*
*

*
*
*
*
Post 1

Išao sam toga jutra kao i svakog u šetnju sa svojim psom. Bila je to malena ženka mešanac, koja se nekako samoudomila nakon one velike oluje. Sećam se da je grom spržio veliki hrast na Južnoj livadi. Sećam se da je drvo gorelo celu noć, pa sve do sutra ujutru. A kujica se pojavila mokra i gladna na mojim vratima. Što sam je primio ne znam, ali mi je kasnije bilo drago zbog toga. Nekako mi je prirasla srcu. Valjda zato što je kuća u kojoj živim nekako odsečena od sveta tj. najbližeg nam sela pa nekih dva sata dobrog hoda. Ljudi u selu me ne vole jer sam osoben, a i ja njih izbegavam. Ona me uvek upozori kada neko od njih smisli da me iz nekog potpuno suludog razloga poseti.

Dakle toga jutra, ko i svakog krenemo nas dvoje u šetnju. Tamo kod mosta, kolskim putem dolazio je veliki oblik prašine, a ona nije htela da se skloni. Automobil protutnjao pored nas silinom koja me je odbaci na zemlju. Ustao sam besan, otresajući prašinu sa kaputa i tad primetih da kujica leži na cesti, tužno cvileći.
-Jebo te Bog otac da te jebo! - povikah iz sveg glasa, dohvatih neki kamen i uzaludno ga bacih ka kolima, koja behu već dobrano odmakla, te joj priđoh da vidim mogu li šta pomoći. Bila je mrtva.
U tom trenu kola se zaustaviše i vratiše se do mene. Prozor iza vozača se otvori i kroz njega se ukaza lice mlade žene. Primetih da nije sama. Sa mesta vozača izadje ogroman čovek. Kunem vam se da veceg u zivotu nisam video. Imao je pištolj i otvorio je vrata kako bi seo unutra.

*Ako ce glavni lik izvaditi nož iz kaputa i napasti vozača idi na post 2*
*Ako ce ući u auto idi na post 3*

Post 2

Nakon što mi otvori vrata, proćelavi džin ostade da stoji pored njih bez riječi.
Znate, ja sam uvijek volio da mislim kako bih u ovakvoj situaciji ostao pribran i bio taj koji će voditi glavnu riječ u dijalogu, ali odustvo hrabrosti da bar upitam "O čemu se ovdje radi?" me je očigledno dementavalo.
Čekao sam da čovjek kaže nešto, bilo šta, međutim prvi glas koji sam začuo bio je glas djevojke koja je sjedila na zadnjem sjedištu a koja mi prijateljskim tonom, koji je u datoj situaciji zvučao čak i jezivo, reče da uđem.
Opet nijesam mogao prebaciti ništa preko usana, već samo odmahnuh glavom i napravih dva koraka unazad, koje 'Valuev' dobro pročita kao početak mog bijega, te krenu brzim hodom da mi se približava.

Okrenuh se brzo na peti i krenuh da potrčim, međutim valjda od straha izgubih ravnotežu i padoh. Dok sam se stigao malo pribrati, džinovska figura se već nadvila nadamnom i mada na njenom licu nije bilo ni traga bijesa vjerovao sam da se ne smijem predati.
U unutrašnjem džepu jakne imao sam mali lovački nož, ništa više od uspomene iz dana kad sam sa prijateljima išao u lov (mada nikad nijesam bio naročito dobar lovac) i krenuh ga dohvatiti, međutim ogromni čovjek me uhvati za kragnu i podiže me na način za koji sam do tad mislio da je moguć samo u filmovima.
Krenuo sam se derati na njega i upućivati mu prazne prijetnje. Vikao sam mu da me spusti, međutim jedini odgovor koji sam dobio je udarac njegovog čela o moje nakon koga izgubih svijest.

Par minuta kasnije (bar ja tako mislim da je bilo, jer mi ponos ne dozvoljava da vjerujem da sam bio u nesvijesti duže od toga) probudih se na zadnjem sjedištu onog automobila pored djevojke koja me je i pozvala da uđem u isti.

*Ako glavni lik odluči da pita šta žele od njega idi na post 4*
*Ako glavni lik odluči da se i dalje opire idi na post 5*

Post 3

Potpuno zbunjen i bez trunka otpora uđoh u automobil. Na zadnjem sedištu iza suvozača sedela je mlada žena. Crvena kosa padala joj je do ramena. Lice joj je bilo belo i mestimično prosarano pegama. Bila je lepa. Imala je crnu haljinu. Vozač je seo na svoje mesto i dao gas. Tek tada primetih da je na prednjem sedištu

*Medicinska sestra srednjih godina sa modricom ispod oka idi na post 6*
*Čuveni razbojnik, lice mi je poznato sa poternice koje se svaki dan vrtela na televiziji idi na post cuveni-razbojnik *

Post 5

Ljudi u automobilu nisu primetili da sam došao sebi. Devojka je svoju pažnju usmerila ka mobilnom telefonu i zagonetno se smeškala kucajući poruke. Odlučih da situaciju okrenem u svoju korist te se bacih na nju. Negde u sebi sam verovao da ću jednom kada joj stavim ruke oko vrata vladati situacijom. Ali avaj. Ona me savlada nekim aikido pokretom. I moje lice nadje se izmedju mojih nogu, a ruke ostaše bolno zakačene na prednjem sedištu. Osetih mržnju kako raste u meni i hladan poljubac čelika na mojoj slepoočnici. Ona progovori ne obraćajući se meni već vozaču.
- Jesi li siguran da je to on?
- Jesam. Veži mu lisice da opet nešto ne pokuša.
- Ja sam ipak za to da ga ubijemo odma.
- Nećemo prljati auto, ako ne moramo.

*Ako ćeš reći: Nema potrebe smirio sam se, idi na post 8*
*Ako si ipak odlučio da otvoriš vrata i iskočiš iz auta, idi na post 9*

Post 8.

- Nema potrebe za tim. Smirio sam se.
Progovorio sam glasom koji kao da nije bio moj.
- Samo mi recite kuda i kome me vodite.
- No, no, dragi, suviše pitanja.
Hladan čelik je i dalje umilno milovao moju slepoočnicu. Počeo sam da se znojim. Preterano.
- Čini te nervoznim moja Bereta? Sedi mirno i spustiću je.
Odlučio sam da je poslušam. Nakon svega, ko zna šta bi još moglo da se desi ako nešto pokušam. Sklonila je Beretu i pustila me je da se naslonim.
Tada je prvi put pogledah valjano. Imala je oko tridesetak godina, pege na licu i izrazito zelene oči. Njene skladne crte lica kvario je ožiljak na bradi, za koji sam samo mogao da pretpostavljam od čega je. Tišinu je prekinuo njen telefon.

- Da? Uskoro šefe. Da, donosimo ga u komadu, izgleda da se prizvao pameti. Ne, mislim da neće biti potrebe za tim. Odlično. Vidimo se uskoro.

Stali smo na obližnji parking. Dala mi je povez. Zavezao sam ga oko glave. Stavili su mi nakon toga i nekakav džak na glavu. Vozili smo se još nekih 20ak minuta, da bismo konačno stigli na odredište. Izveli su me iz kola. Bereta mi je bila uperena u leđa. Prošetali smo. Čuo sam par vrata da su se otvorila. Konačno, rekoše mi da stanem.
- Skini sve sa glave - uzviknu izrazito poznat glas.
Kada sam skinuo povez, iznenadio sam se više nego Kolumbo kad je shvatio da je otkrio Novi Svet. Preda mnom se nalazio jedan veliki sto, pokraj stola dva ogromna telohranitelja, a za stolom niko drugi do:

*Otac moje pokojne supruge idi na post 10*
*Moj ćale, koji je otišao po cigarete pre 20 godina idi na post 11*

Post 4

- Možete li mi objasniti o čemu se ovde radi?
Povikah pun očaja.
Devojka pored mene nasmesila mi se najtoplijim osmehom koji sam video. Imao sam osećaj da se negde neko svetlo upalilo. A onda progovori tihim glasom od kog me prodje jeza.

- Ti si Jovan Kostić?
- Jesam.
- I imas nulta negativnu krvnu grupu. I želiš da učiniš dobro delo.

*Ako si rešio da lažeš da je u pitanju zamena identiteta idi na post 12*
*Ako si rešio da kažeš istinu idi na post 13*

Пост 9

Искористих гужву око њиховог расправљања о судбини живог или мртвог мене, те отворих врата и искочих из аута. Нису ни 5 метара одмакли, већ је ауто успео да стане. Шта су ти добре кочнице! Длака је фалила да се врате до мене пре него што сам устао и почео да бежим. Из аута се продерао промукли глас "Валујева":

- Стој, пуцаћу!
- Не пуцај, стаћу!
- Па стани, јеб'о те!
- Па стаћу!
- Кад, бре?!
- Кад се уморим!

ПЕНГ, ПЕНГ!

*Валујев је усмртио главног јунака иди на пост 14*
*Главни јунак је успео да побегне, ови га и даље траже - иди на пост 15*

Post 14

- PU! - začulo se iz njenih usta.
- Šta?
- Zar si morao da ga kokneš?
- Pa... Bežao je.
- Da li si ti svestan da si uspeo da upropastiš dvadeset godina rada? A?
- Ali...
- Otpušten si. Idi kod šefa. On će da te sredi. Ja ću se snaći.

"Valuev" zadrži pogled na njoj još samo sekund, a onda je okrenuo prvo telo, a zatim i glavu prema vratima automobila.

Crvena kosa se najednom prosula preko njegovog lica. Pogledala ga je zadnji put. Nije znala šta da radi sa telom, ko je je još uvek bilo toplo. Odmakla se od njega i izvadila telefon. Onaj sa druge strane kao da je željno iščekivao poziv. Javio se u milisekundi.

- Šefe. Da... Ne... Valuev. Da. Već je pošao k vama. Šta ćemo s klincem? Shvatam.

Sutradan je padala kiša, sitna i dosadna. Crni veo zaklanjao je veći deo njene crvene kose. Crni kišobran je štitio njenu kosu od dosadne kiše. Njene zelene oči su bile hladne i prazne, kao cev Berete koju je prislanjala uz njegovu glavu. Pop je očitao opelo. Došla je sama. Vozač je čekao u automobilu. Pop priđe, pa upita:
- Pomaže Bog. Jeste li poznavali mladića?
- Ne... Ne baš najbolje.
- Kažu po selu da je bio malo... povučen. Isuviše povučen.
- Znam.
- A... Oprostite na pitanju, ali... Jeste li vas dvoje neki rod?
- Dalek. Ali smo jedino što je ostalo od naše loze.
- Razumem. Zbogom.
- Zbogom oče.
Pop se okrenu i ode.
Ona je ostala tu još malo. Crni kišobran se zatresao pod naletom blagog vetra, skidajući velike kapi sa njega. Bilo joj je teško. Upoznala ga je pod čudnim okolnostima. Ostao je mrtav pre nego što je trebalo išta i da postane. Ne bi trebalo da joj bude teško. Obuka je učinila svoje, emocije su smanjene na minimum. Ali ipak... Osećala je da je tu moglo biti nešto više.
Okrenula se, ostavila cveće kraj groba i krenula ka automobilu. Ušavši u automobil samo je rekla "Idemo kući." Vozač pokrenu auto i krenuše.

Kiša je počela jače da pada. Natapala je sveže zakopanu zemlju. Nije imao nikoga ko bi se brinuo o njemu. Niko nije ni pitao gde je. Njegova mala kućica je starila, doba su se smjenjivala, trava je rasla, grobar ju je kosio.

A ona je došla još samo jednom.
Posle sedam godina, došla je opet, ovog puta sa dvojicom mališana i samo im je rekla "Deco, ovde počiva vaš jedini rođeni ujak." Više se nije vraćala...

*KRAJ 1*

Post 6

Ta medicinska sestra se okrenula i nekako me bezizražjano pogledala. Rekla je:
- Ne, to nije on. Moga oca popa Radmila iz Radmilovića ubila je neka mlada partizanka a ovo je neki nitkov običan, baraba. Ne znam zašto ali se nisam začudio njenim rečima, ali isto tako kao da ih i nisam čuo, kao de me se nisu ticale. Posle je zavladala tišina koju konačno reših da prekinem:
- Nego ljudi bre koj vam je kurac što mi ubiste kuče da ne kažem Pseto88 ko Radašinu kad ubiju iz Švedske oni Ingiridovi advokati i plaćenici?
Crvena dama kao da bi malo razočarana:
- Jebote Nitkov jel moraš ti uvek da ubaciš nešto iz neke domaće serije, koji je tebi kurac čoveče? Esi ti gledo nešto van svog sela, recimo film Thing?

*Jesam bre, al tako uramljeno nesam... nego *lutko*... nisam te nešto viđao po selu? idi na post 16*
*Jel to ono sa Dušicom Žegarac kad se jebe u silosu? idi na post 17*

Post 16

Medicinska sestra mi je uputila jedan od onih pogleda koji me je podsetio na moje nesretno školovanje, a koji su mi upućivali nastavnici kada bi lupio neku glupost. Ugledah špric u njenoj ruci i već sledećeg trena supstanca iz njega kolala je mojim venama i ja osetih kako me hvata san.

*Ako si se probudio u vezan lancima u sadomazotamnici idi na post 18*
*Ako si se probudio u užasno prljavom podrumu okružen pacovima idi na post 19*

post 18

Polagano sam otvorio oči, mada još uvek u nekom magnovenju, a od izmaglice koja mi se navukla preko očiju nisam mogao lepo da vidim gde se nalazim. U glavi mi je brujalo kao posle dobre, pijane, neprospavane noći. Svaki pokret glave uzrokovao je određenu količnu bola od kog sam morao da zažmurim na jedno oko.

Shvatio sam da sam potpuno go, vezan lancima uza zid sa raširenim rukama i nogama. Od hladnoće zida jeza mi je prostrelila telo. Nisam mogao ni da zamislim gde se nalazim. Pogledao sam oko sebe i shvatio da se nalazim u tamnici koja je bila izuzetno neobična. Nekoliko metara ispred mene nalazio se drveni sto na kom su bile razne sprave, ali one nisu služile za klasično mučenje. Delovalo je pre kao da neko koristi ovaj prostor za svoje seksualne igrarije, nego za utamničavanje ljudi. Bilo je tu bičeva, falusoidnih naprava raznih boja, nekih bodljikavih stvari koje nisam smeo ni da pomislim za šta služe, lisica, poveza, maski i svega onoga što bi čovek i pretpostavio da se krije na jednom ovakvom mestu. U prostoriji su se nalazile još neke drvene tvorevine kao što je jedna obična greda, slična onoj na kojoj gimnastičarke izvode svoje vežbe, ali sa tom razlikom što su oko ove grede bile zabetonirane alke, a jasno je bilo da te alke služe kako bi se neko vezao lancima. Pored grede je stajala ona sprava kroz koju se proture glava i ruke, pa se nakon toga zatvori, onemogućivši onoga ko je zatovren da se pomera. Pokušavao sam da se setim kako se zove ta sprava. Nisam mogao. Bio sam veoma uplašen. Nešto mi je delovalo kao da mene nisu doveli zbog seksualnih igrarija, već su ovu tamnicu iskoristili samo u svrhe toga da me smeste dok ne vide šta će sa mnom.

Odjednom sam čuo kako škljoca ključ i škripavo otvaranje vrata u pravcu stepenica koje su bile u uglu moje tamnice. Počeo sam naglo da se tresem od straha.

*Ako u tamnicu silazi maskirana polugola ženska osoba post 20*
*Ako u tamnicu silazi muškarac koji je sedeo u kolima post 21*

Post 21

- Oooo, budan si. Divno.
"Valuev" je silazio niz stepenice. U rukama je nosio kožni zamotuljak, i još nešto, meni nepoznato.
- Znaš, nisam navikao na ovakve stvari. Moj posao je obično da vozim.
- Šta je ovo? Kakve veze ja imam sa tobom?
- Smiri se. Polako, neće ti biti ništa.
- Šta ništa?! Šta ste me vezali? Pustite me!
- Polako, otimaš se prejako. E, da počnemo.
Prišao je stolu koji je stajao tik ispred mene. Razvezao je kožni zamotuljak. Poput oštrih zuba, preda mnom su se iskezili noževi svih oblika i veličina. Sa strane je ispala kecelja. Podigao je kecelju i zavezao je oko struka. Bila je puna krvavih mrlja, različitih veličina i starosti. Postojao je možda jedan omanji kvadrat koji je i dalje bio beo. Postavio je nepoznati objekat na sto takođe. Bila je to jedna crna kutija.
- E sad, za početak...
Otvorio je kutiju. U njoj je bilo neko meso. Nisam znao šta planira, ali nije mi se ostajalo da saznam. Pokušao sam na sve načine da se iskobeljam, ali ništa nije uspevalo. Otvorio je kutiju. U njoj je bilo meso. Nisam siguran kakvo, ali miris mi se nije dopadao.
"Valuev" je potegao prvi nož, najtanji, nož za filete.
- Ne! Reći ću vam sve što vas zanima, samo spusti nož!
- Opusti se dečko, znamo mi to. Ja sam samo došao da sečem meso i prozborim koju.
Nasmejao se kroz brk dok je mene oblivao hladan znoj i isfiletirao komad očas posla. Strah mi je prolazio kroz kosti kao njegovi noževi kroz to parče. Kao da je to osetio "Valuev" reče:
- Misliš da ćemo da te mučimo?
- Logično!
- Ma kakvi, gazdarica ne bi dopustila da ti se išta desi.
- Pa zašto me je koji đavo vezala???
- Znamo za tvoje sposobnosti. Znamo da bi se izvukao. Znamo i da si dosta toga zaboravio od kada su te penzionisali.
- Penzionisali? Odakle?
- Iz službe naravno.
To nije rekao "Valuev". To je rekla ona. Sišla je niz stepenice elegantno, kao da su od mermera, a ne od betona. U rukama je nosila nešto nalik na kacigu.
- Vratićemo ti sećanje, nemoj da brineš.

Stavila mi je kacigu na glavu. Oštar bol mi je prošao glavom. Onesvestio sam se. To je poslednje čega se sećam...

*Da se naš junak probudi sa vraćenim sećanjem idi na post 24*
*Da našem junaku oštetite ili skroz spržite mozak, idi na post 25*

Post 20

U sobu je ušla polugola maskirana ženska osoba. Želudac mi se stisnuo od straha, jer pretpostavio sam šta sledi. Mnogi filmovi i klipovi koje sam gledao na internetu... u stvari... koje su gledali moji drugovi, na internetu, pa mi posle prepričavali kakvih je sve grozota prepuna ljudska priroda... Doduše, nije da su ti moji drugovi gledali te filmove iz nekog svog zadovoljstva i sklonosti Sodomi i Gomori, već su bili deo tima koji je izvodio istraživački projekat na katedri za sociologiju: "Razlika seksualnih stereotipa kao izraza rodne i klasne dominacije u predindustrijskom i savremenom društvu." Jedan je čak tu temu uzeo i razvio je, naravno, uz saglasnost ostalih, i njihovu nesebičnu pomoć, do doktorsku disertacije, koju je briljantno odbranio pred ne tako naklonjenom komisijom.
Još se sećam predsednika komisije. Namrgođen matori lik, očigledno nesklon komparativnom pristupu u proučavanju društvenih fenomena, a kamo li multidisciplinarnom pristupu... Obrve kao Momčilo Krajišnik, očima je lovio paučinu po plafonu, odisao je nezainteresovanošću i rezignacijom što mora da bude tu. Druga u komisiji bila je profesorka sedamdesetih godina, četvrtastih naočara i oklembešenih obraza, a oči su joj odražavale bezmernu dosadu. Zevala je bezubim ustima, a pogled kao da joj je govorio: "Da odbacimo mi ovu tezu, pa onda do stana, da prošetam Fifija, posle čaj, slušanje Trećeg programa Radio-Beograda, pa na spavanje."
Jedino treća osoba u komisiji izgledala je zainteresovano. To je bila mlada profesorka, tridesetih godina, crnokosa, obučena u tesnu majicu sa kratkim rukavima, kožne pantalone i plitke čizme sa visokom štiklom, sa jednostavnom kožnom narukvicom oko desnog zgloba. Bože, te prodorne plave oči... Nisam znao da takve oči mogu da postoje. Tokom odbrane teze s vremena na vreme potražio bih ih pogledom, pa kad bih ih našao, one su se nepogrešivo okretale u mom pravcu, i to me je nagonilo da pognem glavu... Verujem da sam pocrveneo svaki put.
Moj drug je majstorski branio svoju disertaciju. Profesor i profesorka izgledali su prilično iznenađeno, jer svaku zamerku koju su postavili kandidat je argumentovano pobijao istorijskim izvorima, kao i paralelnim tvrdnjama modernih sociologa, antropologa i kulturologa. Osnovnu zamerku starog profesora - da je nemoguće u našim, modernim terminima precizno odrediti i objasniti karakter nekog starog društva, koje sebe izražava kategorijma stranim našem poimanju - drug je pobio navodeći neke od kulturnih univerzalija koje određuju svako ljudsko društvo, bilo da je u pitanju trogloditska zajednica ili razvijena zapadnoevropska država. To bi bile, recimo:

- Jezik kao sredstvo manipulacije drugima,
- Jezik kao sredstvo za izražavanje neistine
- Prevodivost jezika
- Apstrakcija u govoru i misli
- Postojanje antonima i sinonima
- Figurativni govor, prisustvo metafore
- Postojanje tabua, itd...

Ukratko, drug je objasnio da moć i dominacija pojedinca, ili seksualna pravila nametnuta društvu od strane jedne grupe ili klase uvek imaju podlogu u dve sfere: materijalnoj (tu je stari profesor, izgleda matori marksista, sa zadovoljstvom klimao glavom), i duhovnoj (tu već nije bio tako zadovoljan, ali stara profesorka se probudila, pa mu nije dala da odbaci jungovske ideje mladog kolege - pričalo se da je u svojim mladim danima bila Jungova ljubavnica). Kao zaključak je naveo da se moć uvek prostirala tim putevima, ali da sa promenom društvene stvarnosti i odnosa u društvu moć menja svoju suštinu, i prestaje da bude imperativ, pošto moć i jeste (sada drug prelazi na individualni nivo) breme koje pojedinac, svestan svoje društvene odgovornosti i uplašen od njenog gubitka, mora da nosi na svojim ramenima, ali kojeg bi se rado, apsurdno, i odrekao, ne bi li stekao mir i odmor u novopronađenoj nemoći i pokoravanju, pa makar i privremeno. Oslobađanje seksualnih tabua u novije vreme na svetlo nam je iznelo, pre svega preko interneta, a ranije i putem književnosti, različite načine na koje u seksualnom odnosu, koji je simbol i materijalne i duhovne dominacije, pojedinci odustaju baš od te dominacije, i u seksualnoj igri zauzimaju potčinjeni položaj, ne bi li bar simbolično sa ramena skinuli teret odgovornosti koji im civilizacija i njihova uloga koju u njoj igraju nameće.
Profesor se mrštio i vrpoljio, ali argumentaciju nije mogao da odbije. Činilo se da su i dve članice komisije prilično sklone stavovima mog druga, pogotovo mlada profesorka, čije ubrzano nadimanje i spuštanje bujnih grudi dok je drug pričao o starim i modernim seksualnim sadomazohističkim praksama jednostavno nisam mogao da ne primetim. Uglavnom, disertacija je, posle icrpljujuća tri sata bila odbranjena.
Svi prisutni ceremonijalno su čestitali drugu, društvo je izletelo napolje da se napije u prvoj kafani, komisija je takođe izašla, a ja sam ostao da pokupim papire koji su mi se nepažnjom rasuli po podu. Još sam odgovorio na par SMS poruka, i zatim krenuo da stignem društvo da bismo se opili u čast i slavu našeg Ph.D. druga.

Na vratima me je čekala ona. Profesorka je preko crne majice sada imala i crni kožni kaput sa okovratnikom u nitnama.

- Kolega, Vaš drug je danas bio prilično impresivan. Po vašem pogledu (tu se malo zlobno osmehnula) čini mi se da delite njegove stavove u priličnoj meri?
- Ovaj, ja... mislim, da... on je na prilično jednostavan način sažeo... ovo... savremene tendencije i sve to... skupio u jednom sintetičkom...
- Zašto ste tako zbunjeni, kolega?
- Ma nisam, samo mi je tema odvukla misli... pa sada pokušavam da se vratim... normalnom toku... Oprostite.
- Ništa, ništa. Ukoliko Vas zanima, i ja se vršim istraživanja sa temom sličnom upravo odbranjenoj disertaciji Vašeg kolege. Samo nisam toliko sklona komparativnom i istoricizmu, već više proučavam savremene izvore i preferiram eksperimentalni, egzaktan pristup. Ja sam empirista, kolega.
I tu me pomalo zlobno i izazovno pogleda u oči. Sad sam se baš spetljao, nisam znao šta da odgovorim, proklinjao sam blokirani mozak. Samo sam pognuo glavu i kroz stisnuto grlo kratko promrmljao:
- Da, da... Interesantno...
- Ukoliko ste zainteresovani, a vidim da jeste, mogu Vam predstaviti rezultate svog istraživanja, kao i upoznati Vas sa svojom istraživačkom metodologijom.
- Ddd... Da... Jesam.
- Onda pođi sa mnom. Moj podr... Moj stan je blizu, desetak minuta peške.
Krenuo sam, kao hipnotisan. Prethodno smo popili piće u fakultetskom klubu, gde se profesorka veselo kikotala dok ga je donosila, a ja sam se malo i opustio pijuckajući, počeo da govorim nešto, ne sećam se šta... Izašli smo, za desetak minuta bili smo pred njenim vratima. Tu mi se sećanje gubi...

*Ukoliko želiš da se probudiš vezan u podrumu u koji uđe polugola maskirana žena idi na post 28*
*Ukoliko želiš da se probudiš u bolnici, šokiran eksplozijom bombaša samoubice koji se razneo u centru grada idi na post 29*

Post 15

I tako, po drugi put ovog dana, ja pokušah istim manevrom da se zaokrenem i dam u bijeg i uprkos tome što se malo zateturah ovog puta ipak uspjeh da održim ravnotežu i potrčim što dalje od onog prokletog automobila u pravcu šume koja se nalazila odmah pored puta.

Nijesam mogao vidjeti šta se dešava iza mene ali su mi tri pucnja koja začuh u duetu sa prohujavanjem metaka u blizini mojih listova dovoljno govorila o namjeri nepoznatih ljudi da me po svaku cijenu zaustave u namjeri da se domognem slobode.
Začuh zatim i škljockanje pištolja i grubi glas proćelavog džina koji je psovao nešto, i mada nijesam mogao čuti šta, bio sam siguran da to nije upućeno meni, nego sada već beskorisnom parčetu metala koje je držao u rukama - pištolj je izgleda ostao bez municije.

E sad, da li je pištolj bio poluprazan ili polupun? Kako bi razmišljao pesimista a kako optimista u mojoj situaciji? Ne znam stvarno jer tad baš i nijesam imao previše vremena da se bakćem sa pseudo-filozofskim pitanjima.

Nakon par minuta trčanja po prvi put se okrenuh da vidim da li sam im utekao i činilo mi se da jesam s obzirom da nikoga nijesam mogao ni čuti ni vidjeti u blizini. Odlučih tako da stanem par sekundi, kako bih mogao dobro da udahnem i da procijenim kuda da nastavim da idem kroz gustu četinarsku šumu.
"Čekaj, telefon!" pomislih u sebi i krenuh ka džepu farmerki, međutim ne mogah opipati ništa. "Pih!" uzviknuh dosta nepromišljeno, mada mi se činilo da me niko nije čuo: "Šta ću sad da radim jebeno?"

A onda potpunu tišinu prekinu krckanje grana! "O jebo te!" propustih kroz zube i nastavih da trčim.
"Ako su to oni, ne mogu biti dalje od stotinak metara, moram dati gas", rekoh sebi ali shvatih da ne smijem praviti ni previše buke te se nastavih kretati nekim dugim ali brzim korakom sve vrijeme se okrećući kako bih vidio jesu li se dodatno približili.

Inače, znate onaj osjećaj kad silazite niz stepenice negdje pa se ispostavi da je neki stepenik postavljen niže nego što ste očekivali?
E, zamislite sad taj osjećaj ali da se umjesto stepenika ispred vas nalazi strmina od nekih pet-šest metara? Gadno, a? Vjerujte mi da jeste. Činilo mi se da se kotrljam cijelu viječnost dok se nijesam zaustavio pored jednog velikog stabla.

Mada ne bih sa veliki entuzijazmom zavrtao nogavice da vidim u kakvom su mi stanju koljena nakon ovog pada, mogao sam biti zadovoljan što sam prošao bez slomljenih kostiju. Krenuh da se pridignem međutim osjetih strašan bol u skočnom zglobu. "Odlično, izgleda da sam izvrnuo nogu, šta sad da radim?", mislio sam u sebi dok sam pogledom tražio neko mjesto do kog bih mogao dopuzati.

Koraci iza mene su sada dopirali iz sve veće blizine. "Znaju da sam ođe", promrljah sebi u bradu i krenuh da se sakrijem iza jednog obližnjeg stabla čije je korijenje bilo tako raspoređeno da je pružalo pristojan zaklon, i usput dohvatih:

*Jedan poveći kamen idi na post kamen*
*slomljenu granu idi na post batina*

post 29

Počela je mahnito da me ljubi, a meni se svest zamračila skroz. Celo moje biće stremilo je samo ka tome da moram da je imam i znao sam da ću uraditi sve što bude od mene tražila. Rekla mi je da svučem pantalone do članaka i ja sam je poslušao, kao i kad je rekla da se savijem napred. Očekivao sam udarac po zadnjici, ali ne i da će bol tako da prija. Rekla je da moram da je slušam i da je oslovljavam sa "Gospodarice", da ne smem da govorim samo ukoliko mi postavi direktvo pitanje.
A onda je kao znak moje potčinjenosti zatražila da obučem njene gaćice, a preko toga svoje farmerke, te da se spustim dole u apoteku i kupim lubrikant za mene i pivo za nju.

Strčao sam niz stepenice, što sam brže mogao, jer u svojoj želji nisam mogao da sačekam lift. Izlazeći iz apoteke gde sam jedva savlado svoj stid da tražim ono po šta sam poslat, krenuh ka trafici da joj kupim pivo. Tu ugledah jednog muškarca u maskirnom vojnom odelu. Nešto je vikao, nisam razumeo tačno šta. Ali se jasno sećam velike toplote, prejake svetlosti koja me je zaslepila i zvuka koji me je na momenat u potpunosti ogluveo i isterao vazduh iz pluća.

Probudio sam se u bolnici. Osećao sam strahovite bolove. Telo mi je bilo umotano u zavoje. Pitao sma šta se desilo. A jedna medicinska sestra sažaljivo mi reče.
- Mladiću budite sretni što ste živi. Preživeli ste napad bombaša samoubice. Doktori su se borili za vaš život 12 sati.
- Hvala. Promucah i pomislih kako su me tada verovatno skinuli i na meni našli crvene čipkane tange, i poželeh da umrem od stida.
- Život je život ma kakav on bio.

Tek tada shvatih da mi nedostaje leva šaka.

*Ukoliko želiš da čovek skoči kroz prozor i izvrši samoubistvo idi na post 23*
*Ukoliko želiš da se preseli na selo vrati se na post 1*

Post 13

- Da, ali, kako vam ja mogu pomoći?
- Potrebne su nam jedinice krvi. Tvoje krvi. Hitno.
- Ali nije bilo potrebe za...
- Pratili smo te. Znamo da si osobenjak. Znamo da ne bi pošao olako, a mi smo u... malo je reći, gadnom škripcu. Vremena ponestaje, a ti si nam... pa, u ovom slučaju, poslednja nada.
- U redu, pošao bih i da ste mi to rekli.
- Naravno da ne bi.
- Dobro, ali...
- Ne bi Jovane, znamo to i ti i ja.

Automobil se zaustavio pred bolnicom. Pošao sam da izađem, ai mi krupajlija na mjestu vozača to nije dozvolio. Okrenula se, pogledala me je i rekla da ostanem u kolima. Krupajlija se samo zasmejao na trenutak. Ne verujem da je išta bilo smešno. Počeo je da se cereka sve više, i više, čak i da zagrokće nekad. I dalje nisam razumeo šta mu je tačno bilo smešno, ali iz nekog razloga, uplašio sam se toga. Pomislio sam da bi bilo bolje da:

*nestanem odatle što pre idi na post 26*
*ostanem u kolima i pitam momka čemu toliki smeh idi na post 27*

Post 28

I tada mi priđe ona u sporome, vitkom hodu:
"Šta to beše, ti se pitaš, što ne možeš da se krećeš,
Zbog čega si lancem vezan na mokrome ovom podu?
Ne pitaj se, ti svejedno živ odavde nikud nećeš.

Ostavićeš ovde svoje snove, telo, kosti, lice.
Nisi prvi kojeg moja moć i volja tu zatvori.
Ništa ti se više neće dogoditi van tamnice.
Predstavljam se: Eržebet sam, a zovu me i Batori."

Grofica mi priđe sporo, sa osmehom koji ledi,
U ruci joj gvožđe vruće, sa grimasom hladno-vrelom.
Ni sam više nisam mog'o zamisliti šta usledi...

***

Obožavam mučiteljku sad k'o muzu smrti-raja,
Bolno-srećno slušam dušom kako vrištim bolnim telom...
Juče mi je obećala. Noćas vodi me do kraja.

--------

*Ukoliko se glavni junak oslobodi hipnotičkih okova smrtonosne grofice i spasi u poslednji čas iz okova, idi na post 30*
*Ukoliko junak sačeka da ga grofica uveče poseti u tamnici, idi na post 31*

Post 31

Dođe meni te večeri, mučiteljka moja mila,
uz doprinos raznih sprava, potvrđuje moje ropstvo,
I radeći svakojako, dovede me do ludila,
što bol beše, toga nema, sad je samo zadovoljstvo.

Da li pođoh il dolazim, ili možda samo stojim.
Ne znam kako mi je ime, nemam lice, dušu, snove.
Uništila ona sve je, ego više ne postoji.
Al' dala je mnogo više, zadovoljstvo kroz bolove.

Kada čujem da silazi niz podrumske stepenice
Kad dodirnem njeno telo, k'o planinu da osvajam,
Kad pritisnu moje grudi njene moćne potpetice,
I poslednji uzdah njoj bi hteo samo da izdvajam.

No, najednom, probudih se, dođoh svesti, dođoh sebi.
Pored mene stajala je, leđima je okrenuta,
A na korak, šiljak beše, može da se upotrebi.
Samo da se oslobodim, ubio bih ovog puta...

*Ako će uzeti šiljak i probosti svoju mučiteljku idi na post 32*
*Ako će ipak da uživa u svom mučenju i nastavi da bude rob idi na post 33*

Post 32

Hladan mi je bio šiljak u šaci, dograbio sam ga istegnuvši telo na lancu koliko god sam mogao. Povukao sam se ka zidu, stežući ga čvrsto, znajući da to tanano parče metala znači smrt i slobodu, ili samo smrt, moju i njenu. Ukoliko ne bude imala ključeve uz sebe, to će biti i moj kraj...

Eržebet se okrenula i pogledala me sumnjičavo. Osetila je... bio sam siguran, tokom svih ovih meseci, počeo sam da verujem kako može da mi čita misli. Veštica, pomislih, a onda se štrecnuh. Ako zaista čita... Padoh na pod, na kolena, sa rukama na leđima, u najpokorniju pozu koju sam mogao da zauzmem, ne bih li razvejao njene sumnje, i istovremeno sakrio oružje.

Ona i nije ništa naslutila, njen sumnjičav pogled bio je samo način za manipulaciju i slamanje moje volje. Hiljadu puta tako me je pogledala, i ubrzo sam naučio da drhtim od prizora njenih suženih očnih kapaka.

Prišla mi je: "Stvore, večeras je noć koju sam ti obećala na početku našeg... hm... druženja. Sada ćeš imati čast da najvišom žrtvom, svojim životom, opravdaš svoje postojanje, da daš shvrhu svome bednom životu menjajući ga za moje zadov... grh... krklj... aghhh..."

Odmakao sam se. Čelični šiljak, precizno hitnut, virio je iz njenog grla. Još je stajala, dok ju je gust, crveni sok oblivao, a iz ruku nije htela da pusti bič i vrele mašice. Klatila se, zateturala unatrag, pa ka meni, pa unatrag, nekoliko puta, sve dok kao vreća nije pala kraj mojih nogu.

Ključ! - sinulo mi je. Ključ mora biti kod nje! Sluge nisu imale dozvolu da se spuštaju u tamnicu dok im se gospodarica dole zabavlja, bio sam siguran da niko neće naići bar do ujutru, ali ukoliko ne bude imala ključ kod sebe, sutradan ću biti osuđen na propast. Grozničavo sam pretraživao nabore njene haljine, dok je ona još trzala nogom. Ništa nisam našao. Na kraju, zašto bi i nosila ključ, sigurno nije nameravala da me oslobodi, naprotiv...

Ukosnica! Njena zlatna ukosnica mogla je da posluži. Drhtavim i ranjavim rukama pokušavao sam da obijem katanac kojim je lanac bio pričvršćen oko jednog mog članka. Popustio je. Zatim i drugi. Ukoliko se izuzme da sam bio u podzemnoj tamnici, u nepoznatom dvorcu prepunom stražara, usred nedođije - bio sam slobodan. Šutnuo sam mrtvu groficu, a zatim polako odškrinuo vrata. Nikoga nije bilo. Šunjao sam se kroz hodnike, poluosvetljene čkiljavim bakljama. Iz jednog u drugi, činilo mi se samo da se vrtim ukrug. A onda, tek odškrinuta vrata, iza kojih sam mogao da naslutim svež noćni vazduh...

Stražar na bedemu je pao, čelični šiljak mu je virio iz oka. Prvom koji je na njegov prigušen povik pritrčao halebarda je raspolovila glavu, drugom je mač rasuo utrobu po kamenom podu. Još sam bio u formi. Zgrabio sam pojas s dugim nožem, luk i tobolac, prekrstio se i vinuo preko bedema, izbegavajući kišu strela, nadajući se da je grofica bila dovoljno mudra i upućena u fortifikaciju da oko zamka ima dubok jarak ispunjen vodom.

Bila je dovoljno mudra, bar za toliko. Isplivavši na suvo, začuo sam negde u mraku spuštanje drvenog mosta, viku ljudi, njisku konja, lavež pasa. Potera je kretala za mnom.

Noge su mi napipale kamenit drum. Znao sam da ne mogu dugo bežati. Jedina šansa mi je bila da se izgubim u šumarku koji se crneo par stotina metara dalje. Drumom je bio najbrži put do njega. Pomolio sam se i dao se u trk.

Nisam imao nikakve šanse. Progonitelji su svakog sekunda bili sve bliži. Gotovo da sam osećao dah njihovih konja za vratom, zube njihovih pasa na ranjavim listovima. Još do onog raskršća... Tu ću da odustanem... Vredelo je bar pokušati...

Nasred raskrsnice, čekala me je kočija. Bio je mrak, ali siguran sam bio, i po danu crnela se kao noć. Vrata su se otvorila, snažna ruka me uvukla unutra. Istovremeno, sa krova kočije začuo se prasak musketa koje su sipale vatru ka poteri što se približavala. Konjsko njištanje, ljudsko vrištanje ukazivali su da ko god je pucao iz musketa, znao je kako se to radi. A ja sam po svetlosti čkiljavog fenjera u kabini bolje pogledao svog misterioznog spasioca. Tamna, krupna prilika, sa gustim zulufom i cilindrom natučenim na oči. Čekao sam da mi se obrati.

- Dobro veče, gospodine. Čekao sam Vas. Žao mi je što se upoznajemo u ovako nezgodnim okolnostima, vremena za priču biće kasnije, kad umaknemo. Sada zaista moramo žuriti. Janoš!!! Pucajte i iz kubura, do đavola, zašto ste ih poneli!!! Oprostite gospodine... Nisam se predstavio. Ja sam Gabrijel Van Helsing, i potrebna mi je Vaša pomoć.

*Ukoliko ćete pomoći čudnom strancu idi na post 34*
*Ukoliko ćete mu preseći grlo idi na post 35*

Post 34

Znao sam to ime po čuvenju. Zar je mogućeda od jedne veštice krenem u borbu protiv vampira. Naravno ja u vampire ne verujem. A sve ovo može biti i brz način da zbriše što dalje od grafice Batori. Odlučio sam da se pravim da mu želim pomoći. Seo sam u kočije. Zahvalio se na ogrtača koji sam dobio. I pustio ga da ispriča svoju priču.

Dakle, idemo u Cobor Sent Mihalj. Katakombe. Znao sa za to mesto. I iskreno priča o katedrali i dvoristu i katakombama ispod ledila mi je krv u žilama.

Zaustavili smo se na malenom salašu u sred nedođije. Gazda, brkati madjar ponudio je smeštaj u štali.

*Ako prihvataš smestaj u stali idi na post 36*
*Ako nastavljate put idi na post 37*

Post 36

Iako malo skeptican ipak sam prihvatio da prespavam u stali, jer ko zna sta bi me snaslo u putu bolje da u bilo kakvom skrovistu docekam jutro
A stala ko stala, puna sena i naravno.. smrdi..
Ali avaj, i to je nesto

Brkati madjar mi je izgledao malo cudno, kao da mi je to lice i poznato.. imao je oci kao grofica?
Ma ne, haluciniram, ipak sam bio mucen.

- Treba li vam jos nesto?
upitao me madzar
- Ne hvala, i ovo je dovoljno sto ste ucinili za mene
odgovorio sam mu
- Ako vam bilo sta zatreba slobodno trazite
- Hvala vam.

Nakupio sam malu gomilu sena i legao na njega, jebeno seno.
Bode, ulazi u gace i u usi.. A ne, necu na pod, vidim da je ovde bilo kravlje balege..
Nista, to je to za danas..

*SAN*
- BEZI OD MENE!
- PRIDJI MII, ZELIM TVOJE TELO TVOJU KRV!
- SKLANJAJ SE!
Grofica je zamahnula i macem me je posekla po ledjima, kucka jebena.
- Ne mozes pobeci od mene moj si vecno!
- Kucko, sisaj ovo.
Potegao sam kuburu i dok se smejala sasuo sam joj metak u grlo.
Kako lep zvuk krestanja...

-Gospodine, budite se, GOSPODINE!
-A, sta? Ko si ti?
-Secate me se od sinoc, gazda koji vam dao utociste.
-A da, vi. Zar je vec jutro?
-Jeste, vec uveliko. Spremite se za put.. Gospodine sta vam je ta posekotina na ledjima?

Jebote! Posekotina na ledjima? Zar je to bio san ili jebena java!
STA KOJ KURAC?!

*Ako je ipak bio san i on je jos u tamnici sa vesticom/groficom idi na post 38*
*Ako nastavlja put u kocijama sa sve brkatim seksi madzarom idi na post 39*

Post 37

- Neka hvala dobri gospodine, nastavićemo dalje - reče mu Van Hesling.
- Ali gospodo, šume zna da bude puna stvorova i koječega.
- Štogođ. Krenimo gospodine... Da, ne pitah vas za ime.
- Jovan Kostić, na usluzi.
Shvatio sam da mu se nisam uopšte predstavio.
- Drago mi je gos'n Kostiću. Pođimo.

Odškrinuše se vrata kočija i sedosmo unutra. Van Helsing beše hladniji od glečera i mirniji od tektonskih ploča. Ćutali smo tako neko vreme. Napolju se zajedno sa vetrom čuo i kočijašev bič. Točkovi su veselo poskakivali na svaki kamen prašnjave kaldrme, koju je verovatno na nekim izborima zaboravio da asvaltira neki tamo političar ili ministar infrastrukture ili čega li već. Oči su mi već bile poluzatvorene kada me je Van Helsing uhvatio za ruku i ispružio srebrni bodež, držeći oštricu.
- Jeste li ikada učestvovali u borbi gos'n Kostiću?
- Pa ono, tukao sam se kad sam bio manji.
- Uzmite ovaj nož. Možda vam zatreba. Janoš, stanje moliću!
Spolja se začuo kočijašev glas.
- Trojica, dva viša i jedan niži.
- Dva viša? Gnezdo im je blizu... Auh... Ostanite u kolima gos'n Kostiću.
Izvukao je dva svetla revolvera, stavio u njih srebrne metke, zavrteo buriće, podigao ih uvis, i lupivši u vrata koja se od siline odvališe od kočije reče:
- Ako se ne vratim, srećno.

Izleteo je napolje poput munje kad prošara tamno nebo, a koliko sam mogao da vidim, i ličio je na munju u tamnoj noći. Dva pucnja su otpočela sukob. Nisam video ko su neprijatelji, ali sam osetio mržnju u vazduhu, mržnju prema svemu što je živo. Pucnjevi su parali vazduh i obasjavali noć na trenutke. Mogao bih se zakleti da su Van Helsingu oči sijale zelenim sjajem dok je pucao i ubijao šta god da je to napolju bilo. Svaki pucanj su pratili krici koji su bili van ovog sveta. Ne verujem da ijedno biće ispušta takve krike. Nakon petnaestak minuta, sve je utihnulo. Oči su mi bile uperene u senku koju je pravila lampa na ivici kočija. Senka je krenula da se povećava. Moje drhtave i izmorene ruke čvrsto su stiskale bodež. Čist strah mi je tekao venama umesto krvi. Imao sam osećaj da će mi glava eksplodirati. Nisam bio spreman da se suočim sa tim, šta god to bilo, ne sad. Na vratima se konačno pojavio lik.

*Odahnuo sam, to je bio samo Van Helsing idi na post Van Helsing*
*Ustuknuo sam, jer je preda mnom stajao pravi pravcati vampir idi na post vampir*

Post Batina

Grana mi je lepo ležala u ruci. Bila je taman. Ni predugačka, ni prekratka, ni predebela ni pretanka, a sa olakšanjem sam zaključio da nije ni šuplja, te će u slučaju da uspem da je upotrebim, napraviti ozbiljnu štetu.

Srce mi je lupalo sve jače kako su koraci zvučali sve bliže. Čuo sam kako šušti trava i kako grančice pucaju pod nečijim nogama. Pitao sam se da li je to on ili ona? Ili oboje? Morao sam da se skoncentrišem na to da ja prvi vidim njih, a ne oni mene. AKo me ugledaju gotovo je. Nadao sam se da nisu oboje tu, Zglob me je sve jače boleo kako se hladio, a bol je nailazila pulsirajuće, na svakih dve, tri sekunde.

Skupio sam hrabrost da provirim i video sam grdosiju. Bio je sam. U ruci je stezao pištolj i sada oprezno išao kroz rastinje. Nisam znao da li je ponovo napunio pištolj ili ga je nosio kako bi ga upotrebio za udarac. Išao je u mom pravcu, ali opet malo levo od mene. Dovoljno levo da me ne vidi i da prođe pored mene što bi mi dalo šansu da se prišunjam iza njega i raspalim ga močugom po njegovoj zastrašujuće ogromnoj glavudži.

Sekunde su prolazile kao sati. Provirio sam opet iza drveta i primetio sam da nije promenio pravac i da prolazi pored mene. Morao sam ovo da uradim savršeno. Bilo je pitanje života i smrti. Prošao je pored. Sada je bio pravi trenutak. Zaboravio sam i na strah i na bol u nozi i krenuo sam lagano, koncentrisan na to da ne napravim nikakav šum. Grdosija je okretao glavu levo desno, ali nije mogao da me zahvati perifernim vidom. Odjednom se čula pesma koja je naglo narušila tišinu. Pretrnuo sam. Nisam shvatao odakle se u sred šume čuje pesma. Kroz kičmu su mi prošli ledeni trnci. Grdosija je zastao i krenuo nešto da traži po džepu svojom medveđom šakom. Mobilni. Jebeni mobilni telefon. To je to. Prilazio sam mu sve bliže i sada sam se nalazio na samo 5, 6 metara od njega, Još samo malo i moćiću da mu zadam udarac. Usredsredio sam pogled na njegovo teme koje ću uskoro razvaliti batinom.

*Ukoliko naš junak zgazi na grančicu koja pukne i obznani grdosiji njegovo prisustvo idi na post grančica*
*Ukoliko naš junak uspe da se prišunja grdosiji i razvali ga po glavi idi na post tintara*

Post 11

Moj otac se prvo prestavio. Đubre je mislio da ga neću prepoznati. Ne znam da li me je više bolelo to što mi jasno stavio do znanja da me ne bi prepoznao da zna da sam to ja ili što mi je rekao da ima planove samnom.

*Ako otac ima novu porodicu i sina kojeg obožava, a koji je tesko bolestan idi na post nova porodica*
*Ako otac planira da svoje mafijsko carstvo ostavi njemu idi na post mafija*

Post 12

Odlučih da se lažima izvučem iz sitacije.
- Ne. Moje ime je Jovan Krstic. I mislim da imam najobičniju ab pozitivnu grupu. Mogu li tako pomoći?
- Heheh, pa jel stvarno misliš da će to proći?
- Gospođice - gospođo, ja vas ne razumem.
- Tvoj otac te čeka.
Nakon toga svaki razgovor je utihnuo.

*Idi direktno na post 11*

Grančica

Sa svakim korakom sve više sam drhtao iako sam znao da ma koliko džin preda mnom bio snažniji od mene, neće moći a da se bar ne zatetura od udarca koji sam mu pripremio, a onda još par i moći ću ako treba i laganim hodom da stvorim dovoljnu distancu između mene i njegovog onesviješćenog tijela da se mogu opet osjećati sigurno (koliko je to moja situacija dozvoljavala) prije nego li se probudi.

Tišinu koju sam pokušavao održati hodajući što lakše prekinu grubi glas čovjeka koji je sada započinjao razgovor na telefon: "E, halo. Prekide se nešto veza maloprije."
Na trenutak se uspaničih ali brzo shvatih da mi ovakva situacija ide na ruku te se malo opustih. Međutim to malo se ovdje pokaza kao previše jer u nepažnji već u sljedećem koraku nagazih na grančicu koja mi krcnu pod nogama, a taj zvuk više nego jasno stavi do znanja grdosiji koja se sada nalazila na manje od dva metra od mene da treba da se okrene, što on i učini ispuštajući telefon iz ruke.

Uprkos svojoj građi moj suparnik je bio vrlo spretan, a to dobro ilustrije činjenica da se u djeliću sekunde uspio pribrati nakon što je primjetio mene i granu u mojim rukama te odmah nasrnu u mom pravcu svom silinom.
Došao je trenutak odluke. Morao sam ga odvaliti onom batinom po glavi prije nego me opet dohvati, te svom silinom zamahnuh istom.
Začu se tup udarac u trenutku u kom se grana sudari sa njegovom sljepoočnicom i on se tu malo zatetura, međutim bilo je očito da će trebati još koji udarac prije nego li završi na podu. Odlučih da zamahnem opet međutim džin se već uspio pribrati i kao bokser se premjesti na moju lijevu stranu a zatim me udari pištoljem po glavi nakon čega po ko zna koji put danas, ponovo završih na zemlji.

Batina pade nekih pola metra od mjesta do kojeg sam najdalje mogao dohvatiti rukom u ležećem položaju u kom se zatekoh, te se krenuh brzo pridići prije nego li se protivnik baci na mene ali me bol u skočnom zglobu presječe tako jako da je sve što sam mogao učiniti bilo da šutnem onom zdravom nogom džina u cjevanicu u nadi da ću ga tako oboriti međutim činilo mi se da je mene to zaboljelo možda i više nego njega jer se nije pomjerio ni za milimetar.

Ostao sam bez snage, tako da nijesam mogao ni vrisnuti od bola više, a džin je i dalje bio jezivo tih. Kružio je oko mene u tišini koju su samo narušavali njegovi koraci... a onda se začu ženski glas negdje u daljini i on se uputi u njegovom smjeru... Shvatih doduše brzo da je taj glas zapravo dopirao iz telefona koji mu je ispao maloprije a koji se upravo saginjao da dohvati.

"Sve je pod kontrolom, opirao se malo ali sve je u redu sad, nema potrebe da brinete tamo...", poče da govori još prije nego li je prislonio telefon uz uho.
Par puta potvrdno klimnu glavom dok je mrmljao nešto slušajući svoju sagovornicu a zatim mu se izraz lica značajno promijeni. Djelovao mi je pomalo šokirano, kao da je čuo nešto što nikako nije očekivao, a ono što reče sljedeće mi i potvrdi tu sumnju: "Dobro, ali šta ja onda da radim sa njim ovdje?"

"Je li ovo znači da sam slobodan?", pomislih u sebi, dok je čovjek završavao svoj razgovor sa jednim razočaranim "Dobro" nakon koga se opet uputi ka meni.
"Šta je bilo? Je l' mogu sad da idem konačno?", upitah izmorenim glasom.

"Možeš, jebi ga", odgovori mi dok je povlačio okidač pištolja čija je cijev bila uperena ka mom čelu.

**Kraj**

Post 39.

- ŠKK??? Hels! Odi vidi ovo! - podviknuo je brka.
- Au, još ga drži. Kostiću, čujete li me?
- Čujem, čujem - odgovorih mu - Hoćete li mi reći šta se dešava? Jao! Ne tako jako!
Brka mi je previjao ranu. Ruke su mu bile meke i negovane. Dirao mi je cela leđa i svaki njegov dodir donosio je samo zadovoljstvo. Da l' zato što me je grofica tako naučila ili... Ah, ne znam.

- Biću iskren gos'n Kostiću. Vas veštica i dalje drži pod svojom kontrolom.
- Ali kako gospodine Van Helsinže?
- Pokažite mi vašu levu potkolenicu.

Zavrnuo sam pantalone, pokazao mu potkolenicu, a Brka se zacrvenio i zakikotao dok sam to radio. Pogledao sam ga kao da hoću da mu kažem "Kojtikurac čojče?" na šta je on skrenuo pogled.

- Da, kao što sam i mislio. Imate znak.
Helsing je pokazivao na opekotinu u obliku trougla, za koju nisam primetio da je tu.
- Šta ćemo sad?
- Ništa, il' sečemo nogu il' glavu, pa vi birajte gos'n Kostiću.
- ŠTA? Zar nemam drugi neki izbor?
- Pa, svakako možete da se vratite u tamnicu kod grofice. Ili da vam naš Arpad napravi protezu.

Brka se nasmejao.
- Da, moje proteze uveliko poznate su u svetu!
- Moram da razmislim. Hoćete vi izvesti amputaciju Van Helsinže?
- Vrlo sam stručan po tom pitanju, ali Arpika će to bolje. Ipak je završio medicinsku školu... Negde...
- Onda... Ne znam...

*Ako je naš junak odlučio da se vrati kod grofice idi na post 18*
*Ako je naš junak odlučio da amputiraju nogu idi na post Amputacija*

Post Mafija

Sedeo je u ogromnoj fotelji koja je ličila na neki presto srednovekovnog vladara. Ispred njega je bio masivan sto od bukovine na kom se nije nalazilo ništa osim niklovanog pištolja od kog se odbijala beličasta svetlost.

Mrzeo sam ga, ali i voleo u istom trenutku. Mrzeo sam ga jer je ostavio majku i mene, otišao i nije se potrudio da nas vidi, da nam pomogne, a sada kad vidim ko je i de živi, jasno mi je da je mogao milion puta pomoći.

Zakašljao se onim suvim kašljem koji zapara pluća. Nije baš delovao potpuno dobro. Lice mu je bilo nekako izmučeno, mršavo, upalo. Videlo se na njemu da je nekada bio snažan čovek. Jaka čvrst vilica, prodoran pogled koji kao da je skenirao sagovornika i velike šake koje su sada stisnute u pesnice počivale na stolu, jasno su pokazivale nekadašnju snagu, od koje je vrlo malo ostalo.
- *Izađite svi iz sobe.*- autoritativno je zapovedio ljudima koji su se tu nalazili.- Osim tebe Bogdane. Ti ostani.*-
Svi su krenuli napolje istog trenutka, bez reči. Čekao je da izađu gledajući meni direktno u oči. Gledao sam i ja njega. Maltene nismo trepnuli ni jedan ni drugi. Kada su svi izašli uzeo je pištolj koji je ležao na stolu. U jednom kratkom trenutku sam se uplašio da će pucati u mene, međutim okrenuo je pištolj ka sebi i povukao obarač. Pretrnuo sam. Ali iz pištolja se samo pojavila vatra. Mala vatra. To je bio upaljač. U drugoj ruci se nalazio cigarilos. Upalio ga je i uvukao dug, snažan dim. Videlo se da uživa u tome.
-*Ovo me ubija i jedino drži u životu u isto vreme*- rekao je mirnim glasom čoveka koji sve drži pod kontrolom. -*Sigurno se pitaš zašto sam te dovukao ovamo posle toliko godina?*-
-*Naravno da se pitam.- odgovorio sam što sam mirnije mogao, mada tek sada sam počeo da shvatam šta se sve dešavalo u proteklih sat vremena. -* Čemu sav onaj haos? Mogao si telefonom da me pozoveš. Ukoliko znaš broj naravno.*-
-*Znam sve brojeve telefona. A ti bi došao da sam pozvao?*-
-*Naravno da ne.*- odgovorio sam drsko. -*Kasno si se setio da postojim.*-
-*Uradio sam to da vas zaštitim.*- rekao je pomalo tužno -*Možda sam i pogrešio, ali sada ne mogu da vratim vreme. Doneso sam odluku tada. Nisam mogao da dozvolim da moji neprijatelji preko vas dođu do mene ili naude vam. Izabrao sam to što sam izabrao.*- rekao je tačno ono što sam pretpostavio da će reći, jer jedan pogled na njega i sve oko njega jasno mi je govorio šta je on postao i čime se bavio sve ovo vreme. Toliko o majčinoj priči da je bio biznismen.
-*I šta sada želiš od mene? Nije valjda da si pod stare dane postao sentimentalan? Ili tražiš oproštaj možda?*- upitao sam ga i sam se pitajući šta dođavola želi od mene.
Krenuo je polako da ustaje sa prestola. Trebalo mu je nešto duže da se pridigne. Videlo se da mu nije lako pala ni tako jednostavna radnja. Ispustio je uzdah čoveka koji je upravo pretrčao kilometre, a ne ustao iz fotelje. Obišao je polako sto i dođao skroz do mene. Podigao sam glavu i pogledao ga u oči. Bile su umorne.
-*Ne tražim ništa slično. Jasno mi je da ne možeš da mi oprostiš, niti da mogu da te uverim kako je sve to bilo zbog vas. Radi zaštite. Sentimetalnost me nije sada uhvatila. Odavno me peče svakoga dana to što sam uradio. Želim nešto drugo. Ja umirem sine.* - rekao je to nekako suviše jednostavno iako mi je bilo pomalo i očekivano kada sam pogledao koliko se teško kreće. Uhvatila me je neka tuga iako sam ga mrzeo do pre minut. Šta god da je bilo ipak je on bio moj otac. Nisam mogao da mu oprostim, ali nisam mogao ni da se veselim tom vešću.
-*Žao mi je što to čujem. Ali mislim da ti ja u tom slučaju neću biti od prevelike pomoći, pošto nisam doktor.*- zvučao sam malo više grubo nego što sam želeo, ali kao da je u meni ipak preovladavala ona moja strana koja ga je još uvek mrzela.
Strpljivo je ipak nastavio i pored mog sitnog ujeda. Jasno je da su ga u životu ujedali mnogo jače.
-*Znam da mi u tome ne možeš pomoći. Imam rak pluća. Niko mi ne može pomoći. Metastazirao je na mnoga druga mesta. Dani su mi odbrojani. Sve što je ostalo je da sredim svoja posla na ovom svetu i pređem na sledeći. Ako ga ima uopšte.*-
-*Znači ipak ti treba oproštaj od mene. Od majke ga ne možeš dobiti. Umrla je pre pet godina. Takođe od raka. Ali znao bi to da si bio tu.*- nastavio sam sa sitnim ujedima iako mi je bilo jasno da mu oni ne pričinjavaju nikakvu štetu. Znao je on da će ih biti.
-*Znam i to. Gledao sam sahranu. Sećaš se kola sa zatamnjenim staklima koja su bila na putu nedaleko od groba? U njima sam bio ja.*- rekao je tužnim glasom.

Odjednom sam se setio tog automobila. Baš sam se i pitao ko je u tom lepom crnom automobilu, pokušavajući makar malo da skrenem misli sa onoga što se dešavalo tu pred mojim očima. Sa sahrane moje majke. Setio sam se da sam na početko sahrane video taj auto i da je krenuo naglo u trenutku kada je sahrana bila gotova i ljudi krenuli da se razilaze.
-* Makar tada si trebao da ispadneš čovek i izađeš iz kola. Makar tada si trebao da mi priđeš. Šta hoćeš sada?*- opet se bes budio u meni. Bes ostavljenog deteta koje ne želi da oprosti.
-* Želeo sam. Šta god ti mislio tvoja majka je jedina žena koju sam ikada voleo. Ali da pređem na stvar. Vremena je malo. Ja sam glavni čovek jedne ogromne kriminalne organizacije koja drži pod kontrolom skoro celu ovu teritoriju. Bogdan....*- pokazao je prstom na ogromnog čoveka koji je sve vreme stajao mirno kao da ne postoji u sobi .*....je moj prvi čovek. Glavni operater. Moja imperija je ogromna. Jaka. Želim da je ti preuzmeš. Želim da naša dinastija vlada. Moj sin posle mene, tvoj sin posle tebe. Želim da naša porodica zauvek vlada. Da raste. Dok ne preuzmemo sve. Ceo svet ako treba.*-

Zabezekuto sam gledao u njega. Šta ja znam o vođenju mafije? Nikada nisam uradio nešto protivzakonito, barem ne u toj meri da bi me neko mogao nazvati kriminalcem. Miran sam čovek. Nisam imao ni najmanji dodir sa tim svetom. A sada odjednom imam ponudu da vladam, očigledno velikom mafijaškom organizacijom. Odakle mu ideja da to mogu uopšte? Da ja to znam? Da ja to želim? Pogledao sam u Bogdana. On je i dalje gledao pravo ispred sebe. Želeo sam da kažem ne, ali nisam to mogao da izgovorim. Zašto? Zašto kada naravno da to ne želim? Nikada mi nije palo na pamet da se nečim takvim u životu bavim. Ipak i dalje sam ćutao. U glavi mi je vrištalo sve da odbijem i odem. Ali još uvek nisam to uradio.

*Ukoliko naš junak odluči da odbije ponudu idi na post odbijanje*
*Ukoliko naš junak odluči da prihvati ponudu idi na post prihvatanje*

Amputacija

Dali su mi da pijem neku rakiju. I ja sam pio. Zašto sam pristao na sve to nije mi bilo jasno ali sam se tim pitanjem bavio nekoliko sekundi. Grofica jeste bila lepa i pružila mi je neke nezaboravne trenutke. Ali, negde mi je bilo jasno da groblje koje sam tamo video jeste moja sudbina i borba za opstanak pobedila je moj strah od boli. Ne mogu da kažem da grofica sama nije doprinela tome da sam lagano uživao u samoj boli.
Negde posle treće flaše počeše da me opsedaju lica devojka koja sam viđao u svom životu. Neka sam znao dobro i umeo sam da čitam svaku nijansu na njima, od zadovoljsta do ljutnje upakovane u ćutanje. A neka su bila lica prolaznica, koja su umela da obasajaju moju maštu čitave noći i da me drže budnim, iako su u mom oku postajala ne više od nekoliko sekundi.
Dolazile se sa krilima umesto ruku i sa repovima sirena umestu nogu. Govorile su mi da ih ne mogu imati jer nisu kao druge žene, ne mogu me zagrliti, ili ne mogu riblji rep pretvoriti u noge koje će se predamnom raširiti.

A onda je Arpad izvadio skalpel. I krenuo da zaseca kožu. Zatom tetive i mišiće da bi na kraju odvojio potkolenične kosti od budnih spretno kao da trančira pile. Osećao sam svaki pokret skalpelom. I bilo je mnogo krvi. Bolelo je. Vrištao sam. Ovaj drugi drzao mi je ruke jer sam u više navrata pokušao da napadnem svog mučitelja. Drvce koje su mi dali da zagrizem vraćali su nekoliko puta u moja usta. Na kraju se celu ranu spalil nekim užarenim metalom. Ne znam. Na pola sam izgubio svest.

Probudio sam se u samostanu velike katedrale u Cobor Sent Mihalju. Imao sam groznicu.

*Ukoliko ga neguje zlobna matora časna sestra rešena da ga izludi idi na post časna sestra
Ukoliko će njegovi saputnici doći sa po njega sa protezom i povesti ga u katakombe idi na post prvi korak*

Post 10

- Zdravo, Jovane - rekao je - Izvini što smo te doveli na ovaj način, ali nije bilo vremena za bilo šta drugo. Nadam se da moji saradnici nisu bili pregrubi.

Zelenooka devojka iz automobila je samo nehajno odmahnula rukom.

- Sedi, mora da si potpuno van sebe. Donesite mu neko osveženje.

Posadili su me na stolicu koja se nalazila na sred sobe i tutnuli mi u ruke flašu piva sa žutom etiketom na kojoj se nalazio kombi sa tri točka. Na velikom stolu je bio poderan ranac za laptop, a pored njega razbacana dokumenta, legitimacije, četka za kosu - mala, gumica za kosu, nekakav žeton, kafetin, grickalica za nokte, mali nožić Victorinox, hanzaplast, ključ za lisice pandurske, Streamlight doktorska led baterija sa savitljivim vratom, lupa ruska Sverdlovsk kombinovana 2x i 10x, veliki svežanj ključeva, dvogled 10x50 Bushnell, Leatherman Wave, metar, naočare za sunce, naočare za vid, ziplock kesice i pištolj. Na stočiću u uglu sobe se nalazila isečena plastična flaša u kojoj je bilo malo vode i mnogo opušaka, nešto kao improvizovana piksla.

- Neophodna nam je tvoja pomoć, Jovane - nastavio je moj tast kada sam malo došao sebi.

U tom trenutku, vrata iza mene su se ponovo otvorila.

Ako si, okrenuvši se, ugledao sestru tvoje pokojne žene, prelepog lica, a na njemu osmeh kakav do sada nisi video, idi na post Svastika.
Ako si, okrenuvši se, ugledao tvog kuma Armina, jake i guste brade, sa krvavim zavojem oko desne šake, idi na post Patrljak.

Spržen mozak post 25

Bol je tutnjala mojom glavom. Niz nos je krenula krv, osetih njen metalni ukus u mojim ustima. Srce je igralo neku svoju igru i stezalo se. Pritisak u očima bivao je neizdrživ. Ispašće mi, ispašće mi oči pomislih, a onda osetih toplu tečnost kako izlazi iz mojih ušiju i meša se sa hladnim znojem na vratu. Sve u meni je kuvalo od bola. Mrak i tišina. To je to umirem. A onda me obuze blažen osećaj spokojstva.

Kraj

Samoubistvo post 23

Ležao sam tako i posmatrao bolničku sobu. Ruka je bolela. Razmišljao sam šta je još na meni pretrpelo štetu. Počeh lagano da se dodirujem po licu. Sve je bilo na mestu i nos i uši... Podigoh ćebe i sa užasom primetih da sam go. Na mestu gde je nekad bio moj vršnjak nalazi se veliki flaster iz koga je izalazila cevčica. Kastriran. Ravan kao devojčica.

Pokušao sam da se dignem, ali osetih slabost koja me povuče nazad na krevet. Nisam hteo da plačem stvarno nisam, ali suze krenuše same. Pogledah kroz prozor i ugledah velike olovne oblake kako se nadvijaju na gradom. Uvek sam mrzeo te oblake, uvek sam osećao da me nemani u njima pritiskaju svojom olovnom bojom koja se u meni pretvarla u težinu. Težinu koja me je znala danima držati bezvoljnog, neistuširanog na kauču i sobi punoj kesica od čipsa, limeniki piva i praznih boca žestine. E, da mi je sad tu jedna kapljica rakije, pomislih.
Oblaci se pomeriše i ono što je nekada bila bezlična masa poče da prima novi izgled. Veliki troglavi zmaj gledao je direktno u mene, jedna munja rascepi mu stomak i iz nje počeše da izlaze na hiljade malih zmija. Osetih kako me grizu po koži i počeh da se češem. Nokt brzo razderaše kožu i pojaviše se prvi krvavi tragovi.
Znao sam gde to vodi.
Ustao sam iz kreveta koristeću svu svoju volju i krenuo ka prozuru. Infuzija me je zatela kao i kateter koji je bio spojen na kesu u koju sam izgleda danima pišao. Jebem ti život! Potrgah iz sebe svu plastiku i metal i nekako se naslonih na prozor. Uspeo sma da otvorim.
Šesti sprat. Odlično. Uvek sam znao da ću to tako uraditi. malo da letim pre kraja. Sve ostalo delovalo mi je, nekako pre obično i prljavo. Poeh se na prozorsku dasku i čučeći na noj setih se da nisam ostavi poslednje reči. Hmm. Kome? Pa ja nemam nikoga.
Pogledah dole na parking i učine mi se smešno kaockastim automobili na njemu.
Ustao sam. Pogledao sam ka krevetu, neudobno baš, pomislih.
A nebo i dalje je sevalo, nikako da krene kiša. Biće bolje sa kišem, opraće krv. Zmaj je takođe krvario na nebu, jedna od glava pokušala je pojede zmije koje su izalazile iz njegove sopstvene utrobe. Sam sebe, rekoh naglas i raširih ruke. Drvo pod dlanovima, tj jednim drugog nije bilo. Kad sam bio mali, voleo sma da grlim drveće. Zašto sam se toga sad setio, stvarno nemam pojma. Zamislih kako mi se cepaju leđa i kako po sred lopatica buja masa od krvi i mesa, zamislio sam da puca koža i da mi niču krila. Velika, kao sa ikona. Kao kod belog anđela iz Mileševa. Tamo sam kršten. Pomislih na Boga i na to da ne prima samoubice u raj. Rekoh glasno: E pa Bože jebem te u sred oka kad si to smislio.
Raširih krila i poleteh.

Kraj

Post Svastika

Na njenom licu je bio osmeh koji do sada nisam video. Doduše, nisam je video otkad je moja draga preminula. Na sahrani je njeno lice bilo bledo i tužno. Nezamislivo prazan pogled pucao je iz njenih predivnih tamno braon, skoro crnih očiju. Osmehnula mi se od tada samo jednom, kada sam je slučajno sreo na pijaci. Upitali smo se, malo popričali o tome kako se držimo posle smrti moje drage, a njene sestre i razišlij se kao najbolji prijatelji. Još pamtim te pune usne, činile su se sočnijim od bilo koje voćke i bile crvene poput venske krvi.
Sada, desnu stranu njenog lica krasio je ožiljak koji se protezao od brade, pa sve do podočnjaka, kvareći kompoziciju koju su stvarale njene usne i praveći haos.

- Dugo se nismo videli, zar ne, dragi zete?
- Zaista, svastiko...

Hteo sam lično da zabijam klinove pod nokte onom ko je nagrdio tako prelepu devojku. Osećao sam takav bes, a istovremeno i takvu nemoć što ne mogu ništa da učinim. Stid me je čak bio i da pitam odakle joj taj ožiljak. Srećom, tast kao da je pročitao moje misli (pre će biti moj pogled) i reče:
- To što vidiš je zaradila od konkurencije, koje je ostalo tek toliko da se možemo iživljavati na njima. Vidiš, zete, smrt tvoje žene, a moje ćerke, nije bila tako slučajna, kao što su policajci na uviđaju rekli.
- Molim?
- Ali ako hoćeš da saznaš nešto više o tome...
- Šta treba da uradim?
- Imamo jedan poslić za tebe.

Na reči moga tasta, svastika se samo zagonetno osmehnula...

Ako je naš junak prihvatio poslić, idi na post Poslić.
U suprotnom, ako se naš junak vraća na selo idi na post 1

Čuveni razbojnik

Okrenuo je glavu lagano ka meni i odmah sam ga prepoznao. Ovih dana njegovo lice vrtelo se mnogo po televiziji. Svi su ga tražili. Zbog one porodice.
- Zdravo bucko!
Niko me nije tako zvao jos od osnovne škole. Ni tada. Tada me je tako zvao samo onaj divljak.
- Petre?!
- Aham. Gde si bucko? Baš fino što smo se sreli. Posle toliko godina.
- Jbt! Danima te gledam na tv-u i tek sad sam te prepoznao. Tek sad! Mislim da sam te zaboravio skroz.
- Vidiš, ja tebe nisam zaboravio.
- Ma daa. Bogami si me namučio tada.
- Stvarno?
- Al eto opraštam. Dečija sranja.
- Šta mi tačno opraštaš?
- Ako se dobro sećam... Nosios sam ti torbu svaki dan. Pisao domaći. Vezao pertle. Jeo si moju užinu. A kad bi se bunio gurao si mi glavu u wc šolju i terao da jedem pseća govna. A znam da si me i tukao često.
- I opraštaš mi?
- Ma daa. Bili smo deca.
- Vidiš Jovane, ja tebi nisam oprostio.
- Kako?
- Moje je bilo dečija surovost. A ti si Jovane bio istinski pokvaren. I sad je vreme da se iskupiš.
- Ja?
- Nemoj mi reći da se ne sećaš!
- Ma čega? Samo si nestao jednog dana i mojim mukama je došao kraj.
- Stvarno? Tek tako? Samo od sebe? Nestao?
- Paa.
- Seti se Jovane. Dok se prisećaš toga, razmisli i kako ćeš da mi vratiš dug.
- Kakav dug?
- Pa dug. Vidi duguješ mi detinjstvo ti smradu mali!
Lice mu se izobličilo ja sam počeo da se sećam. Idi na post sećanje.
Nisam mogao nikako da se setim o čemu je pričao. Ali njegovo lice jasno je govorilo da sam u ozbiljnom problemu. Promucah
- Šta treba da uradim?
Idi na post zahtev

Sećanje

Kao kroz maglu video sam svoje patike sa pertlama koje nisam umeo dobro da vežem, pa je ostao neki čvor da me uporno žulja. Tragovi krvi iz nosa već su se osušili al je bol ispod učiju i dalje bio svež kao kada me je udario. Patike su svojom voljeom išle hodnikom do vrata na kojima je pisalo "Direktor".
Mislio sam da će mi ona pomoći i kada me je pitala šta ti je sa nosom ja sam rekao istinu. Patar me je udario. A onda sam rekao i šta sam sve video kod njega kući.
Nakon toga Petar je nastao i ja sma se vratio svom mirnom životu drukera.
Sada, nakon svih tih godina mogu samo da pretpostavim i da zamislim direktorku kako zove centra za socijalni rad a onda i policiju.
Sve te silne nove stvari, mora da su bile ukradene. Ona laboratorija mora da je proizvodila nekakvu drogu. šta znam. Bio sam mali. I mora da je pater završio u domu za nezbrinutu decu ili popravnom, jednom kada su osudili roditelje na šta već. Nisam znao. U stavri sam znao ali nisam hteo sebi to da priznam. Zato sam se i ubedio da ga ne prepoznajem kada se prvi put to lice pojavilo na televiziji.

Poriči da se sećaš
Pokušaj da se izviniš, tako što ćeš prihvatiti posao.

Jednom su putovali Sveti Savo i Sveti Nikola pa omrknu u nekom selu i zamole u jednoga zgodna čovjeka za konak. Bogataš im ne šćedne dati, a Sveti Savo uzme zlatan pehar i dade ga bogatašu. Onda pođu dalje da mole za konak u drugoga. Drugi koji je bio siromah pusti ih, te Sveti Savo i Sveti Nikola noće u njega. Kad ujutru ustali da idu, dozove Sveti Savo siromaha i njegovo dijete, pa rekne ocu: "Ili to dijete baci u vodu, ili ubij ". Siromah se začudi šta mu to svetac kaže, pa ne šćedne odmah poslušati, jer mu bijaše žao svoga jedinca. Sveti Savo onda reče: "Ja ću ti ga sad baciti u vodu, ako nećeš ti". "Baci", rekne siromah, a Sveti Savo dijete za ruku, pa u vodu! Začudi se i siromah i Sveti Nikola, pa viknuše: "Šta to uradi?" A Sveti Savo odgovori: "Moj dragi, kad će te ovo dijete pod starost i paliti i žariti, i krasti i robiti, biti, pa te i ubiti bolje je da ono sad umre". Siromah, kad to ču, smiri se i ućuta. Poslije toga Sveti Savo i Sveti. Nikola odu dalje. Putem upita Sveti Nikola Svetog Savu: "Ja što ti dade onome bogatašu zlatan pehar, kad nas nije primio na konak?" Sveti Savo mu odgovori: "On će se napiti iz onoga pehara pa će se otrovati".