Eh, sudbino!
Dal’ je neko svestan koliko imam godina? Davno sam zreo za penziju, ali džaba mi, ne daju. Granica se stalno pomera, teško da ću to dočekati. Osim toga, hranim se jako nekvalitetno i skupo. Radim prekovremeno, a niko to ne ceni, svi me drndaju i jebavaju do iznemoglosti. Bar hvala neko da mi kaže. Ali ne, čak i kad mi nije dobro, nema odmora. Zakašljem se povremeno, zaškripi mi neki zglob ili tako nešto, ali jebiga, ništa strašno ni opasno, teraj dok možeš. A kad više ne možeš, problem naraste i mora da se ide na veću intervenciju. A za to traže pare, i to puno para. Bez kinte neće ni da te pogledaju. Majku li im nezasitu, imaju li ti ljudi duše? A i tada me samo skinu s kurca, kol’ko da odrade svoj pos’o i uzmu tu jebenu kintu i ćao. Možeš da radiš, vuci i dalje dok ne kljokneš. Kad jednom kljoknem, to će mi biti kraj. Koga za to da okrivim?
Ne znam. Ovoga jadnika što u mojoj saobraćajnoj piše da mi je vlasnik ne mogu. Potpuno isto važi i za njega.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Krajnji stepen posvećene zabrinutosti i posesivnog čuvanja dragocenosti koje je homo sapiens u stanju da ispolji. Briga vođena instinktivnom gadošću pri pomisli o ulasku štrokavih kurčeva nadničara međ' bedra jedre osamnaestogodišnje kćerke jedinice, alabaster belog tena, sa par kilograma viška kao u renesansne lepotice, čuvane kao krunski dragulj u posedu umiruće engleske grofice, u strahu skrivane k'o novčanica od 100 maraka 1993. godine, i pored toga što je ta ista kćerka pretumbavajući kurčeve istestirala više amortizera Golfa dvojke nego omanja agencija za tehnički pregled vozila, stekla veći radni staž u jahanju nego čitava Družina prstena u pohodu na Mordor, i vlaženjem na rumene momke sa lokalne pilane prosula više ulja na platnu svojih skupocenih pamučnih gaćica nego svi majstori italijanske renesansne škole slikanja.

Možeš ti preldžiju odvesti u VIP ložu milanske opere, on će na slušalicama svoje Nokije pustiti Žareta i Gocija, umesto tragičnog prizora kad Romeo umire na operskoj sceni, on će gledati u njemu najbliže dekoltirane sise buržujske milfače. Od ljudi i mesta se može pobeći, ali od onog što je čoveku u krvi niko nije uspeo.

Žensko ime grčkog porekla koje označava sve najgore karakteristike jedne ženske osobe. Daje se sa ciljem devojčicama dok su još uvek u kolevci i ni ne slute koliko je jaka magija ovog imena. Kroz istoriju su se kršili zakoni i nacije zbog žena ovog imena kao i muška srca.

Razlog zbog kojeg zauzet momak, vjeran svojoj ljubi,
odbije komšinicin poziv na kafu.

Jedno od najvećih agrarnih mesta u Beogradu, a ujedno i deo opštine Surčin, sa populacijom od 54 osobe, 23 krave i 45 koza. To je jedno od turisticki najatraktivnijih mesta u Beogradu, s obzirom na to da je to jedino mesto u Srbiji u kojem GSP koristi konjske zaprege umesto autobusa. Naravno to nije sve, u Jakovu se takodje nalazi ogroman spomenik Zmaju od Jakova, koji je ujedno i zaštitnik radnika i poljoprivrednih alatki. Poznato je da Jakovo već decenijama teži da se otcepi od Surčina, i u tu svrhu su oformili savez sa Batajnicom (poznatiji još i kao Svinjska koalicija,zbog intenzivnog izvoza ovih domaćih životinja). Infrastruktura takođe odgovara najsavremenijim evropskim standardima, jer obe prodavnice rade 24h. Stanovnici takođe provode mnogo vremena na trgu, gde se nalazi jedno od omiljenih destinacija za izlete, odmah ispred velikog parčeta asfalta, neuspelog pokušaja da se uvedu putevi u ove krajeve, sadašnjeg fudbalskog terena, gde vredno treniraju nove nade srpskog fudbala.