Иако је знан по далеко чувенијим и, рекао бих, продуховљенијим цитатима, Петар II Петровић Његош изговорио је давне 1841. на једном састанку при врху црногорске власти и ове узнемирујуће и, испоставиће се, прилично буквалне речи. Наиме, како је био опасно мудо и страх и трепет за све у региону, Његош - тај песник-владар који се није бојао ни Турцима да каже где им је место - је уживао огромно страхопоштовање својих сународника који се нису усуђивали чак ни да прдну у његовом ауторитативном присуству! Остатак приче је брутално очекиван. Један од присутних чланова цењеног државног врха током читавог састанка те 1841. имао је озбиљних проблема са гасовима у желуцу а како из горепоменутог разлога није могао, није СМЕО! да исте и јавно подели са својим колегама и ПОГЛАВИЦОМ, он је често излазио на ходник, наводно да ''удахне свијеж приморски ваздух''. Међутим, како му није најбоље била позната хемијска карактеристичност сопственог прдежа тј. да треба извесно време сачекати да се исти разиђе, друг члан је по ''излажењу'' одмах и не чекајући улазио што је изазивало необичну поспаност или, боље рећи, ПОСРНУЛОСТ радног кабинета па и самог Његоша. Видевши да је враг однео шалу а и не желећи да остане БЕЗ радног кабинета, Његош је изговорио судбоносне речи из наслова и тако, можда, спречио, ПРВО ПАДАЊЕ ЦРНОГОРСКЕ ВЛАДЕ! Имао је он њух за то...