Реторичко питање.

Постављаш га себи у тренутку очаја када се, скрхан тугом, скљокаш преко кућног прага у сузама. Претходно си помахнитало трчао низ улицу, људи су те чудно гледали. Сав радостан, ушао си у двориште и контао да је твојим патњама крај, да ћеш ускоро ући и прекратити себи муке. Гурнуо си руке у џеп и схватио да нема кључа од куће. Чуо се вапај...

Зашто сам те изгубио?

Било је готово.
Десило се.

Љенк.

Долази поштар. А ти још плачеш.