1: Знаш шта, рекао сам себи ако те не стартујем сад, скочио бих са тврђаве у Дунав. Имаш тело Афродите и памет Виле Равијојле!
2: Јао, хихихи, како си духовит блесане. И ти си се мени свидео само ми било глупо да те стартујем на оном Сплаву, ја сам више за неку романтичнију атмосферу. . .
1: Ако је тако, драга дамо, ја сам расположен да те отпратим до куће, има разних манијака овде, а ти тако сама и крхка, као Косовка девојка међу Турцима. . .
2: Баш си златан! (крљ) Па хајде, бићу твоја Беатриче, о вољени Данте!
1:(прилика за гол у гостима) Већ је касно а мој цимер ми је узео кључ тако да би било одлично да преспавам код тебе, пошто ја немам свој. А хоћу ли ја имати то задовољсто, стварно би ми значило, знаш да те никад не бих преварио. (крљ)
2: Извини стварно, али код моје зграде је Свевидеће око са Мордора... Ти не знаш њу, проклета вештица, одма би рекла мом тати с ким сам ушла, да је његова вила била са непознатим вилењаком у истом стану и не би му се то свидело, укинуо би ми изласке до библиотеке. Он је на службеном путу, стварно ми је жао, можда други пут. (хоће крљ, ал нема)
1: Ма све кул, искрсло ми нешто важно, морам да идем хитно, видимо се.