To je onaj san iz koga vas nije probudio ni budilnik za posao/školu; ni keva sa zvocanjem "Znaš li ti koliko je sati"; ni cimer sa upornim šuškanjem, mljackanjem, upaljenim TV-om, lupanjem vratima; ni komšija sa bušilicom i čekićem; ni pas sa jutarnjom nuždom; ni vaša jutarnja nužda; ni telefon zbog pogrešnog broja; ni mučnina i nagon na povraćanje od prethodne pijanke; ni žeđ, ni glad, ni bol... ni sam san koji sanjate... Bilo da ga se sećate ili ne, važno je samo da ste svojevoljno otvorili oči, odmorni, zadovoljni, sa/bez nekoga pored vas (stvar ličnog izbora), sa dovoljno vremena za protezanje i razvlačenje, pa tek onda ustajanje... na obe noge, nikako na levu.