doa

Veoma romantična duša. Voli duge noćne šetnje po parkovima, strasne telefonske razgovore, ne boji se bliskosti sa devojkama, posebno u troli. Spreman da u haustoru ili žbunju čeka svoju dragu ceo dan i noć ako treba. Zbog topline kojom zrači oblači se oskudno, obično samo mantil preko nagog, izvajanog tela. Ukoliko se odluči za pantalone obavezno bira model sa probušenim džepovima.

Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.

Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.

Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.

STAVI JEBENE SLUŠKE I IZVUCI SE!

3 čašice rakije diskonektovače dovode do bunila, 5 do slepila.
Rakija koja je jeftinija od same flaše, otrov.

"Sinoć Banjo i ja pili neku diskonektovaču znaš kako smo se ubili, ju! "

POPotHead · 6. jan 2012.💬 2273785

Izraz je, (kako je to lepo objašnjeno u „Davitelju protiv davitelja“), izveden od naziva filma Rašomon, u kome jedan od aktera posmatra zločin vireći iz grmlja.
Bora Čorba ga je upotrebio u čuvenoj „Volim žene“:
„Neki što teraju mak na konac,
kažu mi da sam rašomonac“
Tako su rašomoncima osamdesetih smatrani likovi koji voajerišu po parkovima, plažama, i drugim mestima na koje dolazi omladina koja nema kud drugde „da se voli“, oženjeni sa švalerkama, ili egzibicionisti koji imaju kud, samo vole kad ih neko gleda.

DANAS, kad su moderne tehnologije postale dostupne širokim masama, moderni rašomonizam podrazumeva pre svega duhovnu, mnogo više nego li fizičku, masturbaciju.
Opsesija pikanterijama iz života svakojakih poznatih ličnosti, proživljavanje tuđih sportskih uspeha i neuspeha kao da su lični, traženje glupavih klipova po youtube-u, ne bi li se na silu smejali nekome ko je napravio budalu od sebe, kao da mi nismo nikad ni u jednoj situaciji ispali budale.
Rašomonci su i likovi koji na žurkama, koncertima ili proslavama dovate glupu digitalnu kameru ili glupavi mobilni, pa snimaju druge kako se provode i budališu. Umesto da se opuste i uživaju u momentu, snimaju momenat uzimajući mu dušu...valjda ne žele da priznaju da im je dosadno.
Ovo, naravno, iritira moju, stidljivu sortu.

Odem, recimo ja, na svadbu, (pa još i dever, ponovo), a tamo-3 kamermana, i još 2 fotografa pride, i još ovi sa mobilnima, pride. Šta se desilo sa onim starim veseljima kad si mogao da se ubiješ ko svinja, napraviš budalu od sebe, amneziraš se i sutra zapamtiš samo lepe momente?
-Ej, devere, gledao sam te na snimku kako si se ušikao, he,he.
-Divota.

THE NOT-SO-DISTANT FUTURE....

U budućnosti će, kažu, sva privatnost biti ukinuta, a kamere će stajati u spavaćim sobama, trpezarijama i kupatilima, kao i na svim javnim mestima. Naravno, ovo neće biti nametnuto na silu kao nekakva mera represije, jednostavno ljudi će to prihvatati postepeno, i štaviše, sami će to tražiti.
Kuda će ovo odvesti čovečanstvo, možemo samo da nagađamo:

-Možda će svi postati stidljivi i smerni, i plašiće se da ne naprave bilo kakav pogrešan potez - kao što je to Orvel opisao u '84.-toj, mada, čisto sumnjam da bi ovo dugo potrajalo...
-Moguće je da će svaka stidljivost nestati i da će se glorifikovati egzibicionizam.
-Vrlo moguće je da će, onda kad i rašomonac bude dobio kameru za vratom, biti izbrisane sve granice između voajerizma i egzibicionizma...

...recimo, moći ćete, naravno ukoliko ste dovoljno gej, da na svom telekranu posmatrate svog školskog druga kako baca mankija u nesvest, dok on na svom telekranu posmatra najsisatiju devojčicu u razredu kako mazi devojčicu, dok ona posmatra neki selebreti par, (tipa Bredđelina danas), kako vode ljubav. Naravno, prizore koje ste odgledali moći ćete i da ocenite sa thumbs up, ili thumbs down.
I na kraju krajeva, što reče onaj u „Trejnspotingu“:

„Svet se menja, ljudi se menjaju...za 100 godina više neće postojati muškarci ni žene, postojaće samo drkadžije.“

AGAGFŽ · 25. sep 2011.💬 2235671

Probudiš se u basu, na faksu, kod ribe iz centra, na klupi u parku. Pljeska, pica, mešano, opet pica... Propustiš noćni, uhvatiš jutarnji. To je tvoj život i on odlazi minut po minut. Probudiš se opet na početnoj stanici. Ako se probudiš u pravo vreme u centru grada, možeš li se probuditi kao nova osoba?

Odgovor je jasan: NE MOŽEŠ jer živiš u vukojebini!

Ti si svoj patetični trocifreni noćni...

ТУТурети · 27. jul 2011.💬 20403171

Pola riba - pola riba.

Novčanik većine stanovnika Srbije.

- Komšija, ajd mi pozajmi pedes' evra do prvog, drugog, trećeg ili petog?
- Auu, pa gde me nađe? Dva meseca šetam samo dokumenta u novčaniku! Dokumentarac, bato! Mogu ti dam povlasticu za GSP, pa se vozikaj dok ne primiš platu.

BOBranko Oblica · 24. dec 2011.💬 301.03543

Sva tri obroka u bolnici "Laza Lazarević".