Moj biciš. Mislim da niko na svetu više nema takav. I neće nikad imati.

Nije to neki od onih, steroidnih, vrsta koje imaju po sto brzina, i isto toliko dodataka. Ma kakvi. Ni blizu. Moj biciš je od dodataka imao samo dva blatobrana i zvonce, koje nije radilo ni kad smo ga uzeli. Imao je i kočnicu, ali samo zadnju, nožnu.

Sećam se da je u početku bio ljubičaste boje, ali posle toga je farban još sto puta, tako da nisam sasvim siguran. Sećam se da naš prvi susret nije bio onako lep kako bi mnogi pomislili. Kada su sva deca imala nekog BMX-a, ja sam morao da zaglavim njega. Jedna brzina, koju moje tada male noge još nisu mogle da dovoljno isforsiraju. Bio je to veliki ženski biciš koji sam vozio stojeći. Nije bilo vremena da se sedne, jer trebalo je okretati te pedale sa rotacijom prečnika dva metra. Ali, malo po malo navikavali smo jedno na drugo. Kad treba da odem do drugara, a ja na moj biciš i stižem sa sekund. Nisam vam rekao, ali moj biciš je imao prilično tanke gume, i u vreme kad sam malo ojačao niko nije mogao da prestigne moju furiju. Cepao sam cestu na dve pole.

Vremenom je počeo da tandrče prednji blatobran, pa sam ga skinuo, " da ne smeta". Isto tako je ono zvonce otpalo. Kao i zadnji blatobran. Vremenom. Ali on je išao. Čuj išao, leteo. I sećam se da nikad nisam morao da ga nosim kod majstora, kao moji drugari svoje BMX i steroidne biciklove. Padne lanac, s vremena na vreme, ali sam se toliko ispraktikovao, da sam ga namešto u punoj brzini. Nogom. Levom.

Sećam se da je uvek imao neki svoj zvuk prilikom pedaljenja. Međutim, to mi je ubrzo postalo interesantno, čak i neophodno. Jednom sam se uplašio da se pokvarilo nešto jer ga nisam čuo kroz celu jednu ulicu. A onda sam skrenuo, i bilo je sve po starom.

Mnoge godine smo izvojevali on i ja. Moram priznati da nisam nijednu devojčicu vozio na njemu, ali mogu se pohvaliti da sam jednom prilikom vukao četiri džaka kukuruza na njemu. Nije se ni zaljuljao.

Sve je to bilo lepo dok jednog dana nisam video da ga tata rasklapa. Kaže vozio ga i u jednom trenutku mu pukli prednji rogovi. Nije mu bilo spasa. Uzeo je sic i još par stvari i spojio sa još jednim koje je tu dugo stajalo pokvareno, i od njih napravio jedan bicikl.

Setio sam se kako sam plakao kad sam ga prvi put dobio, a sad mi je bilo krivo što nisam ja bio taj koji je sedeo na njemu kad je pukao.

Da se bar drugarski oprostimo.

U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.

U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.

U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.

Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.

Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.

Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.

Nije to ona klasična riba iz kategorije 'jebala bi se al' da joj ne uđe'. Jebe se ona, ne brini, samo nikad sa tobom. Ali poseban gušt joj je bacanje koski i lažnih nadi takvima kao što si ti. To joj valjda hrani ego, ko će ga znati.

Elem, ona loži tvoj centralni nervni sistem svojim nedavanjem a istovremenim nuđenjem mindže, a pošto se 99 posto mozga nalazi u tvom Bobanu, kurcoložnica je jasna igra reči.

Devojka neverovatno dugačkog imena i prezimena.

Gabori. Skrndelji. Mazge. Konjine. Pobegle grobaru s lopate. Pa sve to na kub. Kad vidiš ovako ružne ribe, nije ti inicijalna reakcija gađenje, sprdanje ili sipanje u sebe hektolitara piva ne bi li izgledale lepše. Reakcija je iskonski strah, užas, horor.

Победник у избору за најдебљу 'ладовину године. Човек са нервима дебелим као бродска сајла.
За особу оваквог менталног склопа и сам Коштуница је синоним за хиперактивност. Потенцијални Пера ложач ће пре сам себе изнервирати и наложити док уопште и добије зрнце пажње нашег хероја.
Он се не брине када ће плата, докле год има бар за пиво за њега нема зиме.

Преварила га девојка са најбољим ортаком? Наћи ће другу, бољу, лепшу и спремнију. Украли су му нова кола? Узеће друга. Ако ништа, ту је градски.
Србија изгубила од Таџикистана 3:0 код куће? Дешава се и најбољима.
Огромна комета се креће ка Земљи и прети да збрише сав живи свет? Момак, још једно пиво овде.

Prosidba a la crnogorci iz Boke Kotorske.

Када не знаш хоћеш ли само прднути или се и усрати. Врло незгодна ситуација која се по неписаном правилу дешава на сред неког јавног скупа, шеталишта или службених просторија, лишених сваког могућег и немогућег облика WC-a.

Poslednje što ćeš čuti od nekoga ko će ti kroz par sekundi napraviti frakturu lobanje sa malim/srednjim/domalim prstom..

...izvadim nož, potegnem pištolj, prebijem petoricu, prestignem Bolta, preskočim Vraneša, pojebem Limu, izvučem od Dinkića pare... Uglavnom ispadnem faca. Ovo je zapravo preokret u monologu posle koga nam narator objašnjava kako je na sebi svojstven, inače ingeniozan način, rešio stvar.

Jedna od bitnijih stvari u datom momentu je zaboravljena, jedna od stvari koja ti se kasnije može obiti o glavu. Nešto si uradio, tj. nešto NISI uradio, a trebalo je.