Patnja ostavljenog mužjaka se uglavnom svodi na čežnju za izmaklim sisama i guzovima.
Ja to naravno razumem, neću ovde da glumim lažnog moralistu.
Imao sam i ja jednom nečije sise, uveče sam se uspavljivao uz njih, jutrima sam im to kompenzovao kuvanjem kafe, pisanjem slova na papiru ili kupovinom sitnih potrepština.
Takvo ponašanje se obično obije o glavu.
Recimo- idealizuješ te sise i onda dođe trenutak kad ti se one pokažu.
Shvatiš da si se socijalizovao uz k.
Sve se sruši, a ti proklinješ sebe zbog nezahvalnosti.
Tako da, u redu je, patim i ja za takvim stvarima iz prošlosti.
Ljudi smo, volimo da se trljamo, volimo meko pod prstima i normalno da nedostaje.
Ali, postoje i neke specifične faze u osećanju odsustva.
Setiš se nekih sitnih navika, tikova, setiš se neobičnog izgovaranja pojedinih kombinacija slova.
Setiš se obrva ...
To mene rastura.
Tkivo stari, atrofira, gubi vrednost pod tuđim prstima, i onda lakše podnostiš njegovo odsustvo.
Ali obrve, to su ti čuvari planeta.
Ono o čemu si maštao dok nije postalo telesno.
Tako i ja mislim na te divno grupisane dlake.
Gledao sam je u obrve, nisam imao hrabrosti da ponudim svoj pogled njenim očima.
Onda sam počeo da ih uhodim.
Uglavnom u snovima.
Pizda ne sme da izlaže lice ljudima.
Pričao sam sa njima o snegu, ili o nekim notama ...
Maštao o promenjenom sebi.
O biću koje ima put ali ne i trajanje.
Bilo je lepo, veruj mi.
Lepo je kad se postidiš pred nekim.
Pred nečijim obrvama.
Kad znaš da bi se raspao od jednog pokreta tih divnih malih stanovnika lica.
I da ništa ne bi ostalo od tebe ... Od one odvratne sujete koja te celog života zakucava ...
Da, to je kad dvoje imaju jedan puls.
Jednu percepciju stvarnosti, jedan strah od buđenja.
I ništa se ne dešava ...
Ćutao sam joj u obrve, nije se bunila ...
Ono što je bilo posle pripada logici propasti.
Neumitnosti jednog procesa koji teče paralelno sa vremenom u tebi.
Ne želim da pričam o tome.
To mora da se plati.
Svaka radost se plaća.
Samo želim da razmisliš sledeći put kad te uhvati žal za sisama ...
Insolent Defender
U našem narodu se ustalilo verovanje da gangrena zahvata samo tkivo, tj. fiziološki organizam.
Ali postoji i gangrena koja zahvata Dušu, i mnogo je pogubnija od "obične" gangrene.
Gangrena Duše je emotivno prenosiva bolest, ali preventiva nije potrebna pošto je Bog osobama obolelim od ove opake bolesti podario prirodni nagon za (samo)Izolacijom.
U kasnijem stadijumu ove bolesti, duša postane porozna, pa bolesnik ima osećaj da se raspada dok hoda, da se troši kao bajat hleb .. to su zapravo delići duše koji se otkidaju.
Razlikujemo Fingiranu (forsiranu) i Pravu (autentičnu) Gangrenu Duše.
Fingiranu Gangrenu možemo sresti na svakom koraku, dovoljno je samo da upalimo Pink ili tako neki kanal, ili da pustimo neku radio stanicu sa domaćim melosom.
Videćemo (čućemo) karikature koje reklamiraju (forsiraju) svoju bolest, razne kombinacije bola i alkohola, prevare i kajanja itd ... da se ne zadržavam previše na ovome, znate o čemu pričam.
Prava Gangrena duše je karakteristična za asocijalne ljude, osobe kojima se desila neka velika nesreća, ili im je jednostavno Percepcija previše razvijena.
Pravi bolesnik ima osećaj da je mali i nebitan, mrzi sebe kad pomisli da je previše tužan, sve svaljuje na Ego. Druži se sa pticama i kornjačama, ne plače na sahranama.
Gangrenozni bolesnik ne reaguje na globalne nesreće, epidemije, ratove, čak i kad se dešavaju pred njegovim očima, ali je u stanju da se "raspadne" kad vidi nekog psića kako šepa ili mače kako mjauče.
Leka za ovu bolest nema, pa se ovakvi bolesnici često odlučuju na Samoubistvo, iako samoubistvo ne može da zakrpi njihovu Dušu.
Žal i čađ.
Garava tuga sa zavidnom kilometražom i ožiljcima na srcu.
Emocija koja pogađa stare bluzere.
Takođe jedan od najviših stupnjeva beskonačne lestvice ugroženosti, ikada.
U prevodu na pojednostavljeni srpski: govno, ali sa istorijom.
Albert: I, kakve su palačinke?
Herman: Žađ, povračaču.
Trovanje spavanjem. Uglavnom onim poslepodnevnim, kad dođeš s posla/faksa, sručiš se na krevet u nadi da sklopiš kapke na 20 minuta i probudiš se posle 3 sata, sa delimičnom amnezijom u poimanju vremena. Ako je na snazi zima, problem je još i gori, jer mrak oko četvorke dodatno zajebe situaciju, tako da postoje realne šanse da utripuješ da si se probudio u 2067-oj godini kao kapetan ekspedicije koja je krenula na Neptun.
- Kevo, nigde ne mogu papuče da nađem, voz polazi za sat vremena, pomozi mi jebote, propašće mi aranžman za Hurgadu, bre.
- Injaaaao, mamin blenta se kuntaminirao. Aj, sine, idi umij se pa uzmi lopatu da očistiš sneg, napadao je dok si spavao.
Od autobuske pa dole. Divlji zapad. Mesto gde se burek jede u ''pola 'leb''. Mesto gde pitanje ' Jel ima neki problem?' znači da problem bez obzira na negativan odgovor postoji. Mesto gde 'Pa aj će ti ga rešimo problem' predstavlja radikalno rešenje istog. Mesto gde svaka ulica ima svoj cirkular. Mesto gde će te prebiti desetorica istovremeno i biti jako zbunjeni ako ne ideš 'od kuću do kuću' da se svetiš pojedinačno. Mesto gde te frizer zove 'komšo' i 'brače' i zna samo 2 frizure 'tarzanku' i 'jebi kevu sa strane, gore ispoštuj'. Mesto gde se posle teretane mahinalno pipaš za sisu da vidiš 'rasne li'. Mesto gde pitanje 'Što je bilo be' uopšte ne zahteva odgovor šta je u stvari bilo.Mesto koje nema nijedan kafić (Djurina puNpa se ne računa). Mesto gde se kuneš rečima 'Da ne'am majku u pičku'. Kraj čiji pripadnici u grad idu 'čoporativno'.Mesto gde postoje ispraćaji za civilno služenje vojnog roka. Ne, to nije Durlan, nije ni mini Zemun. To je DV. Kraj koji volim.
Najzajebanija stvar za definisanje i to ne samo na ovom sajtu nego od velikokg praska do danas uopšte.
Singularitet je termin, fenomen, pojava (a niko ne zna šta je) koja prkosi zdravom zemaljskom (a možda i vanzemaljskom) razumu na svaki način zbog toga što je on verovatno SVE i verovatno i istovremeno NIŠTA. Neće vas valjda zbuniti (a znam da hoće) ako kažem da je to mesto (ako je uopšte mesto) u kome je SVE i od koga sve POČINJE (ako uopšte u njemu pojam vremena nešto znači što svaki početak nužno zahteva). Sve u svemu, nešto što vas može učiniti konfuznim više nego bilo šta na ovom svetu i nešto što će najefikasnije ubiti volju u vama za saznavanjem i otkrivanjem tajni univerzuma i naravno definisanju istih. Uzročno-posledično pitanje “šta je straije kokoška ili jaje?” je prava teletablis zanimacija u odnosu na tajne singulariteta.
Singularitetom se opisuje stanje kada je sve na ovom svetu, ali ama baš sve, bilo u stanju kosmičkog embriona ili nečemu što je još mladje od embriona. Iz ovog beskrajno majušnog i beskrajno gustog zametka nastala je cela Vasiona i ono što je u njoj. Ako zamislite (a ne možete) tačku koja je toliko mala da i nema dimenzije i da u njoj sabijete svu materiju Vasione blizu ste onoga što se zove singularitet. Rekosmo zamislite i sabijte … e tu je kvaka, kao mislilac, sabijač i u neku ruku kreator singulariteta morate da se nalazite negde, ali negde van singulariteta ne postoji, negde ne postoji ni u samom singularitetu, što vas baca u logičku zajebaciju da je mislilac i sabijač ili singularitet “lično” i ne može da ga vidi, zamišlja i razume a kamo li sabije, ili se potpuno sjebete pa zaključite da mislilac i sabijač uopšte ne postoji jer nema gde da postoji.
Ako singularitet ipak zamišljate kao malu, okruglu petardu koja “visi” negde u prostoru i “čeka” da prasne velikim praskom i podari vam radost postojanja u Vasioni, opet ste se zajebali. Izvan singulariteta PROSTOR NE POSTOJI, nema ničega, jednostavno petarda nema gde da “visi”, nema čak ni vas koji čekate da vidite vatromet jer ste vi produkt velikog praska i deo Vasione koja još uvek “čeka” da nastane i “kreira” prostor za posmatrače. Da, pomenusmo glagol čekati … opet kvaka, nema čekanja u singularitetu jer u njemu vreme ne da ne teče - VREME NE POSTOJI.
Pa šta postoji koje pičke materine u tom singularitetu pitamo svi.
Pa postojala je cela naša vasiona (sva njena materija) koja nije ni u prostoru niti u vremenu. Eto to je singularitet, x=0, y=0, z=0, t=0, m=∞. Sve za šta znamo je bilo u njemu ali na način i u formi koju ne možemo da zamislimo. Jednostavno ljudski mozak ne poseduje “dimenziju” neophodnu za shvatanje tvrdnje da je u singularitetu sve, ali to sve nije ni u prostoru (NIGDE) ni u vremenu (ne postoji reč za NIJE U VREMENU), pa ako nije nigde onda verovatno i ne postoji, a svi jebeno znamo da postoji. Ili, singularitet je sve, što po ljudskoj logici znači i svuda i uvek, ali kako u singularitetu prostora i vremena nema to automatski znači da nije nigde, … i slične zajebacije i logičke vratolomije.
Zašto ljudima nedostaje moždana “dimenzija” za potpuno razumevanje singulariteta? Pa verovatno iz istog razloga zato što krokodilima nedostaje moždana “dimenzija” za razumevanje integrala ili, recimo, književnosti Milorada Pavića.
Na kraju, pitate se gde je ovde zabava i neophodna zajebancija u definisanju. Odgovor naslućujete; u singularitetu nema ni prostora ni vremena za zajebanciju, a i kad bi bilo ne bi vam mnogo stalo do toga. Isuviše je “skučen” i “statičan” za ozbiljniju zabavu.
Jebeno za definisanje u pičku lepu materinu, ali ipak donekle zabavno.
Cvet je čudo, lep, mirišljav, olujno čulan, kratkotrajan i prokleto prolazan. Takav je, gotovo nematerijalan kao san jer je lišen savkog materijalnog smisla ukoliko ne proizvede plod. Tek kad vidite tužan prizor uvelog cveta shvatite koliko je produktivno jebanje važno i smisleno za plod i sledeću generaciju lepote. Plod ne mora biti, a najčešće i nije, lep kao cvet, ali je materijalan i sadrži podjednake ekvivalente energije i života, suštinski neophodne za svu lepotu sledeće generacije cvetova.
Komad fekalije koji odbija da napusti WC šolju, čak i posle nekoliko povlačenja vode. Ime dobio po poznatom holivudskom glumcu koji je iritirao gledaoce odbijanjem da potone u filmskom spektaklu Titanik.
Da se odmah razumemo, dokolica je jedna sjajna stvar. Ne traži vodu, hranu, pažnju, brigu, sisu, a opet, čini te srećnim i zadovoljnim. I sad, kad uzmeš da budžiš tu sjajnu stvar, dobiješ njen najsvaršeniji apgrejd - umetnost.
Legneš uveče sa mišlju da sutra konačno u svom životu promeniš nešto. Al ne u smislu da počneš da učiš, zarađuješ, praviš dugoročne planove sopstvenih finansijskih tokova, tražiš ženu svog života, koja će ti izroditi decu vaših života i slično. Ne. Legneš sa mišlju kako ćeš od svakodnevnog sedenja satima pored kompa, zevanja u tv, popunjavanja tiketa, češanja čmara, drkanja na azijatkinje koje svršavaju sa tanjiračama međ nogama i slično, napraviti neku toliko dobru grotesku koja se može nazvati umetnošću i koja će te, što je najbitnije, zadovoljiti u potpunosti.
Ustaneš u neko ludo vreme, recimo 7 i 44. Obaviš jutarnju wc rabotu, napraviš neku kereću klopu, skuvaš čaj umesto kafe. Onda razmontiraš komp i skembaš ga u orman. Takođe i tv. Ortacima pošalješ grupni sms i kažeš da danas nećeš s njima da igraš na Barsu i da gađaš nedobitnim tiketima sisatu radnicu. Izvadiš bateriju. Napuniš kadu vodom. Ubaciš bateriju u vodu i staviš ruku. Ne udara, jebiga. Ispišaš se u vodu jer je slana voda bolji provodnik struje. Opet ponavljaš proces. Opet ništa. Nema veze, teraš dalje.
Odeš na neko stovarište građevinskog materijala i kupiš 50 kila peska, neke letve, kanap, i visak. Prospeš onaj pesak u dvorište, lepo ga poravnaš i iznad njega sklepaš Fukoovo klatno. Izbaciš ono metalno govno iz ravnoteže i čekaš. Uzmeš lupu i gledaš da l klatno uvek opisuje trag po istoj putanji il malo odstupa. Jebiga, teško ćeš išta videti, klatno je previše kratko. Za nekih 60-ak metara cirka. Nema veze, teraš dalje. Naravno da znaš da Zemlja vrši rotaciono kretanje. Odeš na tavan i nađeš stari globus. Staviš šešir na glavu i šutiraš ga kao Čaplin u Velikom diktatoru. Pevaš naglas D vrld iz majn, iako znaš da je Geta peder koji se samo spava u dupe i u čmar. I u rektum, dabome.
Tok događaja se nastavlja. Odeš u prodavnicu, kupiš 2 obične plazme. Samelješ ih. Izmeriš dobijenu masu i podeliš sa 300. Izračunaš koeficijent korisnosti mašinice za mlevenje. Izađeš napolje i vikneš "Eureka". Odeš na trafiku i kupiš Eureku. Rešiš belu ukrštenicu, koju si kao mali uvek preskakao jer je preteška. Nastavljaš da dominiraš. Izvadiš cigle iz TA peći, kao i motor. Zaklopiš peć i uzmeš je pod mišku. Šetaš gradom sa pećkom pod pazuhom i očaravaš svet svojom snagom. Vratiš se kući. Legneš na kauč i ispituješ savitljivost sopstvene kičme. Teško ide al nekako si uspeo da lizneš glavić. Probaš spermu. Al ne samo probaš. Pojedeš je bez leba.
Pade i mrak. Sreća pa je vedro pa se setiš magarca iz Laku noć deco i odeš da brojiš zvezde. Svakoj daš neko levo ime, pa kad ih prebrojiš, pokušaš da se setiš koja je koja. Sigurno si u pravu, jer nema dokaza da si pogrešio. Osećaš se neverovatno ispunjeno. Vrneš se u kuću i skuvaš čaj od belog sleza. Da, od onog govneta kojim te majka kljukala kad se kao mali prehladiš. Staviš onu plazmu u njega. Nadrobiš i malo cigle iz TA peći. Izađeš napolje, sedneš u pesak i gurneš onaj pendulum da se klati. Gledaš. Boli te kurac.
Malboro.
Pljuge.
Marlrboro.
daćete mi jedan marlrobo.
imam samo tozla malbroro lajt.
ae može i to, produženi marlobro i pljuge.
Ako je samoća najgore moguće drustvo u koje čovek može da upadne onda je društvena interaktivna mačka-robot izronila direktno iz pakla. Novotarija za tešenje usamljenih i tužnih ljudi. Nastala je minimalnom zaslugom inženjera robotike i maksimalnom ciničnom kreativnošću psihoanalitičara usamljenosti.
To je najnoviji lek za planetarni trend porasta broja usamljenih ljudi, ne piški, ne kaki, nema teranje i ne razmnožava se, ne traži da ide u šetnju, ne bira hranu, ne razboljeva se, vremenom ne postaje gojazna.... jednom rečju savršena. Ah da, zaboravih baterije, ne treba ih menjati, kad joj oči “pocrvene” sama pronađe “bazu” i “sedne” na punjač ne prekidajući svoj šou ali sada u sedećem položaju. Ima krzno, usta i zube koji se ne kvare i lome, ‘vata samo FM stanice (jebi ga ništa nije savršeno) a kad stigne email ona “kaže” “mail-jau”, razume oko 20 komandi i ima softver za mačji i pseći govor tela. Jebi ga, ukusi se razlikuju, pa jedan dana može pružiti mačje društvo a već sutra uz promenu krznene presvlake pseće. A kada je situacija toliko jebeno beznadežna da je i društvo limene mačke suvišno “dugme” Off je uvek tu. Divota. Šta će nam raj pored ovakve zabave, možemo zauvek ostati ovde, usamljeni ali u društvu limenih mačaka.
Ma nemoj da pricas?!
Neko baronise a mi mu kao verujemo.
- Ja sam ti tamo glavni, za sve se pitam. A zaposleni znaju sta treba da urade cim ih pogledam.
- Ides u kurac?! Ti okom, oni skokom, a?
