Патња остављеног мужјака се углавном своди на чежњу за измаклим сисама и гузовима.
Ја то наравно разумем, нећу овде да глумим лажног моралисту.
Имао сам и ја једном нечије сисе, увече сам се успављивао уз њих, јутрима сам им то компензовао кувањем кафе, писањем слова на папиру или куповином ситних потрепштина.

Такво понашање се обично обије о главу.
Рецимо- идеализујеш те сисе и онда дође тренутак кад ти се оне покажу.
Схватиш да си се социјализовао уз к.
Све се сруши, а ти проклињеш себе због незахвалности.

Тако да, у реду је, патим и ја за таквим стварима из прошлости.
Људи смо, волимо да се трљамо, волимо меко под прстима и нормално да недостаје.

Али, постоје и неке специфичне фазе у осећању одсуства.
Сетиш се неких ситних навика, тикова, сетиш се необичног изговарања појединих комбинација слова.
Сетиш се обрва ...

То мене растура.
Ткиво стари, атрофира, губи вредност под туђим прстима, и онда лакше подностиш његово одсуство.
Али обрве, то су ти чувари планета.
Оно о чему си маштао док није постало телесно.

Тако и ја мислим на те дивно груписане длаке.
Гледао сам је у обрве, нисам имао храбрости да понудим свој поглед њеним очима.
Онда сам почео да их уходим.
Углавном у сновима.
Пизда не сме да излаже лице људима.

Причао сам са њима о снегу, или о неким нотама ...
Маштао о промењеном себи.
О бићу које има пут али не и трајање.
Било је лепо, веруј ми.
Лепо је кад се постидиш пред неким.
Пред нечијим обрвама.

Кад знаш да би се распао од једног покрета тих дивних малих становника лица.
И да ништа не би остало од тебе ... Од оне одвратне сујете која те целог живота закуцава ...

Да, то је кад двоје имају један пулс.
Једну перцепцију стварности, један страх од буђења.
И ништа се не дешава ...

Ћутао сам јој у обрве, није се бунила ...
Оно што је било после припада логици пропасти.
Неумитности једног процеса који тече паралелно са временом у теби.
Не желим да причам о томе.
То мора да се плати.
Свака радост се плаћа.

Само желим да размислиш следећи пут кад те ухвати жал за сисама ...

У нашем народу се усталило веровање да гангрена захвата само ткиво, тј. физиолошки организам.
Али постоји и гангрена која захвата Душу, и много је погубнија од "обичне" гангрене.

Гангрена Душе је емотивно преносива болест, али превентива није потребна пошто је Бог особама оболелим од ове опаке болести подарио природни нагон за (само)Изолацијом.
У каснијем стадијуму ове болести, душа постане порозна, па болесник има осећај да се распада док хода, да се троши као бајат хлеб .. то су заправо делићи душе који се откидају.

Разликујемо Фингирану (форсирану) и Праву (аутентичну) Гангрену Душе.
Фингирану Гангрену можемо срести на сваком кораку, довољно је само да упалимо Пинк или тако неки канал, или да пустимо неку радио станицу са домаћим мелосом.
Видећемо (чућемо) карикатуре које рекламирају (форсирају) своју болест, разне комбинације бола и алкохола, преваре и кајања итд ... да се не задржавам превише на овоме, знате о чему причам.

Права Гангрена душе је карактеристична за асоцијалне људе, особе којима се десила нека велика несрећа, или им је једноставно Перцепција превише развијена.
Прави болесник има осећај да је мали и небитан, мрзи себе кад помисли да је превише тужан, све сваљује на Его. Дружи се са птицама и корњачама, не плаче на сахранама.
Гангренозни болесник не реагује на глобалне несреће, епидемије, ратове, чак и кад се дешавају пред његовим очима, али је у стању да се "распадне" кад види неког псића како шепа или маче како мјауче.

Лека за ову болест нема, па се овакви болесници често одлучују на Самоубиство, иако самоубиство не може да закрпи њихову Душу.

Žal i čađ.
Garava tuga sa zavidnom kilometražom i ožiljcima na srcu.
Emocija koja pogađa stare bluzere.
Takođe jedan od najviših stupnjeva beskonačne lestvice ugroženosti, ikada.

U prevodu na pojednostavljeni srpski: govno, ali sa istorijom.

Trovanje spavanjem. Uglavnom onim poslepodnevnim, kad dođeš s posla/faksa, sručiš se na krevet u nadi da sklopiš kapke na 20 minuta i probudiš se posle 3 sata, sa delimičnom amnezijom u poimanju vremena. Ako je na snazi zima, problem je još i gori, jer mrak oko četvorke dodatno zajebe situaciju, tako da postoje realne šanse da utripuješ da si se probudio u 2067-oj godini kao kapetan ekspedicije koja je krenula na Neptun.

Od autobuske pa dole. Divlji zapad. Mesto gde se burek jede u ''pola 'leb''. Mesto gde pitanje ' Jel ima neki problem?' znači da problem bez obzira na negativan odgovor postoji. Mesto gde 'Pa aj će ti ga rešimo problem' predstavlja radikalno rešenje istog. Mesto gde svaka ulica ima svoj cirkular. Mesto gde će te prebiti desetorica istovremeno i biti jako zbunjeni ako ne ideš 'od kuću do kuću' da se svetiš pojedinačno. Mesto gde te frizer zove 'komšo' i 'brače' i zna samo 2 frizure 'tarzanku' i 'jebi kevu sa strane, gore ispoštuj'. Mesto gde se posle teretane mahinalno pipaš za sisu da vidiš 'rasne li'. Mesto gde pitanje 'Što je bilo be' uopšte ne zahteva odgovor šta je u stvari bilo.Mesto koje nema nijedan kafić (Djurina puNpa se ne računa). Mesto gde se kuneš rečima 'Da ne'am majku u pičku'. Kraj čiji pripadnici u grad idu 'čoporativno'.Mesto gde postoje ispraćaji za civilno služenje vojnog roka. Ne, to nije Durlan, nije ni mini Zemun. To je DV. Kraj koji volim.

Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.

Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.

Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.

Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.

Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.

Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.

Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.

Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.

Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.

Cvet je čudo, lep, mirišljav, olujno čulan, kratkotrajan i prokleto prolazan. Takav je, gotovo nematerijalan kao san jer je lišen savkog materijalnog smisla ukoliko ne proizvede plod. Tek kad vidite tužan prizor uvelog cveta shvatite koliko je produktivno jebanje važno i smisleno za plod i sledeću generaciju lepote. Plod ne mora biti, a najčešće i nije, lep kao cvet, ali je materijalan i sadrži podjednake ekvivalente energije i života, suštinski neophodne za svu lepotu sledeće generacije cvetova.

Komad fekalije koji odbija da napusti WC šolju, čak i posle nekoliko povlačenja vode. Ime dobio po poznatom holivudskom glumcu koji je iritirao gledaoce odbijanjem da potone u filmskom spektaklu Titanik.

Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.

Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.

Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.

Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.

Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.

Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.

Malboro.
Pljuge.
Marlrboro.

Ako je samoća najgore moguće drustvo u koje čovek može da upadne onda je društvena interaktivna mačka-robot izronila direktno iz pakla. Novotarija za tešenje usamljenih i tužnih ljudi. Nastala je minimalnom zaslugom inženjera robotike i maksimalnom ciničnom kreativnošću psihoanalitičara usamljenosti.

Ma nemoj da pricas?!
Neko baronise a mi mu kao verujemo.

Stvarno rođenje ljudskog bića. Život pre shvatanja posedovanja kurca i pičke se može opisati nekom monotonom linearnom funkcijom: balavljenje kevine sise- fekalizacija pelena-prve reči-prvi koraci-guranje kocke u krug-gomila razjebanih igračaka...Sve u svemu, žešća smaračina. Već prvi kontakti gornjih ekstremiteta sa onim što će mnogo godina kasnije postati močuga i futrola za istu, razbija linearnost gorepomenute funkcije i eksponencijalno uvodi mladunče homo sapiens-a u čari pravog života.

Велика, топла бића која заувек задрже барем делић детета у себи.
Од најранијег детињства добри другари који временом постају венчани кумови.
Нежни очеви својој деци који причају најбоље приче, измишљају најлуђе игре и деле крадом по штанглу чоколаде пре ручка да мама не зна.
Бољи од ботокса јер подмлађују своје лепше половине у тренутку ђаволским погледом и широким осмехом.
Иако су често као тинејџери били одбијани као незрели, једном када се ожене, барем неколико женских срца потајно уздише: "Где ми је памет била?"

To vi je kad majmuna u dzungli uapsi dzunglaška policija što je ukro bananu. Pročitaju mu tade njegova prava i kažu, imaš pravo na avokado, jerbo u dzungli nema advokat, uvopšte otkad je Tarzan preminuo.

Ono što je lola u predelima ispod 150 metara nadmorske visine, to je ovaj delija preko 2000. Mrčo je visok, širokih ramena, dugih gornjih ekstremiteta, koji se završavaju šakama veličine grtalice za sneg. Od malena vaspitavan spartanski, on je savršen primerak kiborg ratnika. Gorštačkog temperamenta i hedonističkog duha, preke naravi i kleckavog hoda, on je nastavljač svoje poštene loze, čuvar duha predaka i lučonoša. Pije rakiju, isključivo prepečenicu i kida dimljeni pršut zubima. Voli masan kajmak i pije mleko direkt iz kravine sise. Prezire fit jogurt i neprženi kikiriki. Ustvari, nikad nije ni čuo za te pošasti. Obožava svoje komšije, takođe mrče, i redovno se dovikuje sa njima s jednog planinskog venca na drugi. Katkad siđe u neko selo i šmeka pičke, ne bi li ih privoleo da se popnu s njim u katune. Ako li koju privoli, veže joj povez preko očiju i jebe je 3 dana. Posle 9 meseci dobija ćerku. Ako se desi da sistem (čitaj: muškarac-žena) zajebe i treći put, te mrčo dobije i trećeg naslednika bez kurca (čitaj: žensko dete), dešava se takozvano pročišćavanje jalovine. Pošto ne mogu da utvrde ko je "krivac" zbog kog ne mogu dobiti željenog naslednika s močugom, izvlače čačkalice. Ako mrčo izvuče kraću, besi se o krivu šljivu, ako pak mrčovica izvuče ovu koja nije duža, dobija malj od 60 kila po vugli. Poslednji mrčo je otišao sa lica zemlje pre oko 150 godina. Sticajem okolnosti, dobio je treću ćerku, ali je ispao kavaljer i pružio svojoj ljubi dve čačkalice iste dužine. Od tad pa do danas ostade samo maglovito sećanje na ovu čudnu sortu koja je kurac mesto kaiša koristila.

Himalaji postoje tek tričavih desetak miliona godina ali su za to vreme uspeli da pomognu našim prabakama da “sakriju” svoju dragocenost duboko i zagonetno negde između prednjice i zadnjice, i leve i desne noge. To nije bila slučajnost. Svejedno, naše pradeke su se našle u problemu. Umesto da im pička četvoronožne prabake uvek bude pred očima i “na izvolte” sada je ta ista pička kod dvonožne prabake bila sakrivena i teško dostupna. Jednostavno, posle nastanka Himalaja nije više bilo tako lako i jednostavno jebati.

Najniža ocena iz veronauke.

Prdeti nezainteresovano i sa nedostatkom organizacije. Periodičnost i prhtanje nikada nisu čuli jedno za drugo, a kamoli se sreli. Pripravništvo u prhtanju odlikuje ljubitelja fitnesa, jer mu se ishrana svodi na kupus, jaja, pasulj, sočivo, grašak, boraniju, ptičije seme i meso. Senior prhtač disciplinu razvija duhom, i ne potkrepljuje je materijalnim. Senior prhtačem se ne postaje, senior prhtač se rađa.

Mnogi uživaju u dokumentarcima o životinjama. Tu ubrajam i moju malenkost.
Najčešće su omiljeni dokumentarci o odrastanju malih lavica, geparda, majmunčića i ostalih stanovnika savane.
Međutim, mnogi od istinskih ljubitelja životinja bivaju šokirani pojedinim scenama, a dešava se da mlađani naraštaji povuku i traume posle gledanja pojedinih dokumentaraca.
A predatore, koji su im u početku simpatični, počinju da mrze...