„Kućna varijanta“ (radni naziv: „Kolegijalno licemerje“)
(događaji su istiniti, ali improvizovani; imena su izmišljena)

Znate li za onaj osećaj kada vas iz nematerijalnog blaženstva sna trgne sumorna svakodnevica? U mom slučaju, to je bio mobilni telefon.
Ja: Halo?
Marija: Zdravo, Dust. Ideš li večeras kod Maje na žurku?
Ja: Žurku, koju… Jaoo, daaa, zvala me je. Pa znaš kako, rekao sam da ću se potruditi, ali imam da ubacim novi hard-disk u komp, pa da ubacim sistem… Potrajaće…
Marija: Ma daaaaj! Nije ti valjda hard-disk važniji od društva i zezanja?
Ja: Pa, pravo da ti kažem…
Marija: Znači, koji si ti matorac…
Ja: Dobro! Gde se nalazimo?
Marija: Na Trgu. Ja vozim tebe i još troje.
Ja: Ok, ali, pošto je ona u Pančevu, ide li neki noćni odatle za Beograd, ne verujem da ću ostati do zore…
Marija: Valjda ide. Ma, biće ti super, ostaješ do zore. Ja ću ujutru da te vratim.
Ja: Ok…
Tako je otpočeo dan u kome je bila isplanirana kućna žurka kod Maje, naše koleginice sa Muzičke akademije, koja je diplomirala, pa rešila da proslavi.
***
Kada ste nevozač i nemate sopstveni automobil, onda drugi mogu da vas vozaju kako hoće. Ostavljam novi sistem da se sam sređuje dok sam ja napolju i krećem. Nailazi auto. U njemu su već Sofija, Ana-Marija i Marija. Otvaraju se vrata. Marija mi strogim pogledom govori da uđem i ćutim. Dobro, ulazim i ćutim. U tišini se približavamo narednom punktu, gde kupimo Jovanu- pankerku.
Jovana: A je li, kakvu muziku slušamo tamo?
Marija: Pa, to je Maja- narodnjake, i to one najgore. Evo, ponela sam i ja nešto
Jovana: E, dobro. Nije loše.
Sofija: Zar ti nisi pankerka?
Jovana: Jesam, ali ako već slušamo narodnjake, onda neka slušamo najgore. Kada je bal, neka je trandibal.
Dobro, nemam ništa protiv narodnjaka, niti ljudi koji ih slušaju. Ali, pobogu, od niže muzičke škole, 15 godina se bavimo muzikom. Valjda smo makar malo izgradili nekakav ukus- što naravno ne znači da ćemo slušati Mocarta na žurci- ali valjda na skali između turbofolka i klasike postoji još nešto. No dobro, stižemo kod Maje. Marijin CD s narodnjacima momentalno otpočinje da radi svoje…
Sofija: Majo, ko ti sve dolazi?
Maja: Još Ljubica, Draža i Milena!
Sofija: Ljubica!? Otkud ona, zar nisi rekla da je nećeš zvati!
Maja: I nisam! Čula je da je žurka i samo rekla da dolazi.
Ja, Jovana i Marija (gotovo istovremeno): Joj, ne ta seljančura.
Na stolu su nekakve kiflice (ne loše, majku mu), i dovoljno alkohola da se spali ceo soliter do temelja. Takođe, ne sećam se da sam ikada video toliko različitih stvari za pušenje na jednom mestu. Njihov vlasnik je uglavnom bila Marija, koja je za sebe tvrdila da je nepušač, ali i kako joj je potrebno nešto za žurke. Naročito one kod Maje, koje bije glas da su naročito vesele. Bogami, do sada nisam upoznao nepušača koji je (potom) za jednu noć ispurnjao tri paklice raznih duvanskih proizvoda.
***
Jelena Karleuša: Napravi mi sinaaaaaaa, pod svetlima kazinaaaaaa!
Stepen smorenosti se povećava. Iako sam pokušavao da se adaptiram na okruženje, jednostavno, to ne uspeva više. Nije to samo posledica muzike, već i činjenice da sam svesno otišao na žurku sa nekim od ljudi koje ni na hodniku fakulteta organski ne podnosim. Tačnije, svi ljudi koje ni na fakultetu organski ne podnosim su došli. Baš u tom trenutku, jedan od njih mi prilazi.
Draža: Duste, bre, što ne igraš malo sa ljudima?
Ja: Šta, uz ovo može da se igra?
Draža: Pa bre, Dust, uz šta će da se igra, ako ne uz ovo…
Diskretno se izdvajam iz gomile i odlazim u Majinu sobu. Sva je okrečena u drečavo roze, a zid prepun slika onog njenog. Tamo su sve vreme smorena Marija (ah, "biće ti super", reče ona jutros) i Sofija.
Sofija: Gde je Maja?
Marija: Eno je luduje. Kad će, ako neće sad kad je diplomirala.
Ja: Ma dobro, neka ona luduje, ja ću malo da se distanciram od narodnjaka, a vala i alkohola.
Sofija: Ja ne mogu da razumem. Šta je bre ovo? Studenti Muzičke akademije, a celu noć narodnjaci…
Čuje se: „Ja nisam ona što bi pala na kolenaaaaa…“
Sofija: AAAAA! Bežite! Moja pesma! Moram da idem tamooo!
Ja: Aha… A ona kao ne voli narodnjake. Nego, Marija, kad mi krećemo? Oko 4, 5?
Marija: Jesi li ti normalan? Pa popila sam tri čaše piva…
Ja: Pa šta?
Marija: Pa to neće da ispari do 10 sati, najranije…
To još jednom potkrepljuje moju tezu o "vozanju nevozača".
Ništa, vraćam se u sobu gde je veselje. Već odbrojavam vreme do pet sati ujutru za kada sam zacrtao da krenem put Beograda, pa makar i pešice. Ljubica je već u nekoj vrsti petinga sa muškim zvanicama. Kiflice su još na stolu, a alkohol je gotovo u potpunosti ispario. Na sreću pa sam iza kauča sakrio jednu flašu „jelenka“, čisto da me nešto komira dok se ostali ne pokupe. Iznenada, već oko 3, to se i događa. U Majinom stanu smo samo Marija, Sofija i ja. Tada, saznajem da prvi minibus (varijanta, za koju sam shvatio da je najpovoljnija) za Beograd polazi tek oko 8. Ništa, zavaljujem se na kauč…
***
Znate li za onaj osećaj kada vas iz nematerijalnog blaženstva sna trgne sumorna svakodnevica? U mom slučaju, to je bio mobilni telefon. Ovog puta, to je budilnik. Petnaestak minuta kasnije, spreman sam. Odlazim kod Maje u sobu.
Ja: Majo!
Maja: hdmpgfgf…
Ja: Majo! Čisto da znaš- polazim! Gde je beše ta stanica?
Maja: Otklj…sddgduaso… Vidimo sghghfh…
Posle dvanaestak sati smora (na koji sam, jelte, ipak ubeđen da pođem), eto me na mirišljavim ulicama Pančeva. No, gde je taj hotel „Tamiš“, pored koga staju minibusevi? Srećem nekog starog čoveka u blizini.
Ja: Izvinite, da li znate gde se nalazi hotel „Tamiš“?
Čiča: Hotel „Tamiš“. Hm… Samo idite pravo. Znate, to je bio jako lep hotel, ali je ostao bez para, i pravo da Vam kažem, mislim da više nema gostiju…
Ja klimam glavom, i posle dva minuta priče o hotelu „Tamiš“, najzad polazim i stižem do tamo. Vidim neki minibus kako stoji. Prazan je
Ja: Dobar dan, da li vi idete za Beograd?
Vozač (gleda me bledo): Ne? Idi tamo preko puta, tamo je stanica.
To i činim. Pet minuta kasnije, isti minibus dolazi na stanicu.
Vozač: Evo, ko hoće u Beograd, neka uđe… (Mislim se: „Mamu ti jebem lažljivu!“)

Dvadesetak minuta kasnije prelazim Pančevački most misleći da više nikada neću ići na ovakve, celonoćne žurke. Jednostavno, nisam osoba koja to voli. No, ubrzo shvatam da sam se prevario (ali o tome u narednom delu).