Десет...
Испрекидани дах. Поглед нестаје у даљини. Пут у непознато. Свемир. Шта? Где? Страх. И жеља. Мрак. Светло. Хиљаде светлећих пахуљица. Звезде. Ко зна где. Пешчаник се полако зауставља. Последње зрно песка пада на дно. Шраф. Делић огромног организма. Хаотичан. Математички прецизан. Рез. Врелина поднева убија сваку мисао. Безуспешно. Лет. Слобода. Креативност. Снага. У пети. И коси. Свуда. Омега. Делта. Угао. Промена. Раван. Четврта димензија. Зенит. Бело.

Девет...
Зенит. Поглед. У даљину. И назад. Куда? Зашто? Пешчаник окренут на другу страну. Још мало. И много. Секунде и године. Девет. Прошлост. Она. Ти. Овде. Тамо. Још назад. Први зрак. Смех и плач. Најбољи друг. Најгори професор. Прва. А онда и друга. Невин? Или не? То пролази. Лаж. Постаје истина. Прећути и проговори. Не лај. Миран. Превара. Жуто.

Осам...
Упомоћ! Застајем. Стојим. Негде. Ван ових боја. Ван светла и ван таме. Куда. Затворене очи. Опет назад. Још даље. Пре рођења. Пре мајке, пре оца. У старост. Почетак. Велики прасак? Или шта друго? Успон и пад Римског царства. Зевс, Ра и Марс! Сизиф! Горе и назад. Узалуд. Или не. Мислити. Урадити нешто велико. Прометеј. Бол. Патња. Зашто? Неправда и правда? Равнотежа. Свемир! Наранџасто.

Седам...
Страст. Ватра. Пламен. Врелина. Жар. Хаос. Рана. Плач. Нож. Одраз. Огледало. Нарцис. Па шта? Волим! Али кога? Врућина. Горим. Температура. Муке. Да ли постоји Бог? Или Ђаво? Зашто? Не. Шта се дешава? Куда?! Да ли је храбар онај који се не плаши? Или онај који победи страх? Плашим се! Све је за људе. Али зашто? Зашто баш мени. Отворена рана. Крв. Предатори вребају. Осећам то. Чекају још мало. И све ће растргнути. Неее! Црвено.

Шест...
Још јаче. Пече! Долазе! Лагано. Али сигурно. Страх. Шта ће бити. Не можеш да се сакријеш. Ни да бежиш. Превише слаб. А опет јак. Прави се мртав? Зашто? Можда ти скрате муке. Лешинари. Убице. Савана. Нигде ничега. Мирис крви и зноја се пролива ваздухом. Несносан бол. Све јачи. Расте. До неиздрживости. Близу је. Али... Скарлетна.

Пет...
Мир. Али језив. Таман. Пад! Ка пољима. Са огромне висине. Тело хоће да врисне, али глава не да. Близу смо. Временска машина. Час негде давно. А час у далекој будућности. Видим. Видим. Свемир. Друга бића. Људи дишу. А ја? Сви су срећни. Сам. Нигде никог. Стара фиока. Моја фиока. Сећања. Као тежак камен падају. Свом тежином. На моја плећа. Црвена од крви. Нејака. Зелено.

Четири...
Слобода. Огромна пространства. Али и даље падам. Назад у садашњост. Мимо свих догађаја и свега. Океан. Патње и бола. Океан. Звери. Топовска храна. Оаза живота, весник смрти. Нигде. И овде. Осећам растерећење и нову стрепњу. СТРАХ! Јебени страх! Плаво.

Три...
Не мислим ни о чему. Само о њој. Бежим у лудило. А лудило бежи од мене. Хиљаде сопствених слика. На свим исти, а опет тако различит. Хиљаде лица. Свако осликава нешто. Бежим. Пулсирање срца. Глава пред експлозијом. Блед. Као крпа. Преплашен. Луд. Видим себе. Као одраз у огледалу. Само замућен. Непрепознатљив. Страшан. Љубичасто.

Два...
Страх од мрака. Мрачне улице. Осврћем се око себе, нигде никога. А знам да је неко ту. Благо осветљење употпуњава језиву атмосферу. Звери искачу са свих страна. А ја гледам. Беспомоћан. Нападају. Уједи. Много уједа. Рушим се. И даље падам. Све дубље. Мрачније. Горе. Пропадам. Директ у средиште Земље. ПАФ! Сиво!

Један.
Црно. Крај.