Upitno-odnosna zamenica koja je često inkorporirana u narodnjačkim stihovima na mestu pauze za vazduh.
U ovoj poziciji ona je van svog osnovnog značenja i predstavlja signal, ping, povratnu informaciju koja stiže publici od vokalne solistkinje u kafani.

Jednom izgovoren, ovaj poluuzvik decenijama obavlja svrhu uspostavljanja mitsko-tradicionalne kafansko-svadbarske atmosfere i podsećanja na jedinstvo raspevane družine, iako nasumično sastavljene.

Često je praćen uvodnim uzvikom "Pa kaže".

Odgovor na svako glupo pitanje čiji je odgovor očigledan.

Magazini poput "Scandal"-a, "Svet"-a, "Hello"-a itd. stampaju na masnoj 'artiji i nagomilavaju pored sporeta (smederevca) jer iskusni ložači se ne hvataju za njih. Dok mladi ložač pokušava da njima potpali sporet u sobi u kojoj je temperatutra oko 0. U nedostatku normalnih novina za potpalu (blic, Novosti, Kurir, Alo...) hvata za Masnu 'artiju. Sledecih pola sata pokusava da potpali sporet a uspe tek kad mu deda da jucerašnji Blic.

Popili su oboje po ćušku dok su prelazili preko praga. Već je bio mrtav pijan ,nosio je treger majicu sa flekama od hrane koju je jeo poslednjih mesec dana.
Svaki put nakon ulaska u kuću dobijali su sledovanje batina,većinom bez ikakvog razloga. Vadio je stari kabl od pegle njime tukao Zorana.
Gocu je samo šamarao, ona je devojčica i prema njoj je zato blaži kako im je govorio.
Mi, deca , smo mogli da čujemo po koji vrisak koji je dopirao iz njihove kuće i uspevao da nadjača turkoidne melodije. Sutra dan u svlačionici bi videli posledice „tatine ljubavi“ na drugu iz razreda.Bili su to mrko plavi podlivi po celom telu u obliku kabla. Imali smo samo deset godina , ali svima nam je bilo jasno šta se događalo. Znali smo da ne treba postavljati nezgodno pitanje:
„Šta ti se desilo?“
On se zvao Zoran, a njegova godinu dana mladja sestra je nosila ime Gordana, al’ smo je svi zvali Goca. U naše dvorište su se doselili pre par godina iz nekog sela u blizini Beograda. Živeli su tu bespravno kao i mi i naše komšije. Oni su delili predratnu kuću ,a moja porodica je živela u pomoćnoj kućici koja je pre rata bila namenjena posluzi. Niko nam nije mogao ništa, jer su i posluga i vlasnici pomrli i nisu imali bližih rodjaka koji su mogli da polažu pravo na nju, a država nije ni najmanje marila za to.
Ceo plac sa kućama i dvorištem je užasno oronuo. U dvorištu nije bilo ni jedne jedine biljčice osim par suvih ostataka nekadašnjeg žbunja koji su tako stajali od kad znam za sebe. Zimi je nebetonirani deo postajao prava kaljuga. U svakom uglu se nalazio raznorazni otpad, stare stolice, raspala kolica za pijacu, zarađali bicikli,pokvarene rolšule,roštilj....
Sunce je dopiralo do dvorišta samo u podne, svuda oko su bile višespratne kuće, tako da je mamina rečenica- „Ovde živeti je mrak.“- imala bukvalno značenje. Na ovom mestu je raslo petoro dece, nikome se nije svidjalo što živi ovde, al’ niko od nas nije imao dovoljno novca čak i da pomisli na kupovinu stana. Stare komšije su odavno ostale bez posla,pa su prodavali farmerke na Bulevaru, moji su radili u državnim firmama za mizerne plate. Žena pijanog komšije je radila u školi kao tetkica za minimalac, dok je on radio u građevinskoj firmi. Oboje su imali završenu samo osnovnu školu.. Moji su ih često ogovarali sa drugim komšijama i stalno se provalčila ista priča-„Kako neko može da napusti svoje imanje i da dodje u grad i jedva uspeva da prehrani decu? Kako je to nekom bolje?“
Svaki put kad mi se Zoranov tata približavao podilazila me je jeza, jedva sam izgovorao -„Dobar dan ,čika Rašo!“- da ne zamucam.Samo bi prošao pored mene ,a zatim je sledio udar vonja sačinjenog od znoja i „Baltik“ votke. Sem na gradjevini komšija Raša je privatno radio i kao vodoinstalater i ako nije imao potreban zanat. Moja majka ga nije podnosila ,a ćale je uvek bio ’ladan. Mislim da je jedino mog oca voleo od svih nas u dvorištu, možda ga je više voleo i od rodjene dece. Tata ga je zvao uvek kad bi nam crk’o bojler ili veš mašina. Retko je uspevao da obavi posao kako treba.Posle zahvata na mašini ili bojleru ostajao je ceo dan u našoj trpezariji , ćale ga je nalivao pivom i rakijom , a za to vreme mama nije napuštala spavaću sobu. Čini mi se da je izbegavala čak i odlaske u toalet. Ja sam ponekad sedeo sa njima i slušao njegove baljezgarije, postajale su sve gore i gore kako se povećavala količina alkohola u njegovom organizmu. Posmatrao sam ga satima kako ispija pivo ili neki drugi alkohol, moja usta su bila otvorena samo što mi bale nisu curile , jer mi se činilo kao da sipa u kantu svu tu tekućinu a ne u sebe, kao da je imao crevo koje nema prepreka do njegovog stomaka. Jednjak, dušnik ništa.

Retko smo napuštali naše dvorište, tu smo se igrali sa svom decom iz okolnih kuća i zgrada, omiljena igra nam je bila gadjanje koša koji je ustavari bio krug nacrtan na zidu, nekad smo se igrali žmurke. Prestali smo sa žmurkama kad sam zgazio na zardjali ekser u šupi , pa su morali da me vode u bolnicu da primim Tetanus. Od tada smo prešli na jurcanje po dvorištu, tad smo imali 11 godina. Dečaci su jurili devojčice i obrnuto, koristili smo svaku priliku za pipkanje devojčica po tek niklim sisama. Negde u to vreme sam se i zaljubio u Gocu . Ona to nikad nije primetila, smatrala me je starijim bratom kao i Zorana.
U oklonim ulicama su živeli i stariji dečaci koji su uživali u mlatretiranju nas klinaca, najčešće se to dešavalo kad smo išli ili se vraćali iz škole. Medju njima je me je posebno živcirao jedan debeli ružni glavonja, na velikom odmoru u školi je redovno pljuvao u hranu nama klincima i onda smo mogli da biramo da je bacimo ili da mu je damo. Ako bi je neko od nas bacio onda smo popijali ćuške. Zoran je uvek bacao hranu sa pljuvačkom i popijao batine. Bilo mu je sve jedno dal’ dobio jedne batine više ili manje .
Narednih godina su se osmelili , pa su dolazili u naše dvorište i tu nas drndali. Moj ćale nije mario kad bi ga pozvao da nas brani.
Obično bi govorio: „Što se igrate sa njima ?“
„Ne igramo se mi sa njima .“ –govorio sam –„Oni nas samo maltretiraju“
„Ma, ne interesuje me .“ - Rekao bi i nastavio sa popodnevnom dremkom.

Kako je vladalo siromaštvo ne samo u dvorištu nego i u celoj državi , nasleđivali smo stvari i obuću od starije braće ili od one treće porodice. U jednom trenutku Zoran je počeo da zaostaje sa rastom u odnosu na mene, na kraju je mogao da nosi odeću koju sam ja prerastao i ako smo bili isto godište. Tokom jedne trač partije moje majke i treće komšinice čuo sam da je on zaostajao u rastu od silnih batina koje je dobijao , i valjda je iz istog razloga i Goca večito bila mršava. Koža joj je skroz bila providna, vene su joj iskakale po rukama i licu. Imala je jednu venu koja je meni bila simpatična, nemam pojma što. Nosila je stalno neke raspale haljine koje su delovale kao ukradene sa starinskih lutaka. Sa dugom plavom kosom i po nekom pegom na licu je stvarno ličila na lutku.
Nakon bombardovanja su počele sa radom i PC igraonice. Non-stop su bile krcate, zakazivali smo preko telefona. Prestali smo sa igranjem u dvorištu , stalno smo visili tamo, nije bilo bitno dal’ igramo ili ne. Sve se vrtelo oko igraonica. Počeli smo da bežimo sa časova. Jedan dan su nastavnici pozvali moje i Zoranove roditelje i rekli šta se dešava.
Zoran i ja smo sedeli za računarima kad je unutra uleteo čika Raša ,razjareni bik, uhvatio je Zorana za moj stari duks kao mačku i bukvalno ga bacio sa ulaza preko par stepenica na ulicu. Počelo je sa mlataranje pesnicama ,čuo sam njega kako zapomaže. Nisam smeo ni pogled da skrenem sa monitora, a kamoli da probam da nas opravdam i spasim njega od batina. Cela stvar sa bežanjem sa časova je bila moja ideja, ja sam ga nagovarao. Sad je trepeo batine zbog mene ,a ja sam se usrao i nisam ga spasio. Najgore od svega je što ja nisam dobio ni šljagu od moji roditelja. Zoran nije dolazio narednih nedelju dana u školu. Čika Raša je zvao razrednu i rekao da Zoran ima grip. Ja sam svratio do njega posle škole dok su njegovi i moji bili na poslu, imao je šljivu ispod oka i čvoruge veličine kamena po glavi.
Imali smo 14 godina, gledali staije dečake kako puše ispred igraonice ili dok igraju igrice. Zoran je predložio da skupimo pare i kupimo cigare. Pristao sam mislio sam možda nas neće više maltretirati starije drkadzije kad se pojavimo sa pljugama. Delovaćemo opasnije. Nakupili smo dovoljno para za Vikend i šibice, sakrili se u podrum jedne od zgrada kod naše škole. Uzeli smo po jednu pljugu , zapalili i pućkali . Mislili smo da smo naučili kako se puše cigare. Otišli smo u igraonicu i zapalili cigare pred debelim glavonjom.
Rekao je : „Majmuni mali ,šta se ložite?! Pućkate k’o pičkice.“
Izašli smo posramljeni napolje. Sutra dan smo po školi molili starije dečake da nam pokažu kako se puši. Jedan koji nas je branio ponekad od debelog glavonje nam je pokazao šta treba da se radi. U početku smo gutali dim. Konačno smo se obojica zakašljali. Uf,olakšanje ,skapirali smo. Popušili smo po pljugu ,vrtelo nam se u glavi , povraćali smo u kolzetsku šolju. Smejali smo se, postigli smo nešto ,sad će nas debeli glavonja ceniti. Ali ,ništa od toga, kad smo se opet pojavili pred njim , zavalio nam je packe uz reči : „Tako mali, a puše,ha ha!!“
Groktao je krmak ,bio je odvratan, stariji par godina od nas , virile su mu sline kao petogodišnjaku. Mrzeo sam ga više od bilo čega, a još gora mi je bila pomisao da sam nemoćan i da mu ne mogu ništa.
Jednom prilikom dok je Zoran zaista bio bolestan, došao sam sam u igraonicu. Igrao omiljenu igricu, imao sam sjebane slušalice i mogao sam čuti sve okolne razgovore.Odjedan put sam čuo ime Goca, načuljio sam uši, nisam se uopšte koncentrisao na igricu ,samo sam gledao u monitor. Razgovor je tekao izmedju debelog glavonje i još jednog lika. Debeli se hvalio kako su on i Rumeni (isto jedan od starijih drkadzija koji su nas maltretirali. Bio je izuzetno ružan i rumen u obrazima,zvali su ga i Čengele) odveli Gocu u jedan prolaz kod našeg dvorišta i terali je da im puši kitu. Krmak je kroz grktanje nastavio priču,kaže nije uspeo da svrši , jer ga je Rumeni gledao ,a Rumenom se nije ni digao.
Nisam verovao , kako bre!
Ona je tako lepa i deluje tako nevino. Zašto njima?! Zašto nije pobegla? Oni nisu ništa osećali prema njoj, ja sam bio zaljubljen u nju, nijednom mi nije prošlo kroz glavu kako mi puši kitu, maštao sam da se ljubimo i to je sve.
Onda mi prolete kroz glavu ,a Zoran? Kako da mu kažem?
Ne mogu mu reći. A, ako kažem čika Raši? On će ih ubiti od batina! Ha,ha!!! Ne ,ne onda će ona biti pokojna , ali bukvalno ne smem ni da zamišljam šta bi njoj uradio.
Neću nikom ni reći, tako sam odlučio.
Kasnije istog dana pozvao sam Zorana kod mene kući na fudbal na fuš Segi. Igrali smo do kasno uveče, ja sam skoro i zaboravio na celu priču oko pušenja i onda je došla Goca, Zvala je Zorana kući. Kad sam je ugledao kako stoji na okviru od vrata sledio sam se i ponašao nenormalno, i ovako nisam mogao da se opustim zbog osećanja koje sam imao prema njoj,ovo me je dokrajčilo ,podsećao sam sam sebe na retardiranog robota sa sve izveštačenim i ukrućenim pokretima.Ona je delovala smireno,kao da je niko nije maltretirao ili ponižavao. Nekoliko dana sam i dalje izbegavao Zoranov pogled.

Naredne godine je došlo vreme upisa u srednjne škole. Upisao sam gimnaziju,a Zoran
drvnu, trogodišnji smer. Iste godine širile su se glasine o Goci kao glavnoj „kurvi“ u kraju. Svaki dziber je izgubio nevinost sa njom. Bledela su moja romantičarska maštanja o njoj, lice joj nije više bilo onako lepo. Zoran je u medjuvremenu saznao sve gadosti vezane za sestru. Nije mogao ništa da preduzme, ostao je mali jedva metar i po. Ona je počela da se mota sa sitnim dilerima , često su je dovozili raspalim starim BMV-om, koji je vozio njen tadašnji dečko. Bio je Zoranovo i moje godište, nosio je uveliko pištolj. Jednom prilikom je dovezao krvave face. Šmrkala je kokain sa njim.
Jedno veče sedeo sam sa Gocom na ogradi i pričao i tada se pojavio taj lik sa sve Stafordom. Poludeo je kad je video da razgovara samnom, bio je patološki ljubomoran , mislim da je bio ljubomoran čak i na Zorana, što je van svake pameti. Poleteo je na mene, uneo mi se u facu i rekao „Budem li te još jednom video sa njom progutaćeš sve svoje zube!!“ Stresao sam se od straha.Prolazilo mi je kroz glavu „Samo ti je još trebalo da te unakazi razjareni niskočelac, i to bez razloga“
Izustio sam: „Takneš li me pozvaću policiju“
Odgovorio je maloumnički : „Ja sam jači od policije!
Jel ti jasno, govno malo?“
Goca je rekla : „Nemoj njega ! Nije ti ništa skrivio, poznajemo se od detinjstva, on mi je kao brat.“
Puknuo ju je u glavu i izdro se i na mene i nju : „Ti mala polazi samnom , a tebe da nisam video u njenoj blizini!!!“
Ona ga je zagrlila i pored udarca koji je popila u glavu.(redovno ju je tukao , čak više i od ćaleta. Mislim da je ćale i prestao da ih leši)
Ja sam se samo okrenuo i otiša u kuću. Neko vreme se nisam osećao bezbedno , u odlascima do škole sam se okretao, paranoisao ,mislio sam da me ovaj niskočelac prati.

Odaljio sam se od Zorana, Goci sam se javljao samo u prolazu . Išao sam u drugu školu,skroz drugi profil ljudi od onih sa kojima je Zoran išao u srednju. Moji su iskamčili preko gradskog konkursa stan sa povoljnijim kreditom. Preselio sam se u skroz drugi deo grada. Zorana sam retko vidjao. On je završio trogodišnju školu. Ja sam kasnije upisao fakultet, prolazio sam nekad starim krajem. Sretao sam Zorana pored tezge, prodavao je čarape i posteljinu. Tolko smo se odaljili jedan od drugog da nismo mogli da održimo konverzaciju ni pet minuta. Pitao bi ga za Gocu ,roditelje. Mučno mu je bilo da odgovara na pitanja o Goci. Rekao mi je da se i dalje mušlja sa krimosima.Izlazi kao sponzoruša , tretirali su je gore od kerova lutalica. Bolelo ga je što ništa nije mogao da promeni.
Prehranjivao je porodicu, čika Raša je umro od ciroze. Majka je dobijala mizernu penziju.

Prošle su godine. Jedno veče sam sedeo kući i vrteo kanale na TV-u. Čuo vest.
„ Maskirani napadač na motoru je ispalio više hitaca u vozilo koje je stajalo parkirano. Ranjeni mladić(M.H.) je prevezen u Urgentni centar. Po policijskom izveštaju on je od ranije poznat policiji. Drugo lice, mlađa ženska osoba (G.M), koja je bila sa njim u kolima, podlegla je povredama na putu do bolnice.
A, sad najnovije vesti iz kulture.....“

Übermensch* koji prkosi standardnim pogledima na život. Odlikuje se neverovatnim sklopom fizičkih i mentalnih sposobnosti.
Zna da zakolje prase, opeče rakiju, rastavi i sastavi sva "Zastavina" vozila, puca iz pištolja na slavljima, popravi veš mašinu, vozi traktor.

Može da izroni krst iz ledene vode, završi fakultet sa 500 evra, popije 3 gajbe piva (do prvog pišanja), 2 litra rakije, pojede 40 sarmi, celo prase/jagnje.

Služi se borilačkim veštinama i barata sa razbijenom flašom, stolicom, kaišem (žena, deca..).

Mrzi Hrvate, Albance, pedere, vegetarijance, amere, komšiju...
Voli Ruse, Grke, kuma...
Ima veze u svim institucijama, rođake u inostranstvu, pretke na nebu i veze sa mafijom.

*(Fridrih Niče - Nadčovek)

Ako recimo neki muškarac umisli da je zec(ili tome slično) i počne da se ponaša i oseća kao zec, a pritom je evidentno da nije zec-pošto je čovek, neminovno je da će posle nekog vremena biti smešten na psihijatriju i biće smatran bolesnim čovekom.
U bolnici će psihijatri pokušati da ga izleče od te njegove bolesne fantazije.

Ali ukoliko neki muškarac umisli da je žena(ili tome slično!) i počne da se ponaša i oseća kao žena, što evidentno nije - kao što ni onaj mučenik od pre nije bio zec, ne samo da neće niko pokušati da ga izleči, nego će se hrpa nevladinih organizacija boriti za to da se ta njegova bolest smatra normalnom i zahtevati od svih njemu bliskih da tu njegovu bolest prihvate kao nešto sasvim normalno i kao njegov lični izbor i slobodu, a automatski dobija i titulu "gay"!

Pa lični izbor i sloboda biranja i onog prvog je bio da živi i da se oseća kao zec i nikog da ga razume, pa da mu pomogne u tome!

Obojica se osećaju kao nešto drugo, a ne kao ono kako su se rodili, a samo ovom što se oseća kao žena se pomaže, a ovaj drugi treba 'ladno da ide u ludnicu!

JA se ovom definicijom borim za prava svih, a ne te tamo neke gay organizacije..!
Borim se za prava ovih koji misle da su zečevi, Napoleoni, itd...
Gde je tu pravda, gde je tu jednakost, gde je njihovo pravo da se javno deklarišu tako kako se osećaju?!

Zašto je samo njima zabranjeno da se osećaju i izjašnjavaju kao ZECOVI?

Назив једне панк песме који је душу дао за зајебавање људи преко смс-а, онда за троловање по B92 сајту, збуњивање режије на ДМ сату, Фарми, и наравно као статус на фејсу ако волите.

Rečenica kojom određenoj osobi dajemo do znanja da je strašno pala u našim očima i da nas je duboko razočarala svojim atipičnim postupcima.

Svako od nas se na neki način susreo sa ovim psihološkim profilom: crnka, sa šiškama sečenim mikrometarskom preciznošću, slikana u 346 poza u kupatilu, slike sortirane u 38 albuma. Ime i prezime jednostavno nisu dovoljni - mora biti dopunjeno nikovima kao što su: swatka, tatina princezica, nafurana, samo tvoja, NUSKNVP, NUSKNVCZ itd. Ovaj profil obavezno mora da sadrži 30 sestara i 16 braća (čovek bi pomislio da živi u albanskoj enklavi).

Devojčice od 13 do 16 godina, koje se svaki vikend "ubiju" od dve đus-vodke i jednog piva i onda tako "pijane" kruže po diskoteci da bi ih što više ljudi videlo, pozdravljaju se sa svima koje poznaju, a neretko i sa onima koje ne poznaju, igraju u kavezima i 'vataju sa svakim dečkom koji im priđe. Čim dođu kući (dakle, oko 1h jer dotad su ih roditelji pustili u grad), na fejsbuk stavljaju status: "xaxa suoer je bilp wechrs", a sutradan, za svaki slučaj (ako neko nije shvatio da su se one "napile"): "Suntze me pr0budil0, a u glawi lo0dil0... Definitiwno wishe ne pijem!"

Ако сте мислили да су фавеле Рио де Жанеира зајебан крај, гадно сте погрешили. Постоји место где те љубазне бакице (мало уштогљене, али љубазне), баштовани и посматрачи птица вребају са инстинктом велосираптора. Локални сакупљач маркица барата отровима тако добро да би скењао Распућина из прве, а председник сеоског шекспировског удружења има колекцију људских лобања у подруму које полира деловима одраних људских кожа. И сви пију чај у исто време, скотови болесни.

Izraz nastao kada je autor definicije posmatrao prijatelja kako pravi špricer od crnog vina.

Расиста, али са оксфордским образовањем. Успео је да прикрије расистичку филозофију под плашт софт кор епске фантастике.

Детаљ народне ношње код неких народа на Блиском Истоку.
Може се приметити како витлају њиме, обично једном руком, у свакој прилици.

Žargonski izraz za jurišnu pušku AK-47 (automat kalašnjikov). Omiljen među borcima za slobodu i kriminalcima širom sveta zato što je jeftin, pouzdan, lak za održavanje i skoro neuništiv. To je prva automatska puška kod koje gasovi iz cevi "repetiraju" mehanizam za opaljenje. Prvi primerak konstruisao je Mihail Kalašnjikov, obični oružar, za vreme 2. Svetskog rata. Naime, Staljin je naredio da mora da se napravi puška kojom će zameniti dotadašnji "špagin", pušku sličnu američkom tompsonu, jer se lako kvarila i znala je čak i da eksplodira. Puška je morala da bude jeftina, pouzdana, laka za proizvodnju i takva da svaki duduk može da nauči da je koristi i održava za nekoliko sati. Mladi Kalašnjikov je poslao svoj predlog, model koji je nazvao AK-42 koji se "stručnjacima" učinio "suviše jednostavnim da bi radio" i odbačen je. Međutim, pošto je materijala bivalo sve manje Staljin je dao naređenje da se proizvede 1000 probnih komada i pošalje borcima za Staljingrad. Vojska je bila oduševljena, ali puška je bila nezgodna za nošenje i pucanje u ležećem stavu. 1947. Kalašnjikov se dosetio da iskopira izgled nemačke puške MP-72, navao model AK-47 i tako je "kalaš" dobio svoj današnji izgled. Postoji i AK-74 koji je verzija sa preklopnim kundakom i mogućnošću ispaljivanja pojedinačne, rafalne i pune automatske paljbe. Proizveden je u nepoznatom broju komada koji se meri milionima, jer je svaka država bivšeg Varšavskog Pakta imala svoju verziju (uključujući i nas mada nismo bili deo Pakta). Mihail Kalašnjikov nije video ni pare od svog izuma, ali mu je, za života, podignut spomenik u rodnom selu, devet puta je odlikovan ordenom Narodnog Heroja SSSR-a i svake godine, od 1975. do danas, predsednik SSSR-a odnosno Rusije, tradicionalno dolazi da mu čestita rođendan. Šta ćeš više? Danas Kalašnjikov sa svojim sinovima ima fabriku lovačkog oružja i bavi se konstruisanjem novih vojnih pušaka. Njegov najstariji sin je konstruisao PP-19 Bizon, po rečima stručnjaka, verovatno jednu od 5 najboljih automatskih pušaka kratke cevi (SMG) danas. Krv nije voda.

Свеприсутна личност у друштву. Колико год да се трудили, не можете га избећи. Карактеришу га дуга масна коса -најчешће црна- , гојазно тело -од седења за компом- и мутне, полупијане очи, из којих, ако је веровати некима, просто избијају хумор и мудрост. Ипак, његова најважнија карактеристика, по којој је и добио име, јесу дуги, шиљати бркови, усмерени ка горе. Да ли су ови бркови упарени са кратком бадицом или не, зависи од поднебља у коме Шиљобрк живи. Најчешће место становања Шиљобрка јесте оближњи солитер, најчешће поред реке или парка, са погледом на исте.
У друштву, Шиљобрк се истиче тиме што увек седи на земљи, у турском седу. Сем турског седа, карактеристично је то што Шиљобрк увек седи у средини, приморавајући тако слушаоце да или формирају круг око њега -нешто налик сеанси са медијумом- или да седе лево и десно од њега, погледа увек упртих у Шиљобрка -тиме стварајући атмосферу сличну Да Винчијевој “Последњој вечери”. Сваком правом Шиљобрку више одговара ова друга варијанта. Импонује му ваљда, осећа се моћније, шта ли већ.
Елем, Шиљобрк увек има између 22 и 25 година, и иако му сви говорее да нађе посао, сматра себе интелектуалцем, и као такав категорички одбија ову могућност. У случају да је Шиљобрк старије старосне доби, обавезно је реч о апсолвенту -једном од оних “вечитих”- или је то пак новопечени студент коме никад није доста знања, па уписује факултет, други по реду. Шиљобрка никада нећете наћи на тзв. “pадничким” факултетима, попут Машинскoг, Техничког или Агрономског. Не, Шиљобрк воли само оне “фенси” факултете, попут Филозофског или Филолошког, те сходно томе исте и уписује. У крају у коме живи има и своју фан групу -обично скупина од 7-8 тинејџера kоји му се диве и гледају у њега као у Бога- са којима глувари сваке вечери испред солитера.
Одликује га једноставан -неки би рекли аљкав- стил облачења. Обично се у одевној комбинацији налазе бермуде -никад не носи панталоне- са бесмислено много џепова, мајица са обавезном апликацијом -најчешће је то Ел Команданте Че Гевара лично- како би показао свој бунтовнички дух, и поцепане старке - како би показао своју једноставност. У обзир може доћи и кошуља, увек карирана и увек са кратким рукавима, никада до краја закопчана.
У друштву увек пије шприцер -зимски-, јер је то пиће боема -а боеми су највећи мислиоци савременог доба. Слуша метал или рок. У кафане не иде, јер су оне легло простаклука и назадности нашег народа. Дискотеке не воли због “неадекватног избора музике” која се у истима пушта. На славе и весеља не иде, Цркву пљује -али то је сад у моди-, у Бога не верује, али у ванземаљце верује. Воли филозофске расправе и радо се у њих укључује. Када вам постави питање, то не чини да би сазнао нешто ново, или чуо ваш одговор, већ да би вас убедио у свој. Монархиста је, Шешеља мрзи, на изборе не излази. Спорт не прати јер је то за ретарде. Одликује се великим самопоуздањем. Егоцентричан је. Убеђен је да је увек у праву. Његове мисли су најдубље, његови вицеви најсмешнији. Себе сматра несхваћеним геније и највећим умом данашњице, и иако то пориче, сања о томе да за њим јуре масе са нотесима и записују сваку његову реч.
Вукајлију сматра забавом малоумних, али мисли да би, упркос чињеници да сајт ретко посећује, требало да добије титулу почасног администратора или тако нешто. Ако у друштву нема никога ко би аминовао његове ставове -што је богохулно и помислити!- назива их неандерталцима и слепима код очију, јер не виде његову величину. Порниће не воли -иако није ретка појава да је то маска испод које се крије “кожа, ланци, бичеви перверзњак”-, а за девојку нема времена. Нема свој одређени фах, јер “сваки фах је његов фах”-барем он то мисли. Русе и Немце обожава. Куне се да није комуниста, иако Лењинову биографију увек држи надохват руке. Фашиста није али се Хитлеру диви. Анархиста није, али види себе на челу покрета који ће срушити систем. У будућности, нада се барем докторсклој дипломи, иако сматра да би за његов ниво генијалности требало смислити ново звање. Његов мото је: “Ја, Бог -или “Оно Нешто” како га као убеђени атеиста назива-, десет места празно, па сви остали”. Идоли су му Ниче и Хемингвеј - зашто, ни сам не зна, јер не чита ни једног, ни другог-, а омиљена пеcма: “Нико као ја”.

Веома мистериозна и тајанствена личност, чувана од стране својих изабраница под дебелим велом тајне, иако се зна да држи по неколико станова на Новом Београду, Земуну, пар локала у центру и неколико пансиона на Црногорском приморју. Он је млад, успешан, наравно згодан, развијен, вози скупа кола, носи накит тежине просечног новорођенчета и што је најбитније, ЈАШЕ пола домаће естрадне сцене.

Devojke koje niko ne sme da dira u suprotnom, nagrabusio si!
Građene su bolje od mnogih muškaraca koji sanjaju o takvim ramenima, bicepsu i tricepsu.
Nisu divne, fine i nežne ali mogu da se potrude i umeju da vole.
Uglavnom je svakoj otišlo koleno, rame ili su makar dva puta lomile nogu, ruku..
Kao drugarice su najbolje i ne daj Bože da neko dira jednu od njih, isprebijaće ga.
Najhrabrije jer igraju pravi muški sport.
Lepe, zgodne, atraktivne, aktuelne....

Čuvena rečenica iz filma ”Kad porastem biću kengur”, služi za odjeb na pitanje “Šta ima novo?”, jer je zastareo odjeb ”Novi Sad, Novo Selo, Nova Pazova…”.

Pozdrav nacista hakera.