Она је била најлепша девојчица кад се полазило у школу. Дечаци су разбијали носеве једни другима због ње, а девојчице су почеле да уче шта је то женска љубомора. Она то није ни знала. На крају школске године, кад би донео слику кући, сви би прво за њу питали ''Ко је ова девојчица?''.
После само 4-5 година, она је била разлог због које смо почели да развијамо десницу руку. Међутим, ми смо још били деца у време кад је она почела да улази у свет одраслих, полако али сигурно, још не осећајући црвића пропасти. Прва је пустила сисе и почела да се облачи као девојка. На школском одмору она никада није била у учионици, јер су јој друштво правили неки осмаци које смо мрзели. Све до тренутка кад је и сама постала осмакиња. Тад би увек седела сама, за нас недоступна, мисли би јој лутале далеко, и већ је мислила да је довољно жена да би могла исту да изиграва, јер ипак се неравнодушност према њој могла прочитати и на лицима младих наставника.
За време средње је нисмо много виђали дању и ван добрих кола. Све мање се знало о њој, а била је све лепша и причало се како је врбовао неки фотограф и да јој је чак и слика изашла у неком часопису. Затим је некако нестала пред крај средње, отишао је свако на своју страну и ништа нисмо чули о њој неколико година. Понекад, кад би се сећали школе, она би увек била помињана као најбоља риба, али ништа више од тога.
Онда те једног дана кева пошаље у пиљару да купиш лубеницу, једна подгојена трудница за кантаром изговори твоје име, ти покушаш да се сетиш ко је то и онда схватиш да је то први пут да те је у животу ословила.