Kolateralna šteta svake kafanske tuče. Nesvrstani nesrećnik koji nije dovoljno popio da bi ostao dole, niti je dovoljno trezan da uvidi uzaludnost svog postupka, stoički staje sa raširenim šakama nasred improvizovanog ringa. U opštem komešanju on prvi pada pokošen od prijateljske vatre, a dovršen od neprijateljske, dokazujući da nijedno dobro delo ne prolazi nekažnjeno.
- I kako vugla tebra? - Ništa, samo blaži potres mozga. Samo sam se načekao da me skeniraju. - Stvarno je smrad onaj Lošmi. Lepo sam mu rekao mi je njegova sestra sama ponudila svoj rč, a on i dalje 'oće da se mlati. I još nokautirao tebe, ni krivog ni dužnog, jer si pokušao da nas rastaviš. - Čudno mi je samo što mi je čvoruga na potiljku, a mogu da se zakunem da sam bio okrenut ka njemu. - Đubre jedno, u oči te gleda, a udara s leđa.
Marketinški trik koji nije zaobišao ni najstariji zanat na svetu, dokaz da sve ide u kurac kad i za pičku ima kusur.
- Plaćanje, kao sto znaš, unapred, 1999 din. - Ok, evo... (vadiš dve crvene) - Ali ja nemam kusur da ti vratim, može li žvaka? - Ne može žvaka, sestro, nego će odradiš taj dinar, jebala vas globalizacija.
Izraz služi kao opomena devojkama koje ne razmišljajući na svetsku ekonomsku krizu, prilikom udaje dodaju muževljevo prezime svom prezimenu (ili obrnuto). U zavisnosti od kombinacije prezimena, potrošnja materijala se povećava do 40 % za krstaču i do 30 % za nadgrobni spomenik.
grobar: Pa odakle mi sad letva od 180 cm da napišem Leposava Haži-Dimitrijević Stojanović. -------------- kamenorezac: Za ovo prezime mora još pola kubik granita da utrošim a to je još 500 evra skuplje.
Kaže se za družinu koja ni po godinama, ni po karakteru, ni po interesovanjima ne bi trebala biti zajedno.
-Dogovorili ti se Ivan i ja da idemo u neku kafančinu da se opijamo ko ljudi, dokurčile nam više ove diskoteke, odem ti ja kod njega a pita nas njegov ćale “Je li momci gde ćete?”, ja rekoh idemo u onu kafanu “Oračeva sreća”, i tu ti on kaže nama “Jao, pa ja tamo nisam bio 10 godina” -Ne seri da je ćale krenuo s vama? -Ma ćuti, nije to najgore, odemo ti mi tamo, kad Šomi sa curom i sestrom -Šomi dileja? -Upravo on, zapeo on da sednemo kod njih, i mi ti sednemo, krenuše Ivanov ćale i Šomi da se opijaju, a Ivanu glupo da se opija pred ćaletom, a meni glupo da ja pijem a on da ne pije. Tu ti Ivanov ćale pozva nekog kolegu koji živi tu blizu da dođe, i čovek dođe i dovede ženu, i taj njegov kolega se napi, kao i Šomijeva riba. Njih četvoro pijani, Šomijeva riba ne zaklapa, a seka mu neka darkerka i celo veče pije guaranu, reč ne progovara, i sve nas osmatra, samo čekam kad će da izvadi neki nož da nas pokolje onde sve, ovi počeše da razbijaju čaše, ona žena se zgrozila, a ja i Ivan sedimo i pijemo sok. -Ahahaha ludilo, koja ekipa, pa vas kao Pižon da je sastavljao...
Ironičan način da nekome stavimo do znanja da previše sere.
- Znači sinoć izađemo, prevrnemo se od alkohola, navatamo neke bliznakinje, ono, ludilo. Obe dvocevke, haos smo napravili! - E, matori, izvini što te prekidam, sačekaj samo da donesem gusle. - Šta?! - To bez gusala nema šanse da se opiše.
Stanje duha, transcendentalna ravan uma, kulminacija dobrog raspoloženja, nirvana alkoholičarske profesije, klistir zlih misli. Stanje koje je Ričard Barton tražio trčeći go po srpskim livadama, cirkajući šljivovicu na eks i berući bele rade poput bosanske šiparice na velikom odmoru. Da je Dalaj Lama poklonik čašice, vrhunac meditacije bi mu bio baš ovaj ljudski mod. Avangarda svim ostalim kul ispičuturama, holivudskim ili belosvetskim. Svi su oni drkali kurac na to kako Paja drži čašu i menevriše svojim stomakom razgrćući pijane đilkoše, ne bi li došao do pevaljke i udelio joj koju novčanicu među zarumenele, usjajele sisiće. Pušiti cigaretu onako kako Henri Fonda nikada nije mogao ni da zamisli. Biti laf u srcu i u glavi. Odbiti bilo šta osim svetog trojstva kafane, limene piksle, karo stoljnjaka i ONE čaše. Hladniji od leda, pa ipak temperamentniji od moldavijskog makroa. Biti uber čovek, sposoban da popije više nego što drugi naruči. Otvarati pivo okom, količinu meriti u gajbama, pri spravljanju špricera računati da je uvek zima. Jednostavno, biti džek, a ne truditi se iole.
-Brate, moram ti reći, onaj tvoj rođak je lud čoveče, nikada se nisam tako proveo sa nekim koga ne poznajem. -Ih, brate, pa moja krv. -Daj, ne seri, šta ti imaš sa njim, čovek je sinoć uključio Pajin mod, a ti si bio ko i uvek u svom fazonu, niti piješ niti suknje skrnaviš.
Životni moto pod kojim žive ljudi koji iznenada dobiju priliku da se susretnu sa nečim sa čime nisu da tada. Ne znaju kako to da koriste, ne znaju šta će im, čemu to uopšte služi, ali znaju da jednostavno moraju da ga imaju. Posle to nešto samo skuplja prašinu i privlači pažnju i traži hranu.
Brka se koristi kad nekoga treba da pozovete, nešto mu kažete, dodate ili slično a ne znate mu ime. Čovek se, iako nema brkove, odazove jer to brko ima onako, bratski prizvuk pun poštovanja.
-Ej brko, dokle ide ovaj autobus? -Ne ide nigde prijatelju, ode u garažu!
