Škola.
Anja se približava školi. Mesto koje se nikada ne menja, mesto koje uvek gori posebnim plamenom, puno ljudi jedinstvene energije, pored kojih ne može da bude neraspoložena.
Ulazi u školu punu nepoznatih ljudi. Deca koja trče i smejulje se, analiziraju svaki ćoškić nove škole.
Anja se oseća starijom. Oseća se kao da ne postoji razlog koji bi je spustio na zemlju, potpuno je ravnodušna.
Oseća se staloženo sve dok ne shvati da nešto nedostaje u toj ogromnoj, sjebanoj i raspaloj zgradi. Nedostaje topao pogled osobe koja joj je stezala srce do iznemoglosti. Osobe koja je otišla pre dolaska dečjih lica. Svako dete poprima njegov oblik. Svaki novi sprat je njegov sprat i na svakoj stepenici je stajao. Potpuno mirno, nasuprot Anje koja svake sekunde ima depresivniji izraz lica. Usne joj se krive bez njene dozvole. Odjednom, svaki kutak škole budi uspomene i oseća se kao da je vazduh guši.
Sve teže diše. Svaki čovek u toj školi postaje nebitna figura, kontura koja nema svrhu, ni lice ni ličnost.
Veoma poznata zgrada postaje crna rupa.
Bez toplih pogleda koji su se polako kretali ka njenom licu, analizirajućih, ponekad razočaranih očiju na trenutak se i sama osećala potpuno praznom.