Svaki veliki junak ima nešto odakle crpi svoju snagu i energiju. Samsonu je to bila kosa, Svetom Savi pčele, Hitler. Ja ne volim pomagati ljudima ali se osećam dobro i dobijem neku vrstu elana kad nikom nikad ništa ne kažem. To sve nosim u sebi i ne volim da opterećujem druge. dobro mi je. Često odem na jedno brdo iznad svog malog mesta u kome živim, gde se nalazi i jedan spomenik neznanom junaku, pa počnem vikati iz sve snage. Vičem jedno pola sata do sat bez prestanka, posle počnem plakati i zaspim u kolima. Spavam do ujutru, ustajanje oko sedam sati i doručak. Razgibavanje, malo vežbi i posle krećem na posao. Na poslu sam do tri sata. Sa kolegama sam u pabu do šest. Popijemo po piće, ispričamo se. Vreme je za večeru. Kupim svoju ljubav sa posla automobilom. Idemo u restoran. Večeramo. Ona mi tu govori neke bezvezne stvari. Ne interesuje me. Konobar donosi račun, i ja ga ošamarim. Kaže mi: "Što ste me udarili gospodine ja ne osećam bol".
Sve do seksualne revolucije koja je proterala vascelog himena na tamnu stranu vagine, oduzevši mu sve njegove čarobne moći i ustoličila promiskuitet, blud i nemoral sada već kultnom rečenicom "Who's your daddy ?" ove reči su bile poput glogovog koca, srebrnog metka ili venca belog luka, koji su majke koristile da oteraju zle sile od svojih dragih kćeri.
Momak i devojka grebenaju vunu u vajatu.
Milosav: "Molim te, Lenka, Lenčice, dušo i srce ... samo malo ..."
Lenka: "Joooj ... pa ne znam ... karaće me nana ..."
Milosav: "Eto ... samo glavu da prislonim ... mooolim te ... kad te moolim ..."
Nana: (kroz prozorče od vajata) "Ne, ne, Lenka, šćeri moja mila ... nema kurac ramena, ako ga pustiš, munuće ti ga celog ... Tako je i men' komšija Radojica prevario, pa je ćaća mor'o davat' dvije livade više u miraz ..."
Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …
Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.
Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.
Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...
Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?
A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?
Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.
Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.
*
Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.
A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.
Malo je poznato, a retko se i hvalim, mada ne volim ni da pričam o tome, da sam do četrnaeste godine trenirao umetničko klizanje u sada već čuvenoj klasi Mate Miloševića i Olge Kepčije. Šta da kažem, bio je to lep ali i težak život, svakodnevni treninzi, sale koje prokišnjavaju, padanje na dupe milion puta, slušanje Adel, žuljanje muda u kostimu, susret sa predrasudama, neprihvatanje od strane muškog društva, nazivanje baletanom i pederkom, a s druge strane bilo je i lepih stvari, slava, novac, moć, droga, mogućnost ranog mirisanja ženskog oznojenog tela i tzv. alpski gimnastički seks sa bacakanjem u vis, teška i zahtevna disciplina, ma sve ima svoje, sad tek vidim.
Bio sam velika nada, i ja i ona, kojoj ime ne pominjem, i još se sećam prijema kod tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića posle još jednog uspešno osvojenog turnira iz serije 250, kada je on obećao sredstva, opremu, sale koje ne prokišnjavaju, eksere, strunjače, kozlić, specijalni plavi led i novu odskočnu dasku. Od toga naravno nije bilo ništa a moja partnerka, moja Anjočka od toga se ubrzo i razbolela a malo potom i umrla, nažalost samo umetnički, otišavši u tada sve popularnije Grand balerine, tzv. Saletove anđele, izdavši me i ostavivši me samog da vežbam u sali koja je već tada pomalo prokišnjavala...
To već nisam podneo, dotuklo me je, menjao sam potom partnerke bacakao ih sve u vazduh u nebesa, piruete, milion pirueta, ali to već nije bilo to, nijedno dupe kao Anjočkino nije prijanjalo u potpunosti u moje krilo, samo je ona nasedala skroz i taman, kao dupe Južne Amerike oličeno u Brazilu koje se revizionistički vraća u afričko krilo Gvinejskog zaliva odakle je otišlo pre milion godina... Gasila se već polako moja zvezda, imao sam gomilu medalja, trofeja, diploma, knjiga za odličan uspeh, bačenih meda i zeka puna jedna soba - počeli su bili i da se razmnožavaju međusobno, stvorivši novu rasu - takozavnih malih meka i zeda kojih je bila puna soba, kmečali su, nisu nam dali da spavamo po celu noć, taman jedno uspavamo, drugo se probudi a i skupo je bilo u to vreme doći do mleka u prahu za sve njih, rat, sankcije, ZaM, pa najmanje baš tad dobije bronhitis, ma da ne pričam sad...
Elem, onda je došao taj sedamnesti novembar devedestosme, industrija se kao malo oporavljala, zabeležen zavidan privredni rast... I tada, baš tada, kad je država cvetala, jedan moj nepažljiv doskok i istegnuta tetiva drkalica dovoljni su bili da zglob škripeći otpeva labudovu pesmu svojoj dragoj Bufon-Mendeljejovoj opni - hrskavici koja ga je strasno obgrljivala... Ironično, za to vreme, dok smo plesali moja tadašnja partnerka Olga Kirilenko i ja, išlo je baš Labudovo jezero... Kiselo sam se osmehnuo držeći se za zglob i psujući od bola... Rusi su odmah skočili na sudiju, nema šta, da ne grešim dušu, i da pomognu, kao kad je ruski car nazvao Francuze devestopetneste i reko saveznicima slušaj, daj tamo Srbima šta traže, municiju, pomorandže, brodove, sve, inače - zlo! E tako i sad, ustalo sve, najbolji njihovi lekari, fizičari, ruski vemea, svi, institut Lomonosev, Tarkovski, svi svi se okupili, namestiše nekako zglob, dadoše mi stan, salu koja ne prokišnjava i kakva-takva stalna primanja... Znači to, ne kažem, kad te prime za stalno, napravismo jedan bolji ručak da častimo te ljude, ali opet više to nije bilo to, izgubio se žar, sve sam češće razmišljao o penziji... Uskoro, otišao sam tiho, baš onog proleća kad su bombe počele da padaju, u dnevniku nisu me ni pomenuli, važniji je bio neki srušen most...
Sada pijem rezignirano i gledam ovog Noleta i sve isto, ko preslikano, istorija se ponavlja, e moji Srbi bitno je da starlete imaju i od ptice mleko a sale nam prokišnjavaju ej Srbende u pamet se dozovite, užad kisne, razboji trule, trule kobile niko više ne igra, ko da igra kad deca sva debela ko šarani oni što se guraju u onom bazenu (koji inače prokišnjava), kad jedu samo snikers, dao bih ja njima snikers, gde je nama bio snikers... Oprostite, odužio sam malo, revoltiran sam izvinite ali kome još treba isluženi umetnički klizač, sad sam samo domar u školi koja prokišnjava i tako, žiga me na promenu vremena i na prve taktove labudovog jezera, oženio sam izbeglicu s Kosova, jednu predivnu ženu koja mi je podarila porod i koja i vikendom tka za pare i tera me da jedem sir iz Leposavića imamo osamnestoro dece.
Onaj koji mrsi kose nije obična jedinka mužjaka koji svoje seksualne potrebe zadovoljava metodom proste penetracije koja se svodi na gotovo životinjski čin. On ne jebe, on vodi ljubav, on nije jebač, on je ljubavnik. On pali sveće, i toči skupo vino, vrste crno. Latice ruža posute su putem koji vodi do đakuzija napunjenog eteričnim uljima gde ovaj prekaljeni trsitelj satima zadovoljava jedinku suprotnog pola, koja se u toku procesa neminovno zaljubljuje u njega. Smatra se da je jedan od najreprezentativnijih primeraka ove vrste Ričard Gir.
Za razliku od letvičara, lajtvejt radnika na pilani koga krasi brzina i tehnika, dvocolaš mu je sušta suprotnost. Fizičkom konstitucijom Uruk-haia, dlakavošću Gimlija i dobrodušnom naivnošću Hobita predstavlja okosnicu drvnoprerađivačke industrije jugoistočne Evrope. On je sirova snaga i brutalna sila, koja dolazi da rešava posao kad tehnika zakaže - računar je fina i elegantna sprava, ali u nekim slučajevima gluvara i macola jedino rešavaju posao. Njegov zadatak je jednostavan, on je na njega fokusiran: "Preneti 5 metara dugu hrastovu dasku od 2 cola debljine, od tačke A do tačke B."
On predstavlja nebrušeni dijamant brđanske genetike, endemski naseljen u regionu Dinarskih Alpa, stoji kao brend zdravog čoveka sa naših prostora, veoma zajebana konkurencija rošavom flafičastom Francuzu, koji u periodu kad se ne hefta u rč degustira vina iz Provanse čitajući romantičnu poeziju, ili par brkatom Nemcu, koji pekući Bregenwurst kobasice, trlja brk i zamišlja još pokoji pohod na Balkan, vođen željom da svoj svingerskom perverzijom dobrano degradirani genetski materijal, obogati Y hromozimima balkanskih gorštaka.
Dok je dvocolaš bio dete, umesto tetrisa i lego kockica slagao je betonske blokove kad je ćaća gradio ispust za krmke. Dok su zapadnoevropska deca po dijetalnom hlebu trljala Nutelu, njemu je mati u pola vruće pogače, promera k'o rezervni točak Peglice, stavljala red slanine, red kajmaka, red slanine, red kajmaka i tako pe'šest puta. Umesto engri brds igrice, on je kamenom od kupusa gađao komšijinu junad kad mu pređu u detelinu.
Na prelima, obučen u donji deo Eurosport trenerke, pleteni karirani džemper i gumene opanke, obrijan britvom i naprskan Brionom, predstavlja plen za oćnije brđanke, koje razočarane u bledunjave hipstere i slabašne momke, traže utehu u dva kvadrata njegovog ramena za plakanje. Sa brđankom u srećnom braku dobija petoro rumene i zdrave dece, i tako u krug.
A brkati Nemac, pekući Bregenwurst kobasice trlja brk i zamišlja još pokoji pohod na Balkan, pakujući svoje planove pod veo paketa mera za uvođenje demokratije, zelenog svetla iz Brisela, i te šargarepe lažnih obećanja koja se sve više izmiče, kako magarac puže prema njoj...
Pokušaj izvlačenja kada te uhvate dok pričaš sam sa sobom. Ako nisu čuli šta pričaš, imaš šansu da ispadneš koliko-toliko normalan.
- Jogurt... Jogurt je... Ma sve najbolje o jogurtu, stvarno. - S kim pričaš ti, bre? - Ni sa kim, pevušim samo. - Čula sam sve. - Jebiga, šta da ti kažem, mnogo volim jogurt.
I rđavom kurcu svaka dlaka smeta. Ah ta patnja za savršenostima, nepotrebnim čistotama, i anđelima koji šetaju među nama. Bezbrojna sredstva protiv nesavršenosti: gde si se sakrila mala zla nepravilna nesavršenosti, saćemo te poprskati sjajem, glazurom, voskom i silikonom da dihtuje svet savršen naš, visokorezolutni Joymii. A blagorodne su i vredne te nesavršenosti. Pa zar vam smeta dlaka voljene u supi, zar nije ljubav vući je polako iz prepunih usta musakom ko konac iz zuba i dignuti je na pogled prema suncu i zadovoljno gledati kako se sjaji, jaka, svilkava i plava? Pa kad je Džojs uživao u prdežu svoje drage i setno ga se sećao kao teško vetreće paprikaševštine pa što se i mi ne bismo prepustili različitim, neukorećnim, telesnim prelivima, čudima i otkrivenjima, muzici crijeva i prdežu pičaka?
Zaskočiti svoju poslovnu ženu u kompletu dok se sprema za prezentaciju za reklamu belu od čistote, dok ona nije spremna, nije izdepilirana, ali koga boli kurac, nije stigla da se sredi, ali dlaka niče i probija se, ona želi na sunce dana, iziritirano je crveno međunožje slatko, ah moje pravoslavlje slatko! Slatka označenost, naznaka pokošenih dlaka tek da pokažu slast pola, travke mirisne koje tek niču čvrste i jake, štir plodne zemlje pokošene po kojoj tanki kosci, trnci slačka, prelaze brzo i nevidno, breg na koji bacam biserje, mesečinu i pužev trag, posipam cimet, prah i aromatični kim, mrvim ruzmarin i bosiljak, šećer posut među crne tačke zrnca kafe i nicanja, šećer i kafa pomiješani protivu proliva savršeno glatkog, najlonske reke skrivenih otpadaka koja otiče.
Pa gladak i bijeli pazuh na kojemu se i ne primećuje da su postojale dlake – to je prizor lep nežan i gladak na dodir, uspavljujući, estetski zadovoljavajući, ma skoro renesansni prizor svetice namazne kremom niveom, on joj ljubi glatkost ah pa to je divno. Ali zato je slasnija nehajno podignuta ruka ispod koje se tek primećuje da se budi nešto, da je pred buktanje neobuzdanog baroka, da se to ne može ukrotiti nikako i to njeno stidljivo spuštanje ruke kada uhvati žudni pogled sve to razbuktava sveto životinjstvo i nešto malo više od toga, vodu na usta i kap bistru i bisernu, rosa glansna, naznaka gejzira, polivanja i poplavljivanja. Slast nikad pobeđenih žudnji propadljivog tela, ciklus truljenja, to buđenje koje se ne može suzdržati i sise koje kipte kada se njene ukrste ruke, maljavost koja izbija kao strast njena koja se ne može nikako do kraja ispuniti: veliko žensko koje ždere i ubija veliko muško, na kraju: od toga se i mudrački mozgovi mute Santa Marija della Salute. Kipti i preliva se zagušljivo stenjanje zrnasto svetlo suvišaka, prašina rasparne šupe u njenom prostranom dvorištu iza kuće.
Pa nek i grebe malo, nek boli, nek struže: lepota testerisanja kad se uđe u ritam struganja, zagreje se ploča, i sečivo koje ne seče već sastavlja, bukovo mirisno vlažno drvo ore i drlja velika testera sa koje kaplje znoj, istovremeno mala testerica vrši sitne filigranske igrarije na malom prostoru njene šper ploče, spretno obilazi oko čvora, oka zarobljenog u telu, bubrežića uvaljanog u loju slasti, ćudiljive kvržice. Tvoj sam tesar i stolar, uglaviću ti četri puta nogaru za noć stolnu i prestolnu, zatutkalisaćemo dobro i obilno, kapljaće tutkalo niz nogaru kao moča niz uspravljeno prase ali i zgrade kada se prave namerno se ostave da ljuljaju na vetru da ne budu krhke i krte, tako će i ovaj brenin sto slatkih muka škripati i ljuljati kao čamac privezan u moru smrtnome, beskrajnome samo naša mala smrt, usidrena, le petite morte: još Crnjanski je obraćao pažnju da su Francuskinje strasne ali često prljave.
Da, i stomače; zaista, šta će ženi trbušnjaci ko se pali na ženine trbušnjake osim ako to nije Sara Konor, blago stomače, malo, nežno mehko, salčići, opet ne preveliko jeste lepo da ljuljuška malo ali ne previše: ne radi se ovde o nesavršenostima kao bizarnostima nego o meri slatke pomerenosti kao što je njena blaga razrokost oba para, i očiju, ponavljam blaga. Uvek pre blago zatalasano pobrđe a ne ravna samoubijajuća samoljubiva Panonija.
Društveno prihvatljiva kurčina. Kita sa kitom cveća. Džamutka sa košuljom i puloverom. Gargija koja se uredno javi vašoj mamički. Sve u svemu, da nije kurac, zvao bi se Miroslav. Ali on NE JEBE.
- Osećaš li mila, prodro sam u tebe, osećaš li moju muškost? - Jok vala, to ti neki penis, jedino ako ćeš da cičim ko japanska srednjoškolka na skremblovanom kurcu.
Neoksvrnuta slika razrušenog grada ili ipak Arene svetluca ispod pretanke folije koja se tako ah tako slasno skida: to siktavo šuškanje iz više klase šuškanja, pa onda taj bogati i blago hrapavi papir koji miriše na štampu, na boje, ali taj miris je jedinstven, druga štampa ne miriše tako, pa onda sine sama gola konzerva, tamno, sjajna, žuta ili pak srebrna, uvek to dvojstvo: zlatno i srebrno i nikad nisam mogao da se opredelim koju više volim i dan danas, pa onda taj ritual sa otvaračem za konzerve: on je mali ali zajeban i oštar: njega je ptica neka ispustila, to je ptić bio, pa dok je padao od straha umro ili se očeličio al zadržao oblik taj oštar kljun i njega si mogao samo da zabiješ -negde na sredini oboda konzerve - još si nejak, malo teško je išlo dalje sa otvaranjem koje mora konstantno da ide: zige zige zige i podano se uvija lim ispred nas i potmulo izbija zlatno ulje iz tih ritmičkih uboda, ta zlatna tečnost: čisto bogatstvo i diviš se kako neko tako konstantno ide zige zige zige i čekaš dan kada ćeš i ti tako zige zige zige sve dok ne dođe ptić do kraja - tu blizu početka ziganja i onda sveačno otvaranje jutra i ta srebrnasta boja riba topljenih u sunčev znoj, u sunčevu tečnost, komad sunca sa juga: pozdrav iz Rovinja, pozdrav, evo vam malo spakovanog mora da osetite miris da pojedete jedno more u lepo jutro pa na posao kod Milene Dravić kad ide sa tri ćerke na more.
Kasnije su svuda uveli ovaj prost i nemaštovit sistem samo povučeš i opala – čista glupost i oduzimanje tako slasnog rituala...
U primorskom gradu na suncu baš lepog dana a i ovde je bilo baš lepo neki tenk na televizoru i na tenku neki brkati čovek koji liči na komšiju davi nekog nesrećnika iz tenka vuče mu glavu iz tenka: pozdrav iz Splita. ------------------------------------------------------------------------------------------ - A jel imate one sardine stare obične? - Na koje mislite? - Pa one što se ne otvaraju same nego onim malim otvaračem pa otvarate zige zige zige! - A to, pa ne znam, pogledajte evo ovde nam stoje sve konzerve... - Hvala he he zige zige zige! - Milka, kasa! - ZIGE ZIGE ZIGE!
Otelotvorenje besmisla, poezija apsurda, dijalog negde iz čistilišta. Zajebi Beketa, Godoa i ta sranja: ovo je život to nije reklama: slatko je u ovom predvorju pakla - krug je okrenut - raj apsurda, ali pazite, ne sme se dugo ostajati - posle nema izlaza: jednom će neko u onoj stolici krenuti da tone i da tone sve do vrhovnog demona dole: Slavoljuba, koji će, kada pitaju šta činiti sa ovim novim takmičarem, samo promrmljati : dalje! Na večni dijalog s njim!
Voditeljke dijaloga su inače prošle mučnu staljinističku obuku: ponavljaj i ponavljaj i tako muči ispitanika: jednom mu mora nešto izleteti, ako ništa drugo bar duša izmučena.
- Miodraže pa šta se desilo. - Trema. - Pa kako to. - Pa ne znam. - Miodraže pa šta to bi. - Protivnik je bio bolji. - Pa kako Miodraže. - Pa eto lakše je sone strane ekrana. - Miodraže jel vas bar malo sramota. - Jeste malo ćerkica supruga. - Pa kako Miodraže. - Pa ne znam. - Miodraže evo vam knjiga Istorija Danske pa šta se to desilo. - U Danskoj? - Crni Miodraže. - Sve najlepše protivniku. - Trema? - Miodraže sasvim moguće pa kako to. - Stanite, ja sam Danijela, Ivana ti si. - Koja Ivana, ne, Miodrag sam. - A vi ste Miodraže pa šta se to desilo. - Pa ništa eto hteo bih da.
Repeat dijalog sa varijacijama until sveta i veka end;
- Uzmite papuče. - Ah ne toplo je. - Dakle. - Pa ja posao. - Ipak obujte papuče. - Malo treme. - Pa šta se desilo. - Posao deca prehranim. - Neka kafa. - Dobru imam cirkulaciju ne treba. - Doviđenja. - Doviđenja. - Nisam se bio ni izuo ustvari. - Pa šta se desilo.
