Јеби га пријатељу, такво време дошло... Боље д'имаш него да немаш...

У земљи у којој образовање, култура и способност играју тако малу улогу у друштву, готово небитну, нема места за понос. Не смеш дизати главу и штрчати међ' масом ако немаш јака рамена и леђа која ће ту главу носити. У супротном ћеш вероватно добити по пички од татиних ћерки и маминих синова који носевима парају небеске сводове из оних директорских фотеља на које су постављена њихова елитна дупета. Џабе ти и образ и понос кад си гологузија. Неће те зарезивати нико ни за суву шљиву.
Зашто? Зато што си само још један у мору оних несрећника који верују да се поштен рад исплати. Зато што си Пантић. Зато што ће свака другарица Мелита и Оливер Недељковић аванзовати, а ти ћеш одртавити у неком ћумезу као млађи референт. Е, зато!

Просули су ти зрневље по земљи, твоје је да ћутиш и да кљуцаш. Ако подигнеш кљун недобог, следује ти песница преко истог. Чисто као опомена.

Ал' и ћорава кока неко зрно убоде...