Dete koje se stavlja u primer.

Једно од ријетких друштава које ти жели све најбоље.

Rečenica koju muž uvek upućuje ženi kad deca nešto zajebu ili ne urade kako treba po njegovim preldzijskim pravilima.

Upotrebljava se za prozivanje starijih neženja koji su počeli da ćelave.

Jasan znak domaćinu da smo raspoloženi za još.

Nepušači u zadimljenoj prostoriji.

Ако је истина да псовке ментално опуштају, ово је свакако једна од оних које ће реаговати малтене као бенседин. Изразито често се користи у свакој могућој ситуацији у којој је држава чак и индиректно умешана. Даје нам шансу да свој проблем претопимо на другога, тачније државу, па макар и само овако вербално.

Najčitaniji dio ispita.

Krema koja je ušla u anale.

Невино девојче, које се чува искључиво за оног правог. Више шанси би имао са часном сестром.

Kaparisanje djeve.

Film po istinitom događaju.

Ako pogledate sa druge strane, naći ćete Bajagu.

Ono sto radite da ne biste ubili nekog.

Proces koji se dešava kada vidite maricu kako prolazi po kraju u blizini vaše kuće. Tada se u glavi dešava flashback i preispituju se postupci od sinoć, sa akcentom na nezakonite radnje.

Prepoznajem te i u mraku po pesmama i meraku. Nije to slučajno, to je zato što sam isti takav pa s lakoćom kapiram šta ti je na umu.

Suptilan način da nepoznatoj devojci preko neta kažete da su joj lepe slike.

Повратак у живот након дужег вегетирања унутар четири зида или након борбе са гомилом проблема. Довођење у ред свих ствари које нас чине колико толико нормалнима и погоднима за излазак у спољни свет. Шишање, бријање, нова одећа, нови став у животу. Понекад је човеку потребна ситница како би осетио да је жив и да поново дише. Неки лагани звук, осмех или случајан поглед вољене особе. И онда схвати да му је тако мало фалило да би био тако срећан и испуњен радошћу. Колико год човек бежао од својих проблема не може да побегне од себе. Своју највећу борбу води у себи и само ако тада победи пред њим је нова шанса.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Šo reče Stankela, mesto randevuja prečke i stative. Ono, sigurno da ima neku čar kad daš evrogo u raklju na primer dropkom, a goša neverue.