Оно глупо осећање које је пробао да опева Балашевић. Једино је успео да га именује, јер се оно не да опевати. Спрам њега туга делује весело. Живиш, јер не знаш како да умреш. Убио би се, али немаш снаге за то. Мада је то далеко од живота. То је вегетирање, мада би се неке биљке сасвим сигурно увредиле, и рекле да су много живље и расположеније. То је једноставно Д мол. Све је мрачно и црно. Месечина која се шуња низ прозор, као да води ка небу, ка нечем лепшем, али добро знаш да је то варка, и да води ка дну. Ал ипак кренеш, тешећи се да горе не може. А може. Увек може горе, за то се брине Д мол. И ту лекцију никад да научиш.

Некад и смуваш дан, али само дан. Ноћ је увек ту да те сачека. Онда се појави и мрак и просто знаш да ће да те обузме, целог. А то је та пречица за бол. Бол, који је превелик да би се могао описати, прејак да би се могао изговорити. И зато користимо израз Д мол. Но Д мол ништа не може описати. Не могу се описати ни нека друга осећања, као што је мајчин први поглед и загрљај првог детета. Но за разлику од свих тих осећања Д мол траје, и траје и траје. Чини се вечним и непобедивим. Кад чујеш да време лечи све само се насмејеш. Јер је време релативно, и стварно у време Д мола као да стоји. Као да за сат времена проживиш цео један живот. Заправо пропатиш цео један живот. Кад размислиш боље пропатиш за цео један град. Глупи Д мол, увек осети прави тренутак, пришуња се тихо, као лопов, једним помуклим ударцем избаци из равнотеже и ухвати те за рукав, одвуче у своју тамну кочију и отме те из света, и пречицом одведе до бола.