Država
Direktni nusprodukt samoćom uplašenog čoveka. Od svog nastanka država je predmet nezadovoljstva i večiti razlog za bunt jer (onaj slobodni) čovek ne voli svoju prestravljenu polovinu koja se krije u državi. Kada se jednom pokrene mehanizam strah→država→strah on dalje funkcioniše kao perpetum mobile.
Čovek je iskreni nefilozofski anarhista i usamljeni individualac smelo suprotstavljen svetu, ... ali samo danju. Da u suštini nije bio “pička od čoveka” i da se nije bojao mraka i one dvojice sa toljagama od preko brda, država verovatno nikada ne bi ni postojala. Sada se uzaludno odupire toj sopstvenoj kreaciji i beznadežno čezne za vladom koja bi bi što manje vladala. Kasno. Perpetum mobile je pokrenut.
Čovek nije dobrovoljno društveno biće. Druži se i udružuje sa bližnjima manje zbog želje, a više pod pritiskom okolnosti jer mu nije stalo toliko do društva koliko bi da odagna samoću i započne igru dokazivanja. Dosta mu je samodokazivanja jer je beznadežno depresivno, dosadno i na kraju ničemu ne služi. Povezivanjem sa drugim ljudima umanjuje mučnu nesigurnost usamljneosti, a društvo zna da velikodušno i besplatno daruje energetske impulse i nužnu pomoć kreativnom radu i inovativnom duhu. I ne samo to, on veoma dobro zna da je sva njegova kreativnost bezvredna, uzaludna i jalova izvan sistema grupe koja bi ga podržala, čak i kada je ta podrška čista i nestvarno kratka iluzija aplauza ili skandiranja. Svejedno prija. Lepo je, bezbedno i nekako toplo biti unutra, u državi, ali samo noću i dok neko ne skloni onu dvojicu sa toljagama. A sutra kada se razdani ... videćemo ... jebaće im sve po spisku i državi i onoj dvojici ... dok je dan.
CA
Cepam atome · 21. sep 2010.
Cepam atome · 21. sep 2010.
