I onda više ne moraš da ga poštuješ.
-Gos'n policajac, uz svo poštovanje i to, ali bato, da li ti misliš da ja imam 50 000, majku ti bre jebem, onu nenormalnu?!
---------
-Gospodine profesore, mislim da ste vi, uz svo dužno poštovanje, jedna iskompleksirana matora drtina kome ću da se narokam keve!
Živina.
Majice sa natpisima na devojačkoj večeri nisu bile kul ni kod ženske ekipe koja se prva dosetila ove pošalice. Šta god na majicama da piše - jednostavno je nepotrebno i krajnje šabanski. Nije dovoljno da se rezerviše sto u lokalu i najstrašnije izbahanališe kao što je i red, nego je potrebno privući pažnju i staviti do znanja svim gostima ugostiteljskog objekta da se neka od njih, eto, udaje, a da su one preluda ekipa koja nije žalila ni vremena ni para, pa su isprintale ove luckaste natpise.
Majice naravno ne bi imale nikakvog smisla da se odmah ne fotografišu i u jeku žurke ne okače na net. I tako ukrug, gledaju jedne od drugih i uporno kopiraju ovu nemaštovitu i glupu foru. Zajebi.
Ko je jebo, jebo je, u subotu se udajem.
Kuma nije dugme.
Jedna je sestra.
Ja ću kuma...
Duvajte ga ćurke.
Jedina koja uvek dođe, tačno u minut. Nikad nije zajebala. Nikad nije izneverila. Lepo se unapred najavi, ti se obriješ, okupaš, spremiš, čekaš i ona dođe. U sekund, u tačno dogovoreno vreme.
S njom imaš velike planove. Velika nadanja. Ispratiš staru na vrata i od ove nove očekuješ nešto bolje, nešto što će ti promeniti život, nešto što će uneti radost u tvoje postojanje. Nadaš se da je Ona ta, ta s kojom će sve krenuti nabolje. Da s njom i u njoj nećeš biti sam, bez para, bez šanse, da će ta jebena sreća zakucati i na tvoja vrata. Da ćeš se sve češće smejati a manje plakati. Da će neke kockice da se naslože jedanput kako tebi odgovara. Da će se nešto desiti.
U ponoć kad stigne osećaš se zadovoljno i srećno. Pored toliko razočaranja u staroj, Nova je došla. Ej bre, stigla, održala reč. Ipak nekom nešto značiš, nekom je stalo da te ne povredi, da te ne ostavi kao kera da čekaš u nedogled. A desilo ti se masa puta. Neko obeća i slaže. Bez blama. A ti čekaš.
Neki od onih koji su oko tebe u ponoć shvataju koliko ti to znači, i koliko ti oni znače. Poljubi ih iskreno, zagrli ih onako od srca, čvrsto.
Neki od njih će biti tu i kad Nova Godina ne bude više nova, kad bude stara, kad pomisliš da si se uzalud nadao i da se ništa nije promenilo. Tada treba da znaš da se nešto ipak promenilo. Da su oni, ti ljudi još tu, da su i dalje tvoji prijatelji ali vaše prijateljstvo je još čvršće i duže.
Reakcija kada čujemo jako neobično ime.
- Ćao, ja sam Marko... Kako se zoveš?
- Imam dečka!
- Jel' ti to piše u ličnoj karti?
Ono što ti za Novu i rođendan požele bliži ili dalji rođaci koji naravno pojma nemaju koliko godina imaš (čak i na rođendan...da!), a ni dokle si stigo s školovanjem...
Da si mi živ i zdrav, da nađeš neko devojče i da imaš sve petice!
Idi bre, tetka, u pizdu materinu, ja sam ove godine faks upisao!
Sleng za neki kurac koji smo, eto, imenovali, iako blagog pojma nemamo šta je. Avaj, to nas ne sprečava da se zbog istog tog kurca odreknemo uživanja, ljubavi, seksa, poroka, ama u stanju smo da se samouništimo zbog potpune nepoznanice. Ljudi su stvarno čudna sorta.
''Odlazim. Obožavam da ti se predajem pohotno, ni sa kim mi nije tako lepo kao sa tobom, smejem se sa tobom kao luda, ali...ti si tek fićfirić, nestabilni muzičar, nestalan, bez primanja, ja s tobom nemam budućnost.''
''Šta je to budućnost? Ima neko ko je drži u džepu?''
''Budućnost, to je...to je budućnost...kao sigurna budućnost, neko ko može da ti pruži, znaš...budućnost?''
''A je l' poznaješ ti tog veleposednika budućnosti?''
''Ama, čoveče, ti mene ovde zajebavaš, a ja ti pričam o budućnosti, o planiranju, o izgradnji budućnosti, mora da se misli na budućnost.''
''Misli, misli o budućnosti. Najbolje odi na groblje da razmisliš o budućnosti, to je jedina sigurna budućnost za koju ja znam. I ovaj propali muzičar, i tvoj veleposednik iz snova, i ti, i svi mi sa i bez budućnosti, završićemo na istom mestu. Razmisli tamo za čim više žališ, za mnom, koji te obasipao ovim beznačajnim trenucima, ili za budućnošću koja ti je potpuno nepoznata.''
Kada na toalet papiru u rolni nema onih recki, pa možeš da uzmeš koliko ti treba.
Replika ugostiteljskom radniku čiju uslugu predugo čekate.
Fast-food negde u Srbiji. Obraćanje jednoj veoma "ažurnoj" radnici:
-Izvini, možda sam ostario, pa me ne prepoznaješ, ja sam davno naručio ovde jednu palačinku, pa ako je gotova ...
Kafić. Obraćanje jednom sorabijskom konobaru:
-Izvini, druže, možda sam ostario, pa me ne prepoznaješ, naručio sam ovde jedno pivo, još kad sam mladić bio, pa ako bi moglo sad, crkoh žedan.
Najprefinjeniji, i ujedno biološki najprihvatljiviji razlog za odjeb. MHC molekuli su vam oni što zajebavaju kada vam treba transplantacija, pa ne možete sebi da nakačite bilo čiju jetru ili parče mozga. A, da, parčići mozga još ne mogu da se prišivaju. Biće. Elem, zato se kao potencijalni donori prvo proveravaju vaši dragi bliži rođaci tipa Gramzi-Baginsa koji vole da banu nedeljom popodne nenajavljeni, jer oni imaju najsličnije MHC molekule vama. A kako nam je koliko-toliko urođeno da za patnera sa kojim ćemo praviti nove šok trupe tražimo nekog ko ima genetski da ponudi što više drugačijih stvari nego mi, neki naučnici smatraju da je to glavni razlog zašto između nekog finog čkodea i devojke nema varnica, ali zato ima između nje i nekog debila. Nema to nikakve veze sa tim što se tako fin pretvoriš u najbolju drugaricu i aseksualno biće za tu ribu, ne, ništa ti nisi kriv što si smotan, sve je to zbog biodiverzitetskog imperativa.
-Lois, šta misliš ti o meni, možda bismo mogli da izađemo jednom... Nekad... Ikad?
-Eh, Klark, ti znaš da ja tebe volim, ali nismo mi jedno za drugo... Ovaj... Previše smo slični, mislim da sigurno imamo previše sličnih MHC molekula, ti si mi kao brat!
-Sličnih MHC molekula, pa ja sam sa druge planete, jebem mu mater!
Šanker na pivskoj točilici.
Onomatopeja ubersmeha kod bakutanera, krajnji stadijum cerekanja u vidu gromoglasne ekstaze, nešto u fazonu iiiipa, samo što je svojstveno isključivo bakutama.
Swarm bakuta na ulici:
- I ovaj Dinkić sad nešto palamudi...bla-bla...ostavka bla-bla-bla...
- Bla-bla-bla...Šešelj bla-bla...skupština bla-bla...
- Bla, bla-bla...bla-bla-bla!
- 'iljadu dinara?...bla-bla, blabla!
- Bla?!
- ...
- Ohohooij!
- Hooij!
- Johoho!
- Ojhoooij! Bla-bla-bla...blabla...
Veština koja sa godinama postaje nadrealistička umetnost, potpuno neshvatljiva običnom narodu.
Čovek od 10 do 40 godina: "Piši: devet, dva, nula, šest, tri, nula, dva".
Čovek od 40 do 60 godina: "Je l' pišeš? Devetsto dvadeset, šesto trideset, dva".
Čovek sa preko 60 godina (velemajstor): "Ajd' umoči pero pa piši: devet miliona dvesta šest hiljada tri stotine dva. Je l' si zapis'o?"
