Ono što preostane naposletku. Posle bezbroj svađa, pogrešnih reči i nedorečenih misli. Ostaje tišina, tako neumoljiva, nemilosrdna, da podseća na krivicu, krivicu koja će večno biti skrivena baš u toj tišini. Da označi svaki onaj momenat, kada reči nisu prešle rub usana, svako sleganje ramenima i okretanje glave. Taj nečujni zvuk koji para uši, neprimetan za druge, a opet prejak za nas. To je tišina, u njoj hiljadu sudbina, nikad ispričanih, a opet snažno proživljenih, bezbroj suza odveć isplakanih, a nikad obrisanih. Tišina je i kada dođe život na kraj puta, pa bi toliko toga hteo reći, a onda se setiš da nisi govorio kada si trebao, pa ćutiš. A ponekad samo nekoliko reči, može tišinu pretvoriti u nešto najlepše. U trenutke ljubavi, požude i čežnje, tako da samo od nas zavisi kakva će biti. Ali bolje da ćutim, jer nisam govorio kada je trebalo...