Bilo je to oko devet uveče. Sedim ja u svom malom stanu preplavljen talasima duvanskog dima i tuge. Počinje opet da se budi ta melahonija u meni koja me je uvek pratila dok se nije pojavila ona. Promenila me je iz korena. Batalio sam tribinu, upisao faks, bivao sve zreliji i ozbiljniji, procvetao sam. Dani i godine su prolazile kao sekunde, pregršt lepih momenata, ali mic po mic, vraćao sam se starim navikama, starom putu i istim greškama. Poslednja kap koja je prelila čašu je bila ta što sam uleteo u kombinaciju sa dve plave bliznakinje i njihovom kevom. Dobre bile sve četiri ali ipak nisu vredele nje. Rekla mi je da odlazi dok nešto ne uradim jer neće da trpi više moja sranja i baronisanja.
Elem, gasim tako poslednji klasik blu a duša traži Zaječarca. Gledam sat prošlo devet imam vremena da kupim pivo jer govna ne daju posle deset. Obuvam ribok klasik uzimam šuškavac gledam kroz prozor da vidim kakvo je vreme kad u zgradi pored izbio požar.
Požurim ja tako do te zgrade kad ispred mene pada žena i moli za pomoć jer je u njenom stanu ostala mačka. Vatrogasaca nigde, situacija opuštena kao kod zubara, vremena nema, ovo je moja šansa da učinim nešto sa svojim životom i opet je osvojim. Ulazim u zgradu i pičkaram što nisam pitao za broj stana ali nešto me je vodilo ka istom. Penjem se na treći sprat, dim sve gušći skrećem levo u hodnik koji se završava sa velikim prozorom. Idem duž hodnika dok nisam video stan iz kojeg bukti plamen. Ulazim unutra i šmekerski lagano se krećem kroz stan. Oko mene vatra, pucaju kablovi, padaju daske ja smireno posmatram situaciju i tražim mačku. Prošlo tako nekih desetak minuta kontam mačka otišla Bogu na ispovest kad u ćošku čujem krik tog malog stvora. Sklanjam neke daske, kauče i kredence koji su mi se isprečili dok kablovi udaraju po meni. Uzimam mačku izlazimo iz stana krećem ka izlazu kad plafon otpada i pada tačno ispred nas. Mačka kreće da plače i kuka kako još hoće da živi i ja šta ću nema nam druge nego kroz prozor. Zaletim se i mavaši gerijem, razbijem prozor kad napolju stigli vatrogasci i skupila se masa. Čujem da vatrogasci govore da se smirim i da postavljaju dušek ali vremena nema vatra ide ka nama, moram odmah da skočim. Jednom rukom se držim za prozor drugom držim mačku, spreman sam na skok kao Feliks Baumgartner. Prolaze mi kroz glavu zajedničke slike, lepi momenti koje sam imao sa njom, uzdišem poslednji put dok me neke pičke gledaju i ja za njih uradim koji zgib pre nego što se pustim. Skočili mi, meni na kraju ništa ali je mačka polomila nogu. Vlasnica me je ipak kroz suze zagrlila dok sam dobio aplauz od prisutnih i Zaječarac sa sve ordenom od Nikolića.
Vratio sam se kući srećan i odmah sam je pozvao. Ispričao sam šta mi se desilo ali je prekinula vezu. To mi je došao kao hladan tuš mada posle svega i dalje imam kombinaciju sa one dve crnke i njihovom kevom.
Ovo, iako smešno zvuči, predstavlja jednu veliku istinu. Na primer, primetite da su vam roditelji nervozni svakodnevno, malo ima fali da počnu da ujedaju. Ali, onda, dođe ta prelomna noć posle koje su oni kao preporođeni. Srećni su, keze se od uva do uva, ispunjavaju vam sve želje, i narednih par dana, a ako se posreći, i nedelja harmonija vlada u kući. Mama najednom tatu ponovo voli najviše na svetu, a tati je mama najbolja. Mama često ima ispade kada tatu hvali na sva usta, a do pre neki dan su se krvili kao najgori neprijatelji, pa je vama tu nešto čudno. I ipak, htela to ona ili ne, mama priznaje da ju je tata sinoć vratio u njihova stara luda vremena mladosti.
Neki tamo glagolski oblik u već dovoljno komplikovanom srpskom jeziku koji pretvara i najčešće korišćene reči u nešto daleko pametnije i uzvišenije.
Oh, sapletoh se. Šta to uradiste ? Igrah igrice, blejah na internetu. Da li sve naučiste kolege moje omiljene ? Desetku dobih dragi roditelji. Dobru ribu opalih prijatelji moji. Upropastih se od vinjaka policijo moja lepa.
Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti. Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.
Interaktiva igrica „Hugo“: scena dječiji uređena, zeleni stiropor koji predstavlja travu sa nacrtanim cvijećem do pola zida, od pola zida plavi striropor- nebo, narandžaste ptičurine po njemu na čijim krilima piše „BH Telecom“, sa strane kartonsko drvo sa onim istim ptičurinama kojima je mrsko letjeti uz pokoju nataknutu KiKi bombonu, do drveta improviziran bunar od bureta u kojem se nalazi hrpa razglednica i pisama dječurlije koja žele da učestvuju u igri, u koji će voditelj pasti pred kraj emisije da izvuče igrače za narednu emisiju. Na suprotnoj strani se nalazi sto u obliku gljive za kojim će stojati voditelj. Uz najavnu muziku ulazi voditelj u studio: obučen u neki šareni, blesavi komplet, našminkan kao klaun, pozdravlja debilnim glasom sve gledaoce i raduje se još jednoj emisiji s „našim mališanima“, nada se da su svi oprali ruke kada su došli kući iz škole, piškili pa opet oprali ruke, ručali, ispisali domaću zadaću, jer je tek tada vrijeme za igru; također se nada da su im stigli navijači i da će to večeras biti ludo i nezaboravno veče.
V: Ćao, ćao mališani!! Vaš Mario Ario Rio Io O je opet s vama u još jednoj emisiji „Hugo“! Nadam se da ste do sada došli kući iz škole, oprali ruke (pokret rukama kao da pere ruke), ručali, ispisali domaću zadaću, i spremili se da oslobodite Hugolinu i njene male Hugiće! Ja sam spreman, a spremili su me naši dragi sponzori bez kojih ni vi, ni ja, ni čitava država, ne bismo sada mogli spašavati Hugolinu, i zato ćemo im se zahvaliti: BH Telecom kao generalni sponzor, Čokolino, i KiKi bombone! Naši dragi sponzori su omogućili nagrade svima vama, i zato im trebamo biti zahvalni do kraja života! Hvala vam naši dragi sponzori! Prije nego počnemo sa oslobađanjem Hugoline i malih Hugića, pogledajmo jedan džingl!
(Nakon par minuta)
V: Ah, tu ste, dobrodošli nazad... ja sam se malo zanio jedući ove KiKi bombone koje su jaaaaako ukusne i trebate ih jesti jer su ovo najbolje bombone na svijetu... :kamera približava kesu bombona: ...No, dobro, idemo do našeg prvog igrača... To je Tarik iz Tuzle...
(Pokušava se uspostaviti telefonska veza sa Tarikom, čuju se neki šumovi, glasno disanje, šuštanje u slušalicu)
V: Halo, Tarik! T: Halo. V: Dobro veče Tarik! Čuješ li nas? T: :disanje u slušalicu: V: Halo... T: Halo. V: Tarik, tu si! Šta ima Tarik? T: Ništaa... V: Hoćeš li nam reći nešto o sebi? T: :disanje u slušalicu: V: :šuti i bogara u sebi: T: Ja sam Tarik... Dolazim iz Tuzleeee... Imam osam... osam godinaaaa, i (guta pljuvačku) idem u Osnovnu školu „Centar“ u Tuzliii iiii.... V: Dobro, Tarik, reci nam ima li kakvih navijača kod tebe? T: Imaaa.... V: Da ih čujemo!
(prolamaju se dječiji glasovi; vrištanje; neko se glupira; ćaćino navijanje kasni za ostalima)
V: Jao, pa mnogo si navijača doveo! Super, oni će nam svi pomoći da oslobodimo Hugolinu... Jesi li spreman Tarik? T: .... V: Halo, Tarik, jesi li spreman da oslobodiš Hugolinu? T: Jeesam... V: Odlično, reci koji ćeš broj od 1 do 4? T: Dvaaaa... V: Pod brojem dva: Hugo Taxi... Idemo, pritisni peticu i započni igricu!! T: (pritišće dvije tipke telefona istovremeno) V: Daj mi pet, Tarik! (pokazuje u kameru pet prstiju) T: .... V: IDEMO PETICA!!
(Tarik končano stišće peticu i započinje igricu.)
Dok se na početku redaju traumatične scene otmice Hugoline i njihovih malih Hugića, voditelj pita Tarika da li mu neko pomaže, na šta Tarik odgovara sa: „Ne pomažeee... Hoćeš li mi ti pomoći Marioooo?“, na šta mu Mario odgovara sa: „Pa u redu, može mala pomoć.“, misleći u sebi: „I Bog je odustao od tebe.“
(Za vrijeme igre)
V: Idemo desno! Šestica, šestica! (Tarik prekasno pritišće 6. Hugo pada u vodu sa balvana.) V: Opaa, ode jedan život Tarik. Kasno si stisnuo šesticu, ali nema veze, imaš još dva života, moraš biti malo brži, OK? (Tarik šuti.) V: ....OK. Idemo ponovo... Lijevo, stisni četiri! Četiri Tarik!! (Tarik uspijeva pritisnuti 4 na vrijeme, i Hugo skače na balvan.) V: OK, idemo sada šest... šest!! ŠEST! (Tarik dvaput pritišće 6. Hugo se zapliće međ' neko granje, i ostaje visiti govoreći: „Sreća pa nosim tregere.“) V: Tarik... trebao si šest jednom stisnuti... Idemo još jedna šansa.
Tarik ne progovara. Čuje se neko šaputanje s njegove strane veze, igrica je nastavljena, tipke se pravilno pritišću na vrijeme, Hugo skače k'o lud po balvanima, ne sapliće se, igra Moonwalk po balvanima- ćaća je očito preuzeo kontrolu nad igrom. Voditelj i dalje daje upute, ali više nisu ni potrebne. Hugo jebač stiže na obalu, odlazi u pećinu u kojoj je vještica zarobila Hugolinu i Hugočurliju, povlači kanaf broj 2 i oslobađa ih. Igra je završena, Tarik je pobijedio.
V: ...Bravo, Tarik, super si odigrao! Čestitam! Tvoja nagrada je Ekšn men sa punom opremom koju je omogućio naš sponzor BH Telecom, i koji je također opremio Ekšn mena, i tebe i tvoje roditelje i bez kojeg ne bismo imali hljeba u ovoj državi. Je l' ti se sviđa? T: Sviđaa... A je l' mogu ja dobiti one puzle od 1000 komada? V: Ti bi puzle... Režija, šta kažete? (U sebi: Ti puzle? Ne moš šes' stisnut' kak' treba a da sklapaš puzle Bog ti pamet dao, jedino ako te ćaća nije naveo da to tražiš, ipak je on igr'o, i njegova je nagrada...)... Režija se slaže da dobiješ puzle jer si oslobodio Hugolinu i male Hugiće! Jesi li zadovoljan Tarik? T: Jeeesaam... Je l' mogu da pozdravim? V: Naravno, samo malo brže jer nas čekaju još dva igrača... T: Pozdravljam maaamuu, tatuuu, seeeku, nanu, djeda, svoju drugu nanu i djeda, tetku i tetka u Doboju, rodice Aaaamelu, Seeelmu, Belmu, rođake Bakira, Aaamira, svoje prijatelje Amera, Deeenisa, Alena, svoje prijateljeeee iz raaaazreda, učitelj'cu, svoje navijaaaače, sve koji me poznaju, vas u studiju i režiji, i Hugu, i Hugolinu, i male Hugiće... V: Hvala puno Tarik, i mi tebe pozdravljamo! Da čujemo još jednom navijače!! (Navijači vrište, režija prekida vezu prije nego su se izvrištali do kraja) V: :duboko udiše i izdiše: ...Eto to je bio Tarik, a sada idemo do našeg sljedećeg igrača...
1990: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 1/5 toga, koliko mu je ostalo?
1995: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20% toga, koliko mu je ostalo?
2000: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i da Peri 20, koliko mu je ostalo?
2005: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, ostalo mu je 80. U datoj rečenici podvuci broj "osamdeset"
2010: Ako je Joca dobio 100 Dinara, i dao Peri 20, opišite osećanja koja su se razvila u Joci prilikom nesebične podele svega što on ima sa Perom, kao i Perine suze kada je video taj veliki Jocin gest.
Ljudski šljam, premazan svim nijansama vidljivog dela spektra. Pobednici svetskog prvenstva u licemerju, nosioci zlatne medalje za koristoljublje. Tragovi im smrde nečovještvom, a radnje su im mutnije od koktela na "Ladies free" noćima u diskotekama Paralije. Jadnici.
- Izvini Jelena, zašto grizeš produžni kabl, okružena polomljenim saksijama sa facom koja neodoljivo podseća na Džeka Niklsona iz "Isijavanja"? - Zvala me je kuma. Tražila je 2 hiljade eura na zajam. Bez pardona, nakon što mi je napila i kresnula muža. Falsifikovala potpis u banci kao žirantu, ispričala familiji kako sam bila na lečenju u Lazi, kada nisam razgovarala s njom, jer mi je pregazila dalmatinca i bacila u kontener praveći se blesava. Dete mi je naučila svim mađarskim i bugarskim psovkama. A na tetkinoj sahrani je prodavala vutru mojim matorcima za smirenje živaca, koju je kupila od novca koji sam joj pozajmila za lečenje leukemije, koju je imala, koliko i ja znanja o deonicama na Kineskoj berzi. Na kojoj je šatro radila, dok je zapravo ležala u Temišvaru u pritvoru zbog šverca. - Ona bi baš poslužila Bukovskom kao muza, mada mi se čini da je Viktor Igo o njoj već pisao.
