Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.
Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.
- Sećam se, taman Spasoje Krunić i ja da sprečimo bombardovanje, našli smi neku četničku vezu do Reganove sestre od tetke udate za majora Muškatirovića, dogovoreno bilo sve, samo da se uđe u Zagreb, ma na jedan telefonski poziv bili smo od toga, kad Sloba, a na NJEN nagovor, pozva me u sred noći i reče: ma ne može to tako Vuče, kaži joj tamo da hoću da i Temišvar bude srpski i oću i izlaz na Egejsko more, pa da pričamo uopšte o pregovorima i ova Reganova tetka, kad to ču, šta će, slegne ramenima, ne veruje i poče da nas maže: ma vi Srbi ste lud narod, ma niste vi ludi, luda sam ja što radim s vama uopšte, te ovo, te ono, te znam ja vas to u kući imam, te ovakvi ste te onakvi, a Spasoje i ja samo ćutimo i gledamo u pod, u šare na tepihu, ja nogom ispravljam one rese eda bi je smekšao malo, bradu gladim, perut joj sa zelenog kompletića tarem i po neku dlaku skinem, i kad završi ona, neprijatna tišina zavlada samo Spasoje cijuknu vazduhom kroz šupalj zub, i ja onda prekinem to i rekoh: eh tetka Regan ne zamerite, al tako vam je to sa Srbima, lud i dobar dvoja kola sa senom teraju, nego da vidimo mi naš poso, ko na košenje zakasni, iz kačice kusa sira, ako me razumeš tetka, namig, namig, daj da se ne zajebavamo, i ona se zamisli pa reče gosn Vuk, shvatam, pa vi ste jedini mudar Srbin koga znam osim Novaka Đokovića i tu ti ja nekako isposlujem da Šipovo pripadne Republici Srpskoj.
Diskretno stavljanje do znanja osobi kojoj je klim upućen da je se sećate. Možda ne baš sa sigurnošću odakle i u kom kontekstu, a možda nije ni vreme, ni mesto za neki topliji pozdrav. Klimnućete, proći i evocirati uspomene...
Prepoznao sam je sa velike udaljenosti, dok sam vodio najstarijeg sina na trening. Neki tip je nonšalantno držao ruku preko njenog ramena, ne toliko srdačno da pokaže koliko su prisni, ali opet dovoljno da stavi do znanja da ona sada pripada njemu. Nisam ga poznavao, ali je bilo očigledno da on mene zna. Nisam ga tretirao. Čuo sam da je trudna, i konačno videh kako sve to izgleda. Toliko sam želeo da je vidim u tom izdanju. Približavali smo se jedno drugom, oboje prezauzeti gledanjem golih krošnji i nekom nepovezanom nazovi-pričom sa saputnikom. Kako je došlo vreme da se mimoiđemo, neobuzdano sam prikovao pogled na njeno lice i ovlaš ukrao njen zbunjeni pogled. Klimnuo sam glavom bez reči. Odklimnula je u znak pozdrava. Nisam se okretao.
Zvuči banalno, ali prvo čega sam setio je bio krpelj kojeg je vadila iz mojih testisa, a kojeg sam pazario na livadi nadomak grada, imajući seks sa njom. Vadiš mi krpelja iz jaja, jebote! I klimaš...
Pitanje dublje od Šekspirovog "Biti ili ne biti". Pitanje čiji je odgovor trebao da stavi tačku na dešavanja serije "Tvin Piks", a samim tim i pitanje koje je devedesetih mučilo svakog drugog, ako ne i svakog, stanovnika tadašnje Jugoslavije.
Takođe, to je bilo pitanje koje je na prostoru Balkana iznedrilo prve trolove koji su seriju pratili na nekom stranom kanalu preko satelita, te su hteli da pokvare užitak daljeg gledanja drugima tako što bi im na brzinu otkrili kako se završava serija.
Istinit događaj iz maja devedeset prve, u gradskom autobusu u Beogradu.
Klinac uleće u bus i iz sveg glasa se razdere "E, ljudi, znam ko je ubio Loru Palmer" i odjednom čitav autobus, od tinejdžera, preko radnih ljudi, do penzosa skoči sa mesta i krenuše ka klincu, a ovaj pobeže glavom bez obzira, ne stigavši da im otkrije tajnu koju je nosio sa sobom.
Niz besmislenih pitanja vezanih za njanjave baladice Govnara od Panonije, na popularnoj onlajn igri Konkviztador, forsiran radi nabijanja negativog skora ljudima koji nisu ljigave ljušture. Kada bi neki zalutali surfer iz recimo Andore pomoću par pogrešnik klikova nabasao na našu verziju kviza, pomislio bi da pored elementarnog znanja iz prirodnih nauka, nacionalne istorije i književnosti, građani Srbije moraju biti upoznati sa dogodovštinama iz čemerne, nelordske mladosti ćopavog smrada koju je ovaj opevao i "gosti kod Bulića u Biserima nivo" baronijama pokušao da načini zanimljivom. Pa ispade da je lik vojvođanski Homer, jebem mu majku stvarno.
Ide ti onako lepo i lagano, zab'o si Pčinju i Lepenicu, pritom držiš gore sever, i mora da izleti pitanje tipa: " U baladi o Vasi sa čardaš nogama, ko je Banetu dobrom sinu zaklao petla, izlomio bagrenje i skin'o provincijalku?" ili " Šta se kuva u kazanu Arpada Šasije dok Šiki Futog vozi Balaša tristaćem na Štrand?". Organizator i kolovođa pri ovom agresorskom činu je izvesna, navodno sentimentalna i navodno ženska persona koja se krije pod pseudonimom Walery. Tvrdoglava rospijetina ne odustaje iako već dve godine klikćemo da nam se sviđaju njena pitanja, i da ne treba više da ih šalje. Predrka li ga na Đorđa više nesretnice? Nije ni čudo što 80 posto učesnika igre ima želju da ti namaže zadriglu facu krvavim govnima, ti puknuti hemoroidu od žene.
Jelek je bio svileni, šal je bio od kašmira, a tetke su nosile?
A B C D
Aaaaa! Ode zadnja kula! Jeb'o sam te u oči Valerija! Jeb'o sam te kurvo crnomantijaška!
Nesvakidašnje čudo prirode. Prirodno stanište sa najviše različitih vrsta faune po jedinici površine u čitavoj Evropi. Naime, ova šuma vam je kao one slike šuma iz enciklopedija, na kojima možete videti nacrtane predstavnike svih mogućih vrsta na deset kvadratnih metara. Šetajući kroz ovu šumu, možete da vidite svašta - majke sa decom u kolicima, porodice na pikniku, parove koji se vataju, parove koji se karaju, penzionere na klupicama koji čitaju Politiku, klince koji cirkaju, klince koji duvaju, ljude raznih uzrasta koji džogiraju, fensi ribe koje šetaju fensi kerove, a pored njih, besne i gladne kerove lutalice, veličine tigra. I Ranka Stojića povremeno. A ako, kojim slučajem, ovde zalutate uveče, može da vam se desi i da vidite nekog nesretnika kako džogira u pokušaju da pobegne Radovim navijačima. Može i vama da se desi da postanete jedan takav nesretnik.
Nenad Milosavljević. Matori hipik, bivši SPS-ovac, čovek koji je sanjao staru ljubav, pomogao pravoslavlju da dođe sa juga, i pomogao obnovi više, isto tako pravoslavnih manastira, od velikog Mateje Kežmana. Voli da gleda ženske nekim drugim očima, onako kako ne treba, a priča se da je njemu zaspala Vojvodina, iako je je iz Niša.
Ono o čemu se manje priča je to da je Neša prljavi matori pedofil. Dobro, ne baš ranga Žike Todorovića, on već natačinje bebe, al sigurno je za dva kruga ostavio Dambldora i Acu Poštara. Sreo je tako na svojim putovanjima krajem dvadesetog stoleća neko devojče koje drsko imade godina koliko Kotor vekova. Naime, vodeći se činjenicom da se Kotor pod tim nazivom pominje tek od epohe Nemanjića, Neši je prstima šaputalo i usnama ga milovalo dete od nekih osam godina, a za to se mardelja, za to se mardelja čak i u Japanu.
E, moj Šone, da si rekao Akruvijum to bi već bilo berli ligl, ovako si se samodruknuo.
Najveći sin srpskog naroda i narodnosti. Od majke Srbije i oca Sporta srpskog.
Već kao mali pokazivao je sav svoj raskošni talentat. Svi su ga voleli. Svi su želeli da ga gledaju. Bio je broj jedan. Glavno mudo. Svako selo je zbog njega izgradilo svoj fudbalski teren. Sve su ribe vlažile na njega. U međuvremenu, opila ga je slava. Novac mu je udario u glavu. Počeo je da izlazi po inostranstvu. Vreme je provodio uz političare, lopove i slične. Propadao je. Pao je na najniže grane. Kao klošar iz kraja. Svi ga znaju i sećaju se kako je nekada žario i palio, a sada je duboko u mraku koji je sam stvorio.
Za vreme njegovog lumpovanja druga deca gore pomenutih roditelja su počela da se probijaju. Starija ćerka Košarka je oduvek bila vredna, pametna i uspešna, ali na nju nije toliko obraćana pažnja. Uvek je bila odličan đak, ali Fudbal je bio ljubimac roditelja. Međutim, kada je on dotakao dno života, Košarka je postala ponos oca i majke. Na nju se ugledala i mlađa sestra Odbojka, kao i najjači član porodice, brat Vaterpolo. Nizali su uspehe na svim nivoima. Donosili su radost u kuću, što i dalje čine, a što je od skora počeo da čini i klinac zvani Tenis.
Međutim, majka i otac se sa suzom u očima još uvek sećaju uspeha najstarijeg sina, i nadaju se da će on opet biti očev ponos i majčina dika, da će opet koračati uspravno, sa visoko uzdignutom glavom i rušiti sve prepreke pred sobom. U njega se i dalje polažu najveće nade, iako to nije zaslužio. Svi potajno žele da se trgne i ustane iz kome u koju je zapao svojom krivicom i nepažnjom. Nekada uspešni sin Rukomet je prolupao i davno pobegao od kuće, i od tada se ne zna ništa o njemu.
- Brate, plasirali se fudbaleri na svetsko, ajmo na doček! - Ajmo! Do jaja! Ooo, ovog leta ovog letaaa, bićemo prvaci sveta!! Pali kola, idemoo!
- E vaterpolisti prvaci sveta. - Da, video sam. Mojoj sreći nema kraja. Nego si čuo da se Seka kupa u magarećem mleku?
Poslednji pokušaj prodavca nekretnine da proda kuću/plac u nekoj vukojebini.
- Dobar dan zovem povodom vašeg oglasa za kuću Gornjem Bespuću i želeo bih da vas pitam nešto u vezi nje. - Izvol'te pitajte (u pozadini se čuje vrištanje svinje koje kolju)? - Koliko je daleko od autobuske stanice? - Pa ... Nije daleko, oko 4 kilometara? - A koliko je daleko od centra grada? - Slušajte još malo pa će ovo mesto postati predgradje našeg lepog grada, još kada uvedu gradske linije neće biti daleko (svinja od malopre utihnula). - Dobro ali koliko je trenutno daleko od centra, sada? - Pa minut od centra... Telefonom. Kraj razgovora.
Česta pojava kod muških jedinki gde se svakog jutra pitate da li se ispišati k'o čovek, ili ga izdrkati k'o majmun.
Često mi se desi da se probudim sa kamenom erekcijom. Možda je to zbog snova, možda zbog manjka seksa, možda zbog moje ultrapotentnosti ili možda samo zbog toga što mi se dig'o.
Keva me još od malih nogu učila da tempiram kada ću ići wc, tj. da naviknem organizam da idem da kenjam i šoram ujutru, u to doba pred školu, tako da me ne hvata "frkica" na času. Ja evo, već treću deceniju svog života kenjam čim se probudim, osim ako ne zaboravim, a volim da šoram i kenjam u isto vreme, ništa slađe.
Problem često nastaje kada se probudim sa jebenom bejzbolkom u gaćama. (onom šuntavom, što se prodaje po ekskurzijama na Kopaoniku i Zlatiboru, ima ispisano jebeno ime mesta, tipa čajetina, i predstavlja svojevrstan suvenir, pravi komad drveta koji je simbol čitave kulture toga mesta, jebena bejzbolka)
Ustanem sedem na šolju, čekam da se iskenjam dok ne znam šta da radim spreda. Dal' da piškim ili da se igram. Najčešće bih ga tako slatko izdrkao, jer je jebeno tvrd stamen i u najboljem izdanju, ali mi se u isto vreme i mnogo piški.
Onda probam da zavučem u šolju, ali teško ide (tu ide tehnika dijagonalnog šoranja u sam vrh šolje, ima negde neka definicija o tome), onda ga izvadim pa krenem da drkam, ali jebeno mi se pripiša.
Tu nastaje najgora dilema koja me skoro svakog jutra muči. Ako se ispišam, drkanje posle toga mi neće biti toliko zabavno, a i odužiće se, a ako ga izdrkam (ako uspem, a da urin pod pritiskom ne pređe u kontraofanzivu), neću moći da se ispišam odmah posle toga, zbog nesavršenosti muškarca kao jedinke. A mnogo volim da se ispišam ujutru, onako, junački.
Sve bi to možda bilo mnogo lakše da nemam tu naviku da se iskenjam svakog jutra, a pošto sam brzi kenjač onda sam već do sada obavio taj posao, ako ne ceo, a onda barem do pola, a guza musava.
Najčešće se ispišam, pošto ipak više volim da se olakšam, a onda ako imam vremena i ne moram nigde da idem, vratim se posle 10-15 min pa odradim i to drugo.
Ne znam za vas, ali ja tako. Sve u svemu, žene su blažene, one nikada nisu u dilemi.
