Stanje, koje sudeći po španskim sapunjarama, povećava rizik od pada niz stepenice za čak 90%.

Prevedeno sa studentskog srpskog, značila bi: "Profesore, da li mogu da pokušam da se nalupam za šesticu?".
Rečenica kojom smo u najavi žigosani.
Ali ne, ti si pametan. Imaš opšte obrazovanje (čitao si kao klinac 1000 zašto, 1000 zato) i čuo si od sedog Radeta iz čitaonice da se kod tog profe polaže i sa loše naučenom skriptom.

Ulaziš u kabinet spreman da pocepaš ispit kao litar Step soka u avgustu!.
U tebi se ne odaziva đavolčić koji bi da šapne da ćeš bre izvesti magiju iz Kabale, nego položiti. Cepaš papir iz sveske, mudro se mrštiš; obrve se spajaju i izgledaš kao Suzan Bojl.
Vadiš cedulju, samopouzdanje ne jenjava; prosipaš mudrost na koncept kao Roko Sifredi semenu tečnost u staru kuju koja nema da plati za opravku cevi u kupatilu.
Onda te prozove...i terarijum tvog uma puca, te insekti krivice sada beže na svakoga. Pa nisi ti valjda kriv šospao?

Svetlo iz frižidera.

Opisuje se neki nevidljivi lik u društvu. Stalno zaboravljaju na njega, niko ga ne voli ali niko ga ni ne mrzi, niko ne primjeti kada on uđe ili izađe iz prostorije, kao nindža, ali nije nindža jer da jeste bio bi kul, on nije kul, a možda i jeste, ko će ga znati.....

Zašto Fulam?
Pa jer i ovaj tim, baš kao i gore opisani lik, predstavlja oličenje neupadljivosti!
Navijaju ljudi za uspješne klubove, Fulam to nije, iako je jedan od najstarijih, nikad nije osvojio titulu. Navija se i za Vigan, ili Vest hem, ne jer su uspješni, nego jer su borci, svake godine se bore za opstanak i uspjevaju, Fulam se ne bori, on jednostavno preživljava. Navija se i za Sanderlend, Stouk, Volvs i Blekburn koji su kostolomski timovi, koji ne igraju fino ali ugaze protivnika, ali ne i Fulam, oni ne gaze nikog, oni bivaju gaženi. Navija se i za Blekpul čiji cijeli tim vrijedi 2 miliona a opet su četvrti po broju postignutih golova. Fulam? Ne, oni ne daju golove, oni te smore do smrti.
I tako baš kao i Fulam, i naš lik preživljava iz dana u dan ne ostavljajući ama baš nikakav utisak, ili trag za sobom.

Često poslednji akord grupice sa gitarama negde na javnom mestu.

Стање духа, трансцендентална раван ума, кулминација доброг расположења, нирвана алкохоличарске професије, клистир злих мисли. Стање које је Ричард Бартон тражио трчећи го по српским ливадама, циркајући шљивовицу на екс и берући беле раде попут босанске шипарице на великом одмору. Да је Далај Лама поклоник чашице, врхунац медитације би му био баш овај људски мод. Авангарда свим осталим кул испичутурама, холивудским или белосветским. Сви су они дркали курац на то како Паја држи чашу и меневрише својим стомаком разгрћући пијане ђилкоше, не би ли дошао до певаљке и уделио јој коју новчаницу међу заруменеле, усјајеле сисиће. Пушити цигарету онако како Хенри Фонда никада није могао ни да замисли. Бити лаф у срцу и у глави. Одбити било шта осим светог тројства кафане, лимене пиксле, каро стољњака и ОНЕ чаше. Хладнији од леда, па ипак темпераментнији од молдавијског макроа. Бити убер човек, способан да попије више него што други наручи. Отварати пиво оком, количину мерити у гајбама, при справљању шприцера рачунати да је увек зима. Једноставно, бити џек, а не трудити се иоле.