Si uzeo?
- Ma da bre čoveče, još kod euforije i depresije. Do jaja ulov, 500 evra, sve po loju.
- To care. Ja sam još i broj uz'o, da je tešim sutra, ako me razumeš.
- Srca nemaš dečko, ali tehnički gledano, čista perfekcija.
- Škljoc!
Šta je to pička?
Pitanje koje nas od najranijih nogu dovodi do zaključka da je to jedna vrlo jebena stvar, a da još nismo ni svesni koliko smo u pravu.
Šta je to pička?
- Baba : Ju, crni sine, pa to je nešto strašno!
- Deda : Baba kaže da je to nešto strašno. Vala u njenim godinama jes' strašno!
- Ćale : To ti je, sine, predmet sa kojim se najviše manipuliše na svetu. Evo, vidi kako sam se ja zajebao (pokazuje kažiprstom na kevu, zatim mene postavlja pred ogledalo i smeška se).
- Keva : Sine, ne čujem te, perem sudove! Nego, hoćeš, srce mamino, da ti spremim pačalinke? A tata će da dobije jednu preko oka!
- Stariji burazer : Jes' ti to zavirivao u moju kutiju ispod kreveta, je li? 'Oćeš ti jednu vaspitnu?
- Mlađa seka : Mamaaaa, mamaaaaaaa......
- Komšija Milan : Šta je jebaču, već proradili pundravci u gaćama? Vidi, pička ti je ona mala sa trećeg sprata što se doselila skoro. Uh, što bih je ja.... Ćut', evo moje Vere!
- Komšinica Vera : Bože, dete, šta me to pitaš?! Imaš li ti roditelje?! Čuješ, Milane, šta me ovo dete pita? Idi mali s milim Bogom! Ajd' Milane, postavi da ručamo!
- Komšija Milan (šapatom) : I ja sam pička!
- Nalickani nepoznati mladić u liftu (kroz osmeh) : Ja ću na treći…
- Golubar sa mansarde : ...........&%*$#&*..............
- Drugari iz parkića : Odatle se rađaju bebe, ali samo ženske..... Meni je tata na slavi oterao baku u pičku, ali ne njenu nego materinu, jer je baka opet glasala za Slobu.... Ma ne bre, neee, pička je kad moj stric neće tati da vrati pare.... Ja mislim da moja sestra ima to.... Meni je baka rekla da je to nešto strašno.... (klinci čoporativno ustaju i zaleću se ka devojčicama, koje se igraju između dve vatre, uz gromoglasne povike -pičkaaaaa!-, na šta one ciče, vrište i beže).
- Keva, opet (sa prozora) : Šta se dereš odatle, nesrećo jedna, hoćeš ceo komšiluk da te čuje?! Sad ću ja da te naučim šta je, ulazi u kuću!
- Baka Nata iz prizemlja : Jeste sine, baka Nata je iz Ečke, pametnica mala, ljubi ga majka! Imam ja unuka tvojih godina, isto tako bistrog.
- Nalickani nepoznati mladić u liftu, opet (kroz još širi osmeh) : Polako, naučićeš..... ja ću dole sad...
- Mala sa trećeg sprata (vragolasti osmeh) : Hehe naučićeš...... nego, ja sam Marina. A ti, kako se zoveš?
Muzičar
Emancipovan muzikant. Od njega ne mozes da porucis pesmu, nego moras da slusas ono sto se njemu svira.
"Do"
Savršen marketinški predlog. Kombinovan sa procentima izvlači maksimum iz manipulatorski mogućnosti reklame. Dva slova koja uspešno distanciraju od prevare.
"Uklanja perut DO 100%".
"Skida kamenac DO 100%".
"Popust DO 30%".
...
Lažemo vas, jebemo vam kevu DO mile volje!
Konju jedan
Izraz kojim se žena služi kada hoće da u jednoj rečenici kaže muškarcu da je lep, plemenit i jake fizičke građe.
Indijanapolis
Не волим ти ја те Америке. Ни прву, а бо'ме ни педесет прву. Па ни ову из наслова. Реџи Милер је океј. Као играч, тројкаш. Додуше сматрам да је говно од човјека. Онај пешкир му никако не могох опростити. Шта ћеш. Замјерљив сам тип. Елем, не волим државу Индијанаполис, схватили сте већ. Али ипак кад ми је поменеш, мени топло око срца. Шта ћеш, емотиван сам човјек. Одувијек ме прошлост одушевљавала више него будућност.
Индијанаполис бијаше зенит југословенске кошарке. Мјесто које нас је винуло у легенду. Баш нас. Обичне смртнике, што блејаху у коцкасте екране тих незаборавних љетњих дана. Радовасмо се ми и раније. Играсмо и боље. Можда има и љепших кошаркашких прича за испричати. Но ја не бијах стасао да вам их из прве руке испричам. Индијанаполис. Ту смо дотакли небо. Горе смо и остали.
Југославија. Три боје. 12 играча. Једно срце и једна лопта. Довољно? Није. Пар милиона нас. Младих, старих, ратом намучених, пијаних, лудих али у истим бојама. Са истом жељом. Довољно?
Никада нисам знао да играм кошарку. Играо сам додуше. Имало ме шта. Гурао сам се. Ко већ није играо баскет тих дана? Добродошли у земљу кошарке. Стварно смо били земља којој је баскет био артерија која је напајаше надом. Глупо је причати кога је све ова земља дала да жари и пали свјетским паркетима. Не би било фер наводити. Некога бих заборавио. Лудаци еј. Имена нису ни битна. А и гдје да знам имена свих нас који навијасмо тих дана. Ми! Мали људи велике жеље. Подједнако уткасмо себе у то злато као и њих 12.
Тукли смо их на њиховом тлу. Амере. Истом оном које су они залили крвљу домородаца. Можда их стигло проклетство. Сумњам. Стигао их наш инат. Наше лудило. Онда тај чувени плес Новозеланђана. Какви манијаци јебемти. Тући ћемо их лако. Ма какви. Умал' нас не одраше. Перо Камерон. Перо јеботе. Никад то име нећу заборавити. Идемо даље. Финале. Крв. Зној. Фајт. Муда!
Како да заборавим? Како да се не сјећам Јарићевих бацања против Амера? Ко му је вјеровао? Никада га нисам волио. Није изневјерио. Чичине тројке? Пеђу? Аргентинце? Продужетке? Фаул који су тражили. Дивац је то пријатељу. Не можеш њему свирати фаул. Злато.
Злато!
Колона возила је пролазила мојим градом. Заставе тробојке и пјесма. Пуцњи.
Ја сам био поносан на људе које сам гледао само на тевеу. Ја сам био сретан што сам могао да их гледао.
Остали су горе. И Југославија је остале горе. Можда је тако и боље. Нека их међу звијездама. И онако нису били са ове планете.