А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:

Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.

О, да, прође основна, прође средња школа, а ваш највећи успјех у друштву и уопште животу су петице и жуљеви на гузици од сталног праћења часова, допунских настава, учења код куће...
Нисте видјели ни ж од живота, а треба да упишете факултет, да постанете академски грађани.
Како побјећи из свог тијела и избрисати претходне године живота у којима сте били практично биљка у одјељењу коју нико не примјећује, само се понекад сјети да постојите?
Како показати да и ви можете да будете живахни и да будете стока понекад?
Лако - уписати факултет ван вашег града, ван домашаја и контроле родитеља.

Ту све почиње.
Налазите собу, по могућности у студентском дому јер сте, јелте, одличан ђак, упашћете на буџет. Добијате цимера или цимерку и онда креће лудница.
На предавања се не иде, јер сте преслушали 12 година све могуће професоре и часове који су одржани, ма да, шта ће вам то, учићете пред колоквијум.
Понашање вам личи на нешто попут пса који је пуштен с ланца после јако дуго времена. Он трчи по дворишту, ломи се, удара главом у дрво, скаче по колима, по столовима, преврће столице, јури све што се креће, чак и пчеле, он је толико неиживљен да има енергије налик на Обеликса који је упао у казан са чаробним напитком.

Основну културу сте изгубили, ваљда је остала у бусу када сте оној баки опсовали све живо кад је кренула да вас пита да ли је поред вас слободно мјесто.
Браво, успјели сте, сада сте јачи за нијансу.
Зашто бисте персирали старијим од себе? Па то је за штребере неке тамо, али ви нисте то, ви сте супер-убер-кул студент, чији су родитељи далеко.

Углавном ваш студентски живот се своди на прву годину факултета гдје сте кул, фаца, ви јебете својом кулоћом, пијете, ломите, не дајете испите, у случају да сте женско постајете курва која ХОЋЕ ДА УЖИВА У ЖИВОТУ што обично значи да спава са сваким без обзира на мишљење других уз наравно подразумијевано алкохолисање и узимање лаких дрога.
АЛИ, велико АЛИ, сва кулоћа пада у воду дана када се полажу рачуни родитељима, када треба погледати у очи људима који рмбаче и ринтају да бисте ви рончили данима и да бисте покопали њихов углед, тај дан добијате нову кожну огрлицу и нов, јачи ланац којим ћете бити везани док не оснујете своју породицу, губите повјерење као газда који га губи када га пуштено пашче уједе за руку.
Браво, успјели сте у животу.

Odraz vremena početaka. Nemi i crno - beli film. Kada se govorilo onda kada se imalo nešto za reći. Kada su misli bile čitljive iz oka, iz pokreta, mimike ili gega i kada su iste zaista bile crne ili bele, lako razabrate, lako proniknute. Ljudi su se dijelili na dobre i loše, umesto današnjih sivih.

Čaplin je ideal. On je onaj koji ne želi da prianja svetu, da se povinuje. Stvaralac skitnice, po sopstvenom liku. Sitan čovek, velikih pantalona, uzanog tukseda, ogromnih cipela, i opet malog šešira, uz štap i brkove čini gomilu kontradiktornosti koje on čini skladnim do savršenstva! Perfekcionsta zna da savršenstvo ne postoji, ali proglasiće Čarlija limesom.

"Sjajan komedijaš! Obožavam Čaplina, plačem od smeha", reći ćete. Čarli je klovn, komedijan, lakrdijaš ako hoćete, ispuniće vam vreme i približiti usne ušima i sada, toliko godina otkako ga nema, da i vi nekad čujete iskren i nekontrolisan zvuk sebe ne brinući kako će odjeknuti.

Ljude je najteže nasmejati. Njemu je uspevalo da čitavoj planeti zagreje srca. Postojao je kao suprotnost drugom čoveku sličnih brčića, sa kim je delio popularnost. Crno - beli svet, zaista.

Danas, kako vreme prolazi a ja starim i bolje spoznajem svet, shvatam Čaplinovu tragičnost. Njegov osmeh, to je razigrani, nesvakidašnji, skoro neprirodni osmeh klovna čiji je cirkus svet, a audijencija sav narod. Njegove oči su bistre, plačne, njegovo srce osećam u sopstvenom dlanu pri svakom pokretu tog malog tela, nezaštićenog, nesviknutog na svet i na ljude...

A pokreti su poezija. On svakog udostoji podizanja šešira. Krivog štapa, bušnih cipela, pohabanog kaputa i pocepanog cilindra, sa limenom tabakerom punom opušaka od cigareta, sa podsmehom iz očiju prolaznika, on ne odustaje od sebe, od svog puta i načina. Čarli ne pokušava da bude kao oni, on je takav kakav je, i svesan sebe, skitnice i propalice koji je nedostojan ljubavi i poštovanja! I pored toga, on će dati poslednji peni slepoj devojci za cvet. Dostojanstveno će odbijati da mu drugi plate večeru iako mu prete batine...

Pravoj ljubavi nije važno da li je uzvraćena. Zato je i prava. Bistra i nehajna. On zavoli brzo i lako, a opet jako i zauvek. Zauzvrat, ne očekuje ništa... Jer zna, ljudima je ljubav mala, a on sem nje, nema šta mnogo da ponudi. Novac dođe i ode. Potreban je samo da čovek preživi. Da, samo. Jer ono što čini čoveka nisu bezvredni papiri koji danas ni krivi ni dužni znače sve ono što u čoveku postoji ili ne postoji samo po sebi.

Maniri i šarm, gegovi i humor, iskrenost i poštenje, nadasve ljubav, sve upakovano u skromnost, dakle sve ono od čega je satkan taj tužni pajac velikog srca, koji je bio previše svesan lošeg u ljudima, ali koji im je ipak dao celog sebe.

Čaplin je smešan samo u slučaju kada nisi on... Čaplin i pored zakrpe na srcu koja je veća od neranjenog dela, hrabro ide napred. Život je kratak, što čini svaki trenutak dugim. On se tuče sa jačima od sebe da bi odbranio slabijeg, dete, psa ili ma kog...

Zagledaj se nekad u njegov osmeh i oči, u njegove cipele i štap, u linije na njegovom licu. U ljubav bez stražnjeg izlaza i plana, i očekivanja. U njegov sopstveni svet radijusa njegovog koraka... Onda zagledaj u sebe. Ako pronađeš nešto od toga, pa ma kako sićušan trag to bio, ti si dobar čovek.

nešto superkul.
samim tim što leti je kul, a činjenica da jebe pride istovremeno ga čini još kuljim, ili superkul.
superlativ je "leti, jebe i pije piva", a ultrasuperlativ bi mogao da bude predstavljen sa "leti, jebe, pije piva i pljuje".
pogledaj sokolski.

Свечана гозба за волухарице. Још ако је волухарица мазохиста, агонији никад краја. Сам пистаћи је у суштини тотално фушарски одрађен још од мајке природе/богаоца а у сарадњи са мултинационалним хуманитарним фондовима за ангажман мале афричке деце за доживотно брање пистаћија са свог дрвета у свом атару у замену за вакцину против колере и лепре, пистаћи постаје полупрозвод који уместо да прође кроз бар још једну фазу обраде (грубо скидање штроке), опуштено се пласира на тржиште и захваљујући аури егзотике, макробиотичкој зрнастости и неазсићеним мастима, дакле здрављу (на страну 20% соли у сувој материји), а све то уз резон скупо је значи добро је, постаје елита међу грицкалицама коме глупи, досадни кикирики може да се сагне.

Не рачуна се у еврима и динарима, не рачуна се у бројкама и нема зарез иза целог броја. Нема корист ни за ког другог осим за особу којој је то једина права вредност. Нема количину, квалитет и квантитет. Може бити било шта... Од једног обичног дотрајалог ручног сата па све до шнале коју је заборавила када је ишла кући. Може бити само поглед. Случајан. Поглед који је рекао све, и није рекао ништа. Нико не зна за њега, али има вредност. Ону праву. То те испуњује. Даје ти снагу да урадиш још један склек у животу препуном склекова где су ти све невоље на леђима. Невоље које су тешке. Али невоље не знају за твоју праву вредност.

U osnovnoj školi, uvek je sedeo u prvom redu, uredno odmotavao svoj sendvič sa povrćem spakovan u kariranu salvetu. Od petog do osmog razreda je bio član svih sekcija, redom od tkačke do sekcije za domaćinstvo. Frizuru je uvek gonio na stranu, nikada nije ostao na fudbalu posle škole. Srednju je upisao, od kuće do škole je znao samo jedan put, dok smo mi smrtnici pokušavali da nađemo potencijalnu udomiteljku naših, od nejebice suvih, tetreba, on je čitao sabrana dela Aristofana. Završio je srednju školu, upisao prava, na budžetu naravno. U domu je prijavljivao sve redom koji su pravili buku veću od 25 decibela - pobogu, mora se učiti i više nego što profa traži, neispunjene roditeljske ambicije ne stvaraju ljude, nego trkaće konje na hipodromima. Završio fakultet, istažirao, na svako izdrkavanje šefa reagovao osmehom konkubine, od tada su ga ljudi viđali isključivo u plavoj košulji, sivom kaputiću, sa frizurom nepromenjenom još od osnovne škole. Na prvoj večeri kod roditelja svoje devojke nije srkao, uljudno je pričao o pesmama Branka Radičevića, Marksizmu i revoluciji, jedine teme u svemiru koje bi mu strast bar malo probudile, jedino tada je bar malo ličio na čoveka, a ne na uplašenog hladnokrvnog reptila. Oženio se, dobio dvoje dece, starijeg sina, mlađu kćerku. Odlični đaci. Nikada nije ostao sa ekipom posle posla, nikada nikome nije posudio para. U pedesetim dobija hronične probleme sa prostatom, do tada je već postao vlasnik dve plakete za najvrednijeg radnika kolektiva, koje stoje u memljivoj kožnoj torbi, istoj onoj koju je imao kao mladi pripravnik. Igra šah. Umire.

Разочаравајуће питање које сам себи постави редак представник људске врсте који је имао част и несрећу да спозна како је то кад се обрне круг.
Схватио је да му је и превише деценија требало да тај круг обрне, да би дошао до тако једноставног закључка - не можеш осетити укус јагода док их не пробаш, па макар ти га и сам Андрић описивао. Не можеш уживати у укусу јагода ако их гуташ само да би се похвалио да си их јео... Једноставно, буди човек.
И чак и када сва чулна задовољства доживиш, опет ти нешто недостаје.
Ништа без душе.

Uspeti u životu i postati neko i nešto, a opet ostati nepromenjen i dosledan sebi, ne izvitoperiti se pod teretom uprtih očiju. Izdići se iz rulje i sam tim distancirati od žgadiluka i gadosti sa njim uvezane. Rabota na koju se retko ko usudi, a još ređe ko uspe u tome, jer da bi izgradio ime moraš napustiti običaje, biti ludo pametan i skoro pa glupav da rizikuješ odbacivši sve, i biti sposoban da ponovo izgradiš, jednom rečju - obrnuti krug, a za to se mora imati hrabrosti, i to one najveće: da se odbace šarene laže, strah od kazne za nepoštovanje bapskih dogmi i da se progleda svojim očima. A međ' svetom je oduvek bilo više kukavica nego glupaka.

Postati neko i nešto, a ne glumiti besne gliste i parati nosem oblake - e tu se, bato moj, pada - odoleti izazovu pišanja po sirotinji mogu samo izrodi čovekovog semena, e tu je mesto gde pravi razlika između lika koga je opizdio pot asova i malo lude sreće i tu je gde je, i čoveka, koji je zaista poseban: po svim faktorima izrod iz statistike koja opisuje plebs, koji ne jebe živu silu, koji je rođen da fura po svome, i kad je bio sasvim sam u svojoj borbi video jasno svoj cilj i kada je logika padala, preživeo sito i rešeto, i konačno ostvario.

Izgraditi ime je glagol koji ipak živi od žgadije, koja priča, i u bunilu trabunja o delima Posebnog, ali poput pećinskog čoveka koji se bojao i divio vatri a ič nije razumeo, žgadija se pomalo divi, ponajviše boji, a vrlo malo razume. Rulja priča o jedino o onome šta vidi i opipa svojim masnim prstima, a poštuje jedino ono čega se boji. Onaj koji je izgradio ime nikada nije pričao, živeo je i video neke stvari i mnogo pre nego što je rulji postalo očigledno. Tu je sva razlika.

A u zadnjih par godina, treba mu i dozvola da uđe.