Građevinski objekat u kome stanuju ljudi na Kosovu, i to isključivo Srbi. Van Kosova, isti objekat se zove ''kuća''. Nakon '99, ognjište je neretko ujedno i zgarište.
Božić je porodični praznik i hiljade vernika ga danas slavi u svojim kućama.
---------
Patrijarh je na ovaj veliki praznik poručio Srbima na Kosovu da istraju i ostanu na svojim ognjištima.
Rođak iz inostranstva koji je kao beba otišao sa porodicom iz Srbije u inostranstvo pa se posle 20 godina vratio sa ogromnom svotom novca i prepotentnim ponašanjem.
-Gde si brat, ne vidim te 20 godina. Jesi siromašan? Hoćeš para da kupiš patiku? Idemo u diskoteka da ti platim pića, ja imam para ti nemaš. Hoćeš da jedemo, ja platim, ti nemaš?
-Može.
Uobičajena pohvala kojom hoće da se kaže kako ti je majka vredna, časna i pristojna žena.
Tvoja mama muze krave. Ona se spušta na kolena, na pod prekriven svežim senom na kojem krava leži, ona ne vidi dobro, ali njeni iskusni prsti napipavaju mesto gde se nalazi kravlje vime. Ona počinje da vuče i cima dok joj se grudi nadimaju od očekivanja mirisa svežeg mleka, kojim hrani svoju decu. Nežno se osmehne kad krava zgrči vime, i onda započinje masažu da bi vime opustila i oslobodila put za protok hranljive bele tečnosti. Saginje se da bi bolje videla kravlje vime, jer u staji je prilično mračno. Dok muze, nešto je zasvrbi na butini, ona jednom rukom nastavi da muze, a drugom krene da se češe: verovatno je ujed komarca to. Ritam češanja u jednom trenutku se poklapa sa ritmom muže.
„O, Gospode dragi, da...“ reče pošto je najzad češanjem odagnala nesnosan svrab. Onda menja poziciju, još uvek držeći u rukama toplo kravlje vime, dok krava uzdiše od zadovoljstva zbog pražnjenja nabreklog i bolnog vimena. Ona naginje glavu ka kravljoj glavi, počinje da joj šapuće: „Šaruljo, hraniteljko moja, kako bih ja bez tebe ovu moju nejač odgajila.“ Potom opet posvećuje punu pažnju vimenu. Čvrsto, jakim pokretima, izmuza belu tekućinu, a na usta joj pošla pljuvačka dok misli kakav će kajmak od tog mleka da napravi. U trenutku kada je i poslednji mlaz iz vimena dospeo u kantu za mužu, krava uzdrhta i odahnu, a tvojoj majci malo se toplog mleka prosu po ruci. Ona ga skupi u šaku. Krava se zatim otrese i ode u svoj ćošak pored jasli, da nastavi obrok. Ali majka krenu za njom, i rukom koja je još bila pomalo mokra od prosutog mleka krenu da miluje sapi hraniteljke njene porodice. U tom trenutku pogleda u nebo, pa prošapta triput tvoje ime, sa ljubavlju, znajući da ćeš i ovog dana imati šta da jedeš, i da ćeš odrasti u pametnog i dobrog čoveka, o kome će se pričati. Ugledavši kako se kravi oko repa i na stražnjici nakupilo suviše skorele balege, jer štala ne beše dobro počišćena juče, majka uze sa ljubavlju da je čisti, dok se u tom mističnom trenutku poistovećivala sa hraniteljkom porodice, jer, naravno, hraniteljke su bile obe. Kada je završila, pomalo iscrpljena, sede na stoličicu za mužu, podlakti se i zapali cigaretu. Povuče jedan dug dim, pogleda naviše, i izgovori još jednom tvoje ime pre nego što joj misli odlutaše nekuda drugde, ko zna gde.
To je tvoja majka. Tvoja majka radi to.
Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.
P. Božović (sa flašom rakije u ruci u crnom udbaškom mantilu šutira ženu blatnjavim čizmama) – Majku ti tvoju krvavu jebem marš iz moje kuće kurvo, kopile da mi rađaš! Ubiću te! (navrće flašu)
M. Karanović (u blatu, polugola, slepljene kose, mučenica kao takva) – Nemoj Mitre, dece ti naše, sveca ti našeg, partijske ti knjižice, nemoj! (krik otegnut dok je kadar na užasnutim beonjačama u blatu)
Svetina – BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA
Brkata beštija iz svetine – udri kurvu, kad se jebala nije nas zvala!
Sinonim za lepe manire, kavaljerstvo i bonton u malom prstu. Izraz je nastao pre nego što je Gavrilo iz Principa koknuo prestolonaslednika slavne Austrougarske, monarhije koja je bila pojam za uglađenost i fenseraj među ovdašnjim življem, što i nije bilo teško jer su pre njih Balkanom vrmudali otomanski Turci, svi brkati, obrezani i za zulum nad srpskom rajom vazda orni.
Bečka uglađenost krasila je sinove sreskih načelnika i armijskih oficira koji su, po svršenom školovanju u Bečkereku, Pešti ili Pragu, usnama sa uredno potkresanim brčićima celivali ruke varoških frajli i maštali o njihovim belim bedrima.
Od imperije koja je nobles izvozila na kilo, danas je ostala Austrija, gastoški raj u kojem se uvek zaradi dovoljno za još jedan sprat sive gradnje u rodnom Majilovcu, da slučajno komšijina kuća ne bude veća. Ostala je i Mađarska, zemlja koja je izbegla odejancukićenje samo zahvaljujući Tiboru Benedeku, Tamašu Kašašu te bezuslovnoj ljubavi tamošnjih žena prema kurcu kao takvom.
Kako je propala Austrougarska, propalo je i drevno bečko vaspitanje koje danas postoji samo u tragovima.
- Pa dobro, Vukane, jebemu čokolešnik, zar si stvarno morao da pitaš nastavnicu biologije "Što jedete govna?" kad je htela da ti upiše keca?
- Morao sam, ćale, ali sam joj persirao. Bečka škola.
Davno zaboravljeni izraz za čips koji je nestao neposredno nakon što sam ja postao svestan samog sebe. Burazer me je maločas podsetio na to i vratio me petnaestak godina unazad...
-Dobar dan, teto, daćete mi jedan čipičips!
-3 miliona!
Kulturno, ljudski, uljudno, u skladu sa normama i slično, a još povrh svega i prebacuje objekat u viši klasni stalež.
(Ovo sve samo u pokušaju da se bude kulturan i uljudan, pa se više izraz koristi za ironiju, nego za osnovno značenje, mada ima i toga).
Svojevrsan sleng iz Kamiondžija gde Violeta Kruška pita neku prodavačicu ovo:
- Imate li onako neki žaket, da deluje činovnički? - pritom pokazujući na Paju Čuturu.
- Daj nam dve šopske, četiri komada od pet ćevapa, udri luk, i četiri loze...
- Ja ću dunju!
- A što?
- Pa da delujem onako...činovnički!
------------------------------------
- Što je ova koza stavila kravatu? Nikad mi nije bilo jasno kad riba metne kravatu na gušu...
- Jbg, pošla na Gruov koncert, pa oće de deluje činovnički.
Pravoslavna varijanta čečenske bradurine. Iako ugodna za izgovoriti i čuti, kao i prezime košarkaša po kojem je dobila ime, ipak je potpuno u skladu sa njegovom pojavom i kontrasno imenu, predstavlja manifest stanja svesti kroz zversku džunglu od dlakurdi, masnu i prljavu, sa sopstvenim ekosistemom.
Dodatno je ističe zanemarljivo prisustvo brkova, za razliku od recimo baršunaste Džejms Hardenove brade koja, iako afro, iz daleka miriše na ružičasti Kosili, ili na primer bradice onog iberijskog cigančića Serhija Rodrigeza, što u poređenju sa ovom Pravoslavnom izgleda kao da su u pitanju sveže trimovane bruce.
Nositelju dodaje +1 na personaliti, +3 na ometanje HAARP-a u Rakovici, +5 na staminu i +10 na jebanje keve.
- E, alo, čale, ae kad si na nogama, svrbi me braduljica, pa mi donesi grabulje iz garaže, one zarđale ako može.
Slavuj sa peskom u glasu. Pesak je zaradio litrama ispijenog alkohola pevajući razularenoj masi opijenih i ošamućenih svatova dok se čuvao da mu mladoženja ne prosvira čelenku pucajući iz tetejca po šatoru. Rinta danonoćno pevajući jedne te iste pesme jednoj te istoj stoci, ali onoj stoci koja ga poji ojerima, evrima i eurima. Svoj lebac mesi u ge duru. Bori se da ga ne slome godine pevanja u mokrim cipelama na ispraćajima februarske klase. Bori se da ne popušta više kalašturama u tigrastim bodijima koje ga saleću trudeći se da mu prenesu neku veneričnu bolest. On se bori, a godine prolaze - ZAM-a više nema, Renome ga neće, za Grand trebaju pare. Da ide samostalno sa svojim cedeom, boji se. Pući će sve ono para što je sačuvao! Trebao bi i da misli na budućnost pošto četvrtu deceniju uveliko gazi, a dece još nema. I dok tako dani prolaze, puno grlo reči melodično izgovorenih, ali duše stegnute kao najzategnutija struna, zorom se vraćajući kući u prazan krevet, gleda u nebo i misli: Dokle ovako!?
Na televiziji ide pesma:
:Zatvorite vrata od kafaneeeee, ne puštajte nikoga iz njeeee:
- E moj Rade, kad ću ja tako kao ti...:uze flašu i potegnu:
Sada ću vam pričati kako sam proveo letnji raspust. Letnji raspust je dobar. Možeš da ne učiš i da se ceo dan igraš sa decom. Kod mene u ulici ima mnogo dece. Zovu me da se igram i onda mi mama i tata kažu idi igraj se i ja odem. Ja volim da se igram sa starijom decom, ona mi kažu uvek šta da uradim, morao sam da ukradem od tate rakiju i pare i cigare pa sam posle dobio batine, jednom sam morao da poljubim žabu u usta, jednom sam morao da skinem gaćice i devojčicama pokažem pišu pa su se sve smejale, i dečaci su me onda popeli na drvo pa je bilo visoko i nisam mogao da siđem. I kad sam plakao, onda su mi se svi zajedno smejali, a ja ne znam zašto je smešno kad neko plače. Volim decu ali ponekad i ne volim jer mislim da je njima smešno kada ja plačem.
Na ovom raspustu najviše volim da se družim sa mojim bratom. On je deset godina stariji od mene i njega ja mnogo volim. Kad su mama i tata otišli na selo, njemu su došli drugovi i onda su oni sedeli i puštali muziku i pušili cigare i smejali se. Ta muzika se zove Eka Ve, i oni onda žmure i i polako prave krugove glavom i polako pričaju. I tad su me isterali iz sobe, i posle kad sam se vratio oni nisu pričali, samo im je glava teška i zatvorili su oči, i onda me niko nije terao kao da nisam tu, samo je svirala muzika a oni su samo malo klimali glavom i pričali nešto što ne razumem. Onda je odjednom došao tata sa sela i počeo da viče, ali ništa nisam shvatio šta su pričali i izbacio ih je napolje i tata je mnogo psovao. Volim mog brata i bojim se, tata je rekao da će da mu slomi kičmu, a učiteljica je rekla da čovek bez kičme ne može da hoda.
Jedan dan sam išao sa tatom i mamom na selo. Tamo mi je i baka, a deka je umro prošle godine, kažu da ga je kod Hadžića satro voz. Baka leži u krevetu i ne može da ustane. Nekad ne može da me prepozna, i to mi je mnogo smešno jer kaže mi da se zovem Radislav, a posle me zove Miroslav, i onda priča šta je bilo kad je bila mlada, i ja je hranim, ali najsmešnije je kad se upiški i ukaki u krevet pa mama viče na nju. Ali nju ne bije. To je nepravda, jer ja se stalno upiškim pa me onda biju i mama i tata, po glavi i prutom. Mama je rekla da baki treba neka eutazija, mislim da je to neki lek, a onda je tata udarao mamu po glavi i svuda. Ja mislim da je je to skup lek a da mi nemamo para, i zato je tata ljut, jer su ga otpustili iz firme što dolazi na posao pijan. Volim tatu i bojim se, jer sam čuo mamu kako kaže da će da mu sipa mišomor u kavu, i onda sam mnogo plakao, i tata više ne jede kod kuće.
Prošle nedelje došla je tetka iz Švajcarske. Ja mnogo volim moju tetku. Donela mi je čokoladu i mazila me i pričala kako će da me ukrade i odvede u Švajcarsku pa da budem čovek jednog dana. Tetka nema dece i tetka se svađa sa tatom i priča kako mama spava sa drugim čikama, a to nije istina jer kad god vidim mamu na kauču, ona spava sama, a tata je na drugom krevetu. Mnogo volim mamu i bojim se, jer sam čuo kako je tata rekao da će da presudi prvo njoj pa onda sebi, a ja sam čuo na teveu da kad nekom presude, onda on ode u zatvor i ne daju mu da izađe.
Prošlo veče sam zaspao i sanjao sam čudan san. U njemu su bili mama i tata i brat i tetka i deca iz ulice, i baka što ne zna kako se zovem. Oni su svi vikali i plakali i išli oko mene i smejali mi se u udarali me po glavi. I onda je došao deka što ga je ubio voz, i njega niko nije video osim mene, i on me je odveo. Deka me je mazio po glavi i govorio: dođi kod mene, dekino malo unuče. U tom snu samo me je deka voleo i pričao mi kako sam ja dobar dečak i kako su oni loši i kako treba on i ja da se nešto dogovorimo, pa ćemo uvek biti zajedno. Ja sam mnogo plakao, i pitao sam deku šta treba da radim. I deka mi je rekao šta da radim, i ja ću poslušati deku. Mislim da ću ih ubiti sve kada budu zaspali. Ali to će biti samo naša tajna, dekina i moja tajna.
Definicija napisana za takmičenje Pačija škola
Period kojeg se rado sjećaju djeca rođena poslije 2000-te godine.
u pozadini piči Ivan Gavrilović
A: Brate, snimi mi kajlu.
B: Au, odlična tebra. Pazi ove puma tike.
A: Nema maćori, devedesete fazon i to. Ček, zvoni mi telefon (javlja se)
C: Gdje si to više, ohladiće ti se čokolino
A: 'Nači tu sam sekundarno. (spušta slušalicu) Brate, zovu me iz geta nešto. Izgleda neka frka izbila pa moram da palim.
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Ako nije bio dete nekog napaćenog pukovnika koji je stavio jaram sinu i k'o vola ga upreg'o da bude vojnik pa makar ga kovao od mat'rijala za fegeta profila Džordž Majkla, ali isto tako i imao sve moguće veze i vezice da postane neki furundžijski oficirčić, u vojsku je došao na samo jedan način - POBEG'O JE! Od bede i sirotinje je utek'o, spasio se. Vojska mu je bila spas - spas od neplodne njive, spas od trošne kuće i gužve sa još šesnaestoro braće i sestara, spas od pijanog oca koji ga je zadnji put udario ono jutro kad je seo u voz i poš'o da se javi u kasarnu.
U vojsci je zapeo k'o sivonja jer drugačije nije ni znao, nije ni smeo. Morao je da se bori, da radi za kolege, ali i da gazi preko istih kad je hteo da napreduje u službi. Morao je tako jer bi na kraju, žalostan, išao kući i gledao onu bedu sa velikom mogućnošću da i on krene sa nekom svojom. Na kraju, USPEO JE. Vojska je prepoznala to požrtvovanje i ostavila ga u svojim redovima.
Oženio je se i napredovao u službi. Upoznao ju je pijan na autobuskoj prvi put kad je krenuo na odsustvo. Ubrzo posle svadbe je dobio svoju prvu otkomandu. Morao je da ide. Znao je to. Ubedio je i ženu da je tako najbolje. Tad mu se rodio Jugoslav. Snašao se.
Ipak, brzo je dobio novu otkomandu. Žena je bila ljuta, a nekako u preseljenju se rodio Damir. Treća otkomanda je bila sporna. Deca su bila već velika. Žena se već odavno propila. Pričalo se da ju jebe pola kasarne. Nije mu bilo lako. I on je već lagano počeo da se opija. Preselili su se u novi grad u novu kasarnu ali to nije bilo to. Nije znao šta da radi...
Nema tvrđeg od vojničkoga 'leba.
Vani je bilo barem 35 stepeni. Vetra nije bilo danima. Sedio je mokar od znoja na trošnoj fotelji u svojoj kancelariji. Iz dvorišta kasarne dopirao je zvuk rasprave guštera koji su igrali fudbal. Na radiju je išla neka pesma od Silvane Armenulić. Idilu je prekidala povremena zvrka prašnjavog ventilatora. Na stolu je bila flaša lozovače iz koje je naginjao. Gledao je u zid na kome nije bilo ništa sem pauka koji se njihao na svojoj mreži. Osećao je svrabež i bol u gaćama od tripera. Dobio ga je od svoje žene jer on drugu nije imao. Ni tamnoputi Damir nije ličio na njega. Mrzio je sistem, mrzio je porodicu, mrzio je sebe. Stalno se pitao šta bi bilo da nije prihvatio onu prvu otkomandu i zajedno sa svojom ženom krenuo drugim stopama.
Lagano je iz fioke uzeo svoj CZ - 75, za trenutak zastao, a sve kao da je utihnulo. Nije bilo više ni žamora, ni Silvane, ni ventilatora. Ostali su samo on, pištolj i tišina. Potegao je još jednu lozovaču i povukao. Sobom se kotrljala čaura i kovitlao miris baruta, dok je on odlazio na svoju poslednju NEBESKU OTKOMANDU.
