Један од фрустрирајућих клишеа седме уметности.
Главни јунак, после низа перипетија и једва претекавши, коначно може да одвоји мало времена и/или новца за сношај и, док напетост расте, публика скандира, а саксофон у позадини улази у крешендо, он у једном тренутку - одустане.
Сети се супруге коју су киднаповали ванземаљци, брата близанца који је уместо њега примио сачму у слезину или дирљивих последњих речи оца, пандура, изговорених на плочнику мрачног сокака подно Бронкса, које су гласиле "Јебем ти жено мајку, што ми не опегла панцир јутрос....". И после те акутне упале емоција, не може да трси.