Moje detinjstvo je ono koje nije tvoje; ti imaš jedno sasvim drugo. Ti i ja smo možda videli i čuli iste stvari u detinjstvu, ali moje je drugačije, jer sam mu ja dala oblik. Moje je, kao što je moja bila ona suknjica duginih boja koju sam nosila na onoj svadbi sa slike. Moje je, kao i onaj dan kada sam sa pomoćnih točkića crvene biciklice ponosno prešla na samo dva i uzjahala žutu, a cela ulica to proslavila sa mnom. I moj prvi momak, onog dana u obdaništu kada sam glumila Snežanu, a on princa, pa me poljubio u usta, a ja se postidela i pobegla. Onaj skup malih bandita iz ulica u mojoj koloniji je isto tako bio moj, a i ja njegova. Onaj krš od kamiona na koji smo se peli, u njemu se krili i sa njega gađali prolaznike pikavcima je isto toliko bio moj, sve dok nas jedan od prolaznika nije nasmejao, pa smo se odali i napustili ga zauvek. A tek onaj dud što je bio moj, i sok od dudinja po obrazima, i trenutak kad je brat u pletenom džemperu sa Miki Mausom pao sa tog istog duda, sve je to moje, i moje detinjstvo. I onaj bunker od snega je moj, svojim rukama sam ga sagradila, pa se u njemu sa drugaricom krila i surovo gađala grudvama jadne babe. Pa tek ona kliza koju sam sam napravila duž cele ulice, pa se klizala dok nisam pala, drugarica mi prišla, a ja se smejala kao što odavno više ne radim. Čak i ona bakica koju smo zvali vešticom, a posle mi je dala ratluk, pa sam zaključila da je ipak dobra, i ona je bila moja. I, pre svega, onaj dan kada je opleo ludi letnji pljusak, pa odmah potom zasijalo sunce, i svaki listić u mojoj ulici svetlucao kao dragi kamen, a ja po barama trčala bosa, kako je to samo bio moj dan.
Sve je to moje, i samo moje detinjstvo. Jedina stvar koje ću isto ovako jasno da se sećam kada budem oronula baba, ako budem imala sreće.