Velika gustina dima u začaranom krugu.

Citat neimenovanog ratnog veterana iz '99-e, branioca mosta u selu Majur (koji im je od dragocenosti) i da ne zaboravimo, organizatora tog skupa.
Mnogi ne shvataju da je dotični retorički genije, jer je ovaj citat univerzalno oružje za instant skenj sagovornika koji nam upućuje pitanje "zašto?".

Linija koja razdvaja stari asfalt od novog.

Савет саговорнику у коме се огледа жеља за појачаним интензитетом радње коју обавља.

E vidiš to ne znam. Zatrpavam nas rečima, dugim šetnjama i kradem ti vreme. Ali nikako i delić srca da ti ugrabim, pa kako onda da ti kažem? Ne znam, teško je to meni prevaliti, sve prebrodim, ali nikako i reči te. Valjda je teško reći, volim te. I eto, smijaću se, plakati, pa se opet smijati i onda sa smehom neću ni prestajati. Ne znam, al teška je to rabota, kad voliš nekog iz druge priče. Pa kako onda da ti kažem to?
Hajde reci ti meni. Kako?

Oproban način da se događaji koje planirate ne dogode.

Lik koji te blicanjem opominje, dok voziš kao Sebastian Leb, da je na samo 2 kilometra murija uštekana, koju je on uspešno prošao, i da je red da barem spustiš ispod stotke, da ti ne bi posle u glavi odzvanjalo ,,Sine pa ode dozvola, jebiga, ode dozvola !''

Fufa koja se jebe samo ako je provozas u dobrim kolima.
Maloletnica koja ni ne znam gde je suplja dok je ne zasvrbi,a onda kuku ocu kuku majci.
Malih dama ima mnogo ali Mercedesa ima malo.
Otelotvorenje male dame iz pesme Jelene Karleuse.

U puknutoj formi,nedosanjan san mnogih dečaka,kasnije momaka i još kasnije muškaraca u zrelom dobu.

Čovek sa toliko kompaktnom frizurom da ne postoji lopta, vetar, ili start protivničkog igrača koji bi mogao poremetiti taj sklad na njegovoj glavi.

Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.

Ne baš najomiljenija devojka u vašem društvu. Za druge samo prepotentna likuša, biće koje nije vredno pažnje, a za vas je zapravo sve. Jedini koji može da istrpi njene hvalospeve, da se nasmeši, ne zato što je duhovita, nego zato što znate da je i ona ranjiva. Da njena potreba za pažnjom proizilazi iz straha od samoće, koje je i vama dosta. I tako se smeškate, pomalo njoj, pomalo sebi, znate da je ona upravo osoba kakva vam treba, ali avaj... Valjda nije suđeno, pa vas nekako nenamerno povredi, da i njoj bude žao, ali opet ona se boji osećanja, ona ima najlepši osmeh, ali uvek nekako tužan. I onda samujete, ne želite drugu, a i da želite verovatno je ne bi ni bilo. Ponekad zazvoni telefon, znate da nije ona, a opet nadate se, pa nekako i ne žurite da se javite. Šetaš tako neobrijan, neočešljan, na neka mesta kojima inače prolazi, a znaš da je nećeš ugledati, da neće doći da ti odagna tugu. Posle nekog vremena, šetate sa drugovima, kada slučajno naiđe ona i prođete tako oboje šuteći, sa tužnim osmehom. Prijatelj vam zamera što još patite, a samo vi znate da je ona dobra, ali mnogi to zapravo ne shvataju.