Kvalifikovati nekoga kao nepoznatu u jednačini međuljudskih odnosa. Dovesti ga na status slučajnog prolaznika, proći ne konstatujući ga uopšte a kamo li stupiti u kontakt sa dotičnim. Biti k'o Dinkić i istina. Štono veli naš narod prolaziti k'o kraj turskog groblja. Ne jebati ni dva posto.

Razočaran nečijim postupcima, dođe ti samo da rikneš k'o bak u ladu, da ne kažem k'o Tifa :“ NE RAČUNAJJJ NA MEEEEE, NE RAČUNAJ NA MENEEE!

„Buđenje ranog proljeća i blagi bol u grudima...“ Sve je tako i bilo ona dva- tri mjeseca dok sam čekao da se pogonska spremnost kuće podigne na nivo mogućnosti obitavanja u njoj.

Vrijeme za polazak je označio dolazak lastavica i njihovo svijanje gnijezda pod rogovima naše štale.

Došla rodbina da nas prati... Nisam ni znao da ih ovoliko ima dok nismo bili spremni za polazak. Prilaze jedni po jedni, ljube, grle, žele najljepše, a ja gledam kroz njih i već k'o Ivan Gavrilović 200 na sat jurim kući. Neki nam i žele da se ubrzo ponovo vidimo, a ja, shvatajući njihove najbolje namjere, sa knedlom u grlu samo klimnem glavom, i olovnim osmjehom zamjenim riječi :“ Fala vam na svemu, ako je riječ dovoljna, a sad se ćerajte u pičku materinu i ne razvlačite, ja bih kući.“

Čini mi se da se i Lada sama od sebe opravila i spremno odgovorila na prvi kontakt ključem. Nikad nije brže išla nego u povratku kući, iako mi se činilo da su krivine duge kao noge Sneki Babić, ona ih je sa lakoćom savladala.

Približavali smo se rodnom mjestu, igra živaca već uveliko je trajala... A onda, osjenčeno proljećnim zalaskom sunca ukazalo mi se nešto što ni izbliza nije ličilo na moju kasabu. Ruševine , tragovi gusjenica po putu, rupe od metaka oko prozora na kućama... Još uvijek je narod pristizao iz zbjega, svako je nekog dočekivao, svako nekom išao u zagrljaj, čak i oni koji nisu imali nikoga, grlili su mačke i kerove kao da su im najmiliji, samo nek' čovjek nije sam.

Stigli smo pred kuću. Sve je zakrpljeno, negdje prozor iz dva- tri dijela, na onim stranama koje ne gledaju na ulicu- najloni. Istrčao sam iz Lade i utrčao u dvorište k'o Šiptar u poslastičarnicu, kleknuo i krenuo da ljubim stepenice kad me stari ščepo za kapuru:

-Šta radiš, budalo?!
-Ljubim, poželio se , ovako je i did!
-Jeb'o te did, on došao pjan k'o metla pa posrn'o, kakvo ljubljenje, tud' krmci 'odali do prije mjesec dana, aj 'diž se.

Usljedilo je mnogo življe pozdravljanje od onog ujutro.

Malo kasnije sam odlučio da vidim ima li mi drugara, i kad sam se popeo na uzvišenje kod njegove kuće, osvrnem se, i vidim kako život kao vodenični kamen i dalje melje bez prestanka, sve je bilo sravnjeno sa zemljom, a danas niču novi krovovi, nove kuće, neke nalik na stare, neke ne, mnogo ljudi više nema i Lada im vec na koljenima salutira, a život samo melje...

Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.

Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.

Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.

Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.

Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio:
-Bosanac, dobra ti brica haha...
-Nije to brica to je čakija.
-Brica bre!
-Čakija bolan!
-Brica!
-Čakija!
-Brica!
-(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!

Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.

Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću.
Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...

„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak.
Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.

Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.

5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“

Devedeset peta je i, što kaže Bajaga, septembarski vreo dan... Sa trzanzistora piči „Crni gavran“ od Baje Malog Knindže za prvo ratno tele krave Milove koja se otelila negdje podno Vitoroga... Mi došli da vidimo golobradog ujaka koji je dobio dopust sa prve linije kod Kalinovika. Biće gotiva, naspremale baba i mati k'o za Živojina Mišića. Ujak, ošišan na keca sa zaliscima koji idu na špic kao kopačka Darka Pančeva, pripovjeda didu o ratnim zbivanjima i kako je to služiti pod generalom Mladićem . Tek sada on je za dida zreo čovjek...

Sve je spremno za gozbu. Fala Bogu, iako je ratno vrijeme, ima svega- kokošija supa, piletina, pečenica nakoso, rišak, sve to fino aranžirano prije nego što ujaka ratni vir povuče nazad. Sjeli smo i počeli da metemo...

A onda, piskavi zvuk pretrča visoko preko naših glava i prije nego što sam čuo eksploziju i osjetio detonaciju susreo sam jezivi majčin pogled, a onda čuo ujakov glas...
-U dometu smo im, bježite pod stepenice u novu kuću, tamo ima ploča, mi ćemo spakovati stvari u traktor!

Stara je paničila, što će joj i ostati uspomena iz rata, a ja sam od straha zapišavao neku višnju, dok me ujak nije popao za kapuru i odnio pod stepenice, a sa pišanjem sam završio u letu. Potrajalo je tek nekoliko minuta dok su natovarili traktor. Da je kojim slučajem zbijeg olimpijska disciplina Srbima ne bi bilo ravnih. Ja i sestra smo sve to ispratili kao dva čvorka šćućureni pod stepenicama.

Valjalo je put Mrkonjića da čujemo šta nam gradski oci vele...

Samo što smo krenuli i odmakli nekih 30 metara, skoči baba sa prikolice i odleti u kuću. Uzalud smo je dovikivali ne znajući čemu potreba za ovim egzibicijama. A onda se pojavila i probijajući se pod artiljerijskom vatrom k'o Nikoletina Bursać ponovo se pope na prikolicu:
-Ostaše 'urmašice, reko' da djeca malo zaslade kad dođemo tamo...
Staru umalo nije šlog strefio, a ujak pokaza da je oguglao na rat i ironično izjavi:
-Dobro je pa prijateljima ne idemo praznih ruku.

Stigli smo u Mrkonjić, mnogo se rodbine sjavilo kod nas. Kuća ima dvije ploče. U podrumu, normalno , sklonište, improvizovni skovani kreveti, samo da se ima gdje preturiti noć. Jede se po potrebi. Moja sestra rođena '92, ratno dijete, i dan danas ne priznaje ništa osim slanine i ostale jake hrane, rat je očeličio pa kad cijeptamo drva ono što se ne da meni i ćaći samo njoj prebacimo. Gurema je, priča se šapatom, svakakvih priča ima koje nisu za djecu... Ali nama djeci je do jaja, dok svako svoje navata kad je uzbuna, ja i buraz redovno uspijemo uteći, pa u potjeru za gelerima, pa traži metaka od vojnika pristoglih sa ratišta, prepoznaj kalibar...

Jedan dan, dok ,vireći kroz prošće, gledamo kako se Čedinov konj propinje na kobilu, i zaklanja zalazak sunca, taman kad je buraz izustio nešto o njegovom ponosu na vratima se pojavio smrknut did:
-Pakujte se, proda nas onaj pas crnogorski, jebem li mu sve pa juče su se on i Mladić suzama i grobovima najmilijih kleli da nećemo pasti...

Nedugo poslije obavještenja da smo prodati, dobili smo i zvaničnu potvrdu neprijateljske vojske u vidu zvižduka granata, i ostalih pratećih pojava jednog rata na Balkanu.

Moj did u stilu Gorana Bareta povika: „Hajde, vrijeme je da se krene!“

Na vrat na nos pakuju se stvari, svak se o svom jadu zabavio, da se ne zaboravi štek, najbitnije da se ponese, sve se to trpa u Ladu, a moja sestra još uvijek nesvjesna blizine prve linije, misleći vjerovatno da idemo na kakav izlet ili nešto slično, u žutom „ellase“ prsluku i sa lutkom pod rukom, pojavi se na vratima sa riječima : „Šta čekate, ja sam spremna!“ Ponijelo dijete najbitnije, šta'š.

Taman kad smo mislili da smo spremni pojavi se did sa dva kanistera od 40 litara i dvije puške o ramenu, pjan k'o crna zemlja: „Rakiju ne dam, nju sam ostavio malom kad se bude ženio, momčina didova, a puškama ću braniti kuću makar pogin'o.“ Malo je falilo da pogine, mati kad ga nije ubila. Jedva smo ga ubacili u Ladu, uz kompromis da se ponese rakija a puške da se zakopaju u dvorištu.

Krenuli smo put Banja Luke i uključili se u zmiju koja se grčila po prevojima Manjače...
Sama po sebi, situacija nije laka. Naročito kod nas u Ladari, majka upravalja, baba suvozač balansira, ne da u provaliju, a nazad dvoje sitne djece i skoro neupotrebljivi did. Kolona k'o kolona, metar naprijed pa čekaj pola sata...

Na po Manjače dok smo savladavali uspon, pritisnuta septembarskom vrućinom, prokuva Lada. Ionako nikud nismo pristali, sad i ovo da nam padne na glavu. Neki čovjek u traktoru iza nas naredi svojima: „'Ajte pogurajte malo samo da se sklone sa strane, makar da ostale ne ustavlja“!
Na njegovu komandu sa prikolice siđoše četiri žene, natmurene face i oborenog pogleda stežući marame pod bradom kao Roberto karlos kopačke, zasukaše rukave, priđoše traktoru... Svetu ti nedlju kad upriješe u nj ja sam mislio odnesoše traktor u pičku materinu!
„NE TRAKTOR GURATI BOG VAS JEBO, LADU, ONA JE PROKUVALA!“
Dok dlan od dlan, Ladara je bila kraj puta sa gomilom ljudi okolo, koji su nešto vijećali.
Na kraju povika jedan:“ E nek sam vidio da i Lada može da se pokvari, sad me može i granata pogoditi“! I odoše. Sreća dođe stric, nešto čačnu i opravi Ladu kao Karabaja jugića Seji Seksonu.

Ostatak dana je prošao u manje –više istom ritmu i osuluškivanju vijesti sa prve linije.

Bliski rođaci su nas sačekali u Banjaluci i poveli ka preddodikovskim Laktašima. Ono danas je neka nabača. Tad im je kikiriki bio glavna poljoprivredna kultura,a danas se žale kako im ništa ne valja.

Stigli smo u nešto, između doma (po luksuzu) i prihvatnog centra(jebi ga, nije naše), sa jasno iskazanom dobrodošlicom.
Prvi poziv dobili smo iz kuće od ćaće :“ Gdje ste, kako ste, jeste li se napatili, i što je ona budala odnijela svu rakiju , ni kap nije ostala, šta će vojska piti?!“

Ima gomila definicija naslovljenih imenom čuvenog Super Zube, ali on zaslužuje mnogo više od šture definicije u tri reda, i poređenjem sa njegovom pederskom verzijom iz Real Madrida. Jedan od poslednjih pravih centarfora, klasičnih, pozicije koja se lagano gubi u fudbalu obesmišljenom gomilom novca, zaštitnik broja 9.
Fudbal sam zavolio zbog njega. Fudbal sam počeo da treniram zbog njega. Fudbal sam prestao da treniram kad je sjebao nogu igrajući sa rezultatom opsjednutim Italijanima. Kad sam čuo da je jebao neke tranvestite, i ja bih to isto uradio da sam imao priliku. Zbog njega smo fudbal igrali na plus 40 stepeni Celzijusa, a u dvije ekipe svi igrači sa njegovim dresom. Brale, njega ni lasom nisi mogao uhvatiti kad krene u dribling, ama „biciklom“ ti oči sveže mrtvouzice, i to dok je ponovljeni snimak. Ovaj uživo nisi nI vidio. Tako je bilo i sa drugim driblinzima. Ovaj najljepši segment fudbalske igre doveo je do savršenstva. Niko to prije njega nije radio toliko brzo i jednostavno, i niko poslije njega. Od njegovih driblinga na guzicu su podjednako padali i odbrambeni igrači i publika. Poslije utakmice, teren je ličio na Kosovo polje poslije bitke. Prosute džigerice, pluća, ljudi slomljenih nogu, ruku...Prvu ofsajd zamku izbjegao je kao spermatozoid, tad je prvi put i dao gol.
Znam da serem k'o Gorčin Stojanović u Blicu, ali fudbal je stvarno izgubio dušu. Pa ne može se mentalna zaostalost Balotelija pravdati njegovim „supertalentom“, to je sve go kurac. Ronaldo je sa 18 godina u PSV-u na 57 utakmica dao 55 golova, pa da je u našoj ligi dao, mnogo je.To je supertalenat.
U karijeri omeđenoj povredama postao je i ostao jedan od najvećih. Vjerovatno i sada izbjegava ofsajd zamke u vidu zahtjeva za alimentaciju. Igrao je u ritmu karnevalskih noći, tako je i završio karijeru. Dao nam je san da možeš biti vrhunski sportista i sa viškom kilograma.Kako jednom rekoh- život ne voli driblere.

Izlaz iz ćorsokaka kad protokol nalaže da se o pokojniku govori sve najlepše, a nema se šta lepo reći.

Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.

U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...

Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.

Izgovor guzičara oko rakijskog kotla da dobiju još poneku čašicu da "gradiraju" rakiju dok je "vruća".

4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati.
Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“.
Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo.
Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje.
Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.

Jedna od najvaznijih svetkovina u Krajišnika. Obično se odrzava kraj seoske crkve jer je to jedina ravnica u selu. Bio sam ja u Srbiji na njihovim vašarima, al' nije to ni blizu. Kod nas se djeca od malih nogu navikavaju na pivu i masnu hranu, pa nema potrebe za štandovima sa slatkišima. Nema ni onih lingišpira, ne mozemo se dogovoriti oko struje a nema ni prostora, morali bi ga pripeti na urvinu, letila bi djeca na sve strane k'o geleri. Do skoro nije bilo ni pjevaljki osim Ćane Bodiroze. Baja Mali Knindza je ovdje Bog.
Prvo se ide na liturgiju i Bogu na istinu, ritual gdje te pop pita jesi li griješio, pa nešto očanta, a grešnim zenama uzme broj telefona. Obiđe se krug oko crkve, pozdraviš ljude, prođeš kraj onog čiče što prodaje slike Karadzića, Mladića, Draze Mihailovića, ma, zabboli me kurac za sve trojicom, danas je jedini cilj da popijem pare od prodaje teleta. Onda se zađe pod šator da imaš šta ispoviditi sledeće ned'lje. Deremo pivu, i posmatramo, svega se čovjek nagleda ovdje. Ovaj mlađi svijet tačno nije uperan. Jedan bali konobarici noge, drugi povraća sebi u krilo, treći se upišo...Počeše tući četničke pjesme. Svetu ti nedlju da je ovoliko četnika bilo 92 i da su ćerali neprijatelje umjesto Kola srpskih sestara oćerali bi ih u najmanju ruku do Beča. Nije to pjevanje, to je razrikivanje kakvom bi i Kočićev Jablan pozavidio. Šta'š kad su im idoli ona dva vola Zara i Goci umjesto Tromeđe. Među njima prednjači Mirko Radikal. Taj dok nije uš'o u partiju nije ga ni bilo. Dok sam ja kante marmelade nosio kući on je mazo masti na kru pa jeo. Sad viče da bi kupio avion, da ga ima đe parkirati.
Dođe mi i unuk Blagojica,gladan. Ćaća mu se nader'o pod šatorom skupio se k'o čvarak, modrica na oku, veli udarila ga stranica od kamiona na brenti, zaboravio i da ima dijete. Na'ranim Blagojicu,pošaljem kući. Ne zajebavaju ga više djeca da je glup, otkad je brata iz Njemačke poslao da kupi lijeve eksere...
Otiš'o ja za šator pišati, kad neki baja zavalio mladicu pa umače k'o u kapljevinu. Ona nekva ćuta ne bi' je ni pod meso stavio da gori, al' nije ni on bolji k'o kočić za paradajz, al' neka se gagulja samo. Vidim, smrklo se, a ja zaboravio da imam rodbine pod crkvom, u groblju. Odo' ih obići. Odem ja tako pa se ispričam sa njima. Teška vremena i kištra pive me vazda rastuze. Uhvatm se za krst dida Krstana pa počnem:" Đeđe, ja neću dati stope naše zemlje, nikad , pa da mi tamo neki Mirko pravi piste". Sjeti se ja da smo ispravili spomenik, obrišem suze, razaberem, kad na krstu neki Đuro. Pa jebem ti sunce kalajisano, meni se sve okrenulo kako sam ušao sa druge strane u groblje, moji su kopani na drugom kraju. Ništa odem tamo , cjelivam ove svoje:"Stara. Stari. Da se ne ponavljam, Đuro će vam prenijeti sve kad vas sretne. Ja sad odo'. 'Aj zdravo"

Nisam vidio nešto mnogo tekstova posvećenih slavama, krmokolju, rakijskom kotlu I drugim našim svetkovinama, pa sam odlučio da vam pišem. Elem, radi se o tome da je moja porodica počela ove godine da slavi slavu , nakon prekida od nekih 50-ak godina. Nismo slavili dok je deda bio živ, jer je on bio zakleti komunista. Da ironija bude veća, pošto smo mi skorojevići, poslije rata, kad je pravoslavlje ušlo u modu, dedi su došla čak tri popa da pjevaju na sahrani. I sad se sjećam kako su se zgledali među sobom, sve se bojali da će Vojin ustati iz groba, pa ih okupiti k’o ondak kad su dolazili svetiti vodicu. A sad, rješili smo I mi da počnemo slaviti.
Pošto mati nije vična kuhinji, sve smo nabavili iz pekare, uostalom 21. je vijek, ko će se pržiti oko šporeta. Ne znamo mi ni obreda, ali doći će pop pa pokazati, a ima I stari prika on to isto zna. Poč’o narod dolaziti , sve to izgleda dobro još uvijek…
Posjelo se malo, popila se ona dočekuša, stig'o I pop, čekamo 7 sati pa da počnemo.
Došlo I tih 7 časova. Veli pop, prvo slavu da očitam, ja ,pa onda ti mali, tj. ja, očitaj Vjerovanje I Očenaš, onda rakija I pajajnje.
-“Jel’ jasan protokol ?”
“Jeste”- odgovorišmo složno.
Odjednom neko upita popa čim maže kosu kad mu je tako sjajna , ovaj odgovori:”Ničim”
A moj mlađi brat, poluglasno :”Kurcem te spičim”. Počeli se mi keseriti, veli pop “Angeli s tobom, dijete…”
-“Jeb’mu ned’lju pope, dijete je, neće više.”- veli ćaća. Nastavišmo mi…
Veli pop:”’Aj mali okadi.”
A ja nikud pristao nisam, ne znam ni kako se kadi , a mati već gura paljak sa pepelom I tamjanom u ruku. Počo ja vintati paljkom, k’o konj u gumnu, veli prika: “U lijevu ruku dijete, desnom se krstiš jeb’la te ned’lja, nepismena, pa kad se prekrstiš, oko svijeće tri puta, pa onda nas okadi.” Sve ja to nekako uradim, al’ kad sam trebao druge kaditi, tu se opet zajebem. Uzmem onaj jebeni paljak pa od jednog do drugog nosim I desnom rukom nanosim dim na njih da se kade. Umrli mi ljudi od smijeha, vele : ”Nemoj se džaba truditi, sami ćemo mi naćerati dim na nas, pa se okaditi.”
Očita pop slavu, šta će, čoek zna, sve zapjeva, k'o Vitni Hjuston Kevinu Kostneru u Tjelohranitelju. Došao red na mene, Očenaš sam nekako I smlatio, al’ ono Vjerovanje me pošteno sjebalo, taman kad sam došao do onog dijela đe se Isus ovaplotio od Marije Djeve, počnem se smijati k’o da mi je 5 godina, I zapnem. Šta’ š kad nema refrena k’o u slavi “Vo slavu I čest” pa nemaš đe odmoriti. Odape mi pop I ja nastavim I dovršim. Krenule I rakije, kod nas idu tri repice, proseravanje, ali ne znam što… Mada, kažu, ima sela gdje broj zdravica uveliko prevazilazi broj gostiju, jer se nazdravlja I snajki što je kru umjesila, kravi koja je otelila vočića, I tako čega se ko sjeti, pa pola gostiju I ne dočeka sarmu a već ih iznesu…
U međuvremenu, stari se našo pajati, pa kad ga je glas poč’o izdavati, ubacio u sporohodnu , nikad kraja. Pa onda rezanje slavskog kolača u pravom hrišćanskom duhu, tu ćaća nazdravi rječima :”Što u desnici ruci – Dušmanu povuci.”
E, tu je pop već popizdio, vidim krvave mu skočile, jedva je doček’o da se obred završi pa da ide. Stignem ga na vratima da se izvinem, velim:“ Jebi mu sunce pope, izvini, prva nam je slava, pa ne znamo joj ništa, praštaj.“
Veli on:“ Znam da niste do sad slavili, imate tri zagrijancije, a poslije nema zajebavanja.“
Dalje na slavi sve se zna, supa, sarma, red rakije, red mesa, red pive, sve uz potresanje basom...“

Grad u RS koji je zanimljiv i poznat iz nekoliko razloga:
1) Grad koji je prema nekim starijim zapisima oslobadjan čak 39 puta!
2) Grad poznat po čuvenim kosama za košenje trave, varcarkama, i još boljim koscima!
3) Prema podacim iz '91 grad koji je bio na drugom mjestu po broju automobila po glavi stanovnika, poslije Maribora!
4) Takodje, prema istim podacima grad u kome se popije najviše alkohola po glavi stanovnika!
5) Grad je zanimljiv i po svom reljefu, jer ne postoji nijedna ulica koja nije strma, pa se za ljude iz Mrkonjića kaže da odaju pogrbljeni i u ravničarskim krajevima!
6) Grad u kojem se rakija pije iz čaša od 2 dl!

Obilaženje kafana u kojima rade isključivo konobarice, na nivou jedne manje opštine. Nema smisla ako se obilaze kafići u velikom gradu, što zbog njihovog velikog broja pa se ne može obići za veče, a I mora se potrefiti neki gdje je jedna dobra konobarica, pa se izgubi draž za traganjem. Ovako između dva zla biraš manje, I nadaš se boljem u idućoj kafani. I tako to krene , negdje pred veče, otisne se odabrana ekipa na putešestvije. Vođeni glasinama, uđeš u prvu kafanu koja liči na gubavca, što visi to I otpada, fali komad zida, okrajak šanka, I nogar od stola.Gazda ne da ture da mu je posljednaj.Ali zato kod konobarice preliva ko da su je pravili NS seme I pančevačka azotara. Drmneš tu dvije tri, nisi ni ti zagrizo da je muvaš a I njoj je tek počela smjena pa logično, nećeš jebati. Nećeš jebati ni ovako ni onako, nigdje, zato svi idu na turneje ali je konkurencija jaka pa samo rijetki uspiju piti do kraja smjene I biti u stanju da mogu jebati. Ideš u drugu kafanu, bolje su konobarice, čuo si tako. Samo nisi kontao da je tu sjedište drvne industrije. Ali za konobarice su bili u pravu, dobre. Ostajete tu. Kafana pored puta, a ona dobre volje. Odlazi sa nekim šumarom u carske odaje, nakon nekoliko minuta izlaze, on ne može više stajati na nogama, a ona se ponaša kao da joj je trn up’o u oko pa ga izvadila I nonšalantno sjeda drugom u krilo, a trećem već šalje poljubac. Ljubomorni jebač započinje kavgu. To je rat klanova u drvnoj industriji, između sjekača I brentaša. Skontašmo da mi stojimo između dvije vatre ko radikali na b92. Sporazumjevamo se pogledom, a moj kum cijedi kroz zube ne pomjerajući usne, ko logoraš kad ga juri oberšturmfirer:”Ajmo , izginćemo”. Pokupimo se kod prvog razbijanja čaša, da nas ne pomješaju sa suprotnim taborom, I razgulimo. Idemo u iduću kafanu, sa vrata nas dočeka pičvajz, konobarica odvalila sisu ko bromzu ovna predvodnika pa krivi nekog baju što joj dobacuje, jebe mete ništa ne ostavlja kaže kako je bila na demonstracijama u Beogradu I murija je jurila da ce mu se krvi napiti,naruzi ga ko baba Sarova. Nema ni tu ništa, idemo dalje. U sledećoj se popičkale konobarice pa smo se ponadali da ćemo gledati tuču ženskinja ko u američkim filmovima, ali ništa ni od toga, bilo trijeznih, pa rastavili. Vakat kući. Sretne se tu svakojakih likova, seoskih pijanaca, normalnih likova, propalih I uspješnih studenata, sirovina I mekušaca, svi okupljeni oko nje, jedne, jedine, konobarice. Hvala im što postoje, ako ikad budem imao kafanu biće I konobarica.

Radnik na mješalici. Od njega polaze sve akcije na jednoj građevini.

Стандардна екипица окупљена на свима добро познатом месту, обично на стану код лика који сам живи. То што сам живи не значи да је увек сам него да ни са ким не дели кирију и трошкове, а успутних цимера има подоста и свима је дао да копирају кључ у случају да неко има паузу између предавања и вежби или је неком хитно потребан јебодром.

Свакодневно се окупљају да циркају вопса, пурњају вутру од локалног лердија, пуштају Жарета и Гоција и играју ПЕС. Комшије их мрзе, полиција им понаособ сваком напамет зна регистарски број личне карте и име оца. Али то њих не дотиче јер су превише пијани и надувани да би било чудно да их боли кита за нешто. Осим кад нестане Мерака, сканка и коју формацију да ставе код Олимпика из Марсеја и да ли Манданда треба да буде у првој постави.