Ljudi iza torenta. Održavaoci broda modernog piratstva. Skriveni heroji daunlouda. Oni koji ne stopiraju fajl posle 100% i zavale se u fotelju uz Betlfild ili krekovanu verziju Fotošopa, već ga vredno drže narednih nekoliko dana na aploudu, iako im je net slabiji od sadržaja alkohola u Meraku, i modem stariji i prašnjaviji od Merlinove brade. Neki bi ih označili kao lude i stavili ih u karantin sa muzičkim plejerom na kojem je samo pesma Zombi od Krenberisa, i angažovali stručnjake da im govore kako će sve biti u redu. Ali, sidera je toliko malo da se mogu prebrojati na prste jedne ruke černobiljskog novorođenčeta. Imaju svoja verovanja i način razmišljanja koji se kosi sa razmišljanjem ličera. I nisu nimalo naivni, kol'ko bi se moglo pomisliti. Ima ih raznih. Od dalekih predela istočne Rusije, gde je internet konekcija luksuz, a jedine torentovane pesme odišu votkom i ruskim naglaskom, preko jugo-zapadne Evrope, čiji adolescenti teraju i po nekoliko sati torentovanja dnevno, sa konekcijom koja ima više nula od složenog binarnog broja, pa do obala SAD, i vanzemaljskih mašina koje se kriju u četiri zida dvospratnice, sa houmpejdžom podešenim na 4chan.org, i skladištem od 80% pornjave, i 20% torenta te iste pornjave. I svi se čuju preko Skajpa.
-Roflsaurus nubaro, gasi to, viš da ti guta net k'o Neo tablete! -Čekaj, da se skine ovo, da stavim na aploud... -Jel me drkaš? Čekaj da proverim, ne, ne drkaš mi...Jel me drkaš?! Šta si naivan, koji kurac? -A, ne, ne. Mora nešto da se vrati. E, evo ga. A sad, siding...Hm, 7 godina 4 meseca i 16 dana...Pa, imam vremena... -Odo da skuvam kafu.
Sa tačke gledišta potencijalnog zeta, ukopanog u mestu kao mladi los kojeg je presreo čopor gladnih kurjaka, svesnog na čijoj se teritoriji nalazi, stvar koja je u rangu crnog humora.
Obećao je tata svojoj mezimici da će biti prijatan prema tebi, te će se suzdržati od klasičnih i pomalo arhaičnih "Koje su tvoje namere?" tipa pitanja. Ali nije matori lisac sisao vesla, zna on koga ti natežeš kad god ti se štrokavi miško digne, pa će ti zato oružjem u vidu podjebavanja vratiti milo za drago, sladeći se dok od tebe, naizgled opuštenog lika, trema pravi običnu sojku.
Ona: Tata, mama, ovo je moj dečko. On: Drago mi je gospodine, gospođo... Tašta: Dobrodošao! Možeš slobodno da me oslovljavaš po imenu. Tast: Mene možeš slobodno da oslovljavaš "Gospodine". Ona: Tata! Tašta: 'Ajde idite vas dvojica u sobu dok mi postavimo večeru.
- Znači ti si taj zbog kojeg sam ja morao danas da propustim lov. - Žao mi je ako ste zbog mene... - Pa što si došao ako ti je žao? - Pa ja... - Hahahah... Šalim se bre, ionako mi se nije ustajalo jutros. Sinoć sam se zapio sa nekim prijateljima. - Hahah... - Šta je smešno? - Ništa. - Pa šta se smeješ onda? Je l' ti smešno to što mi se sad ceo dan povraća ili što neću biti u prilici da skinem kapitalca? - Ništa, ništa. - Zezam se bre, šta si se ukrutio? Nego, je l' čuvaš ti ovu moju malu? Da je čuvaš sad, kasnije kad ostarite i kad tebi dođe iz guzice i glavu možda bude kasno pa ti ode kod komšije. Hahahahaha... - Nadam se da neće. - Što si tako ozbiljan, nisu ti smešne moje šale? - Pa jesu, nego... - Što se ne smeješ onda? Šta, ti samo voliš da se smeješ drugima, je li? - Pa ne, ja samo... - Opusti se bre, momak, ne ujedam ja. Idemo da jedemo.
Kukanje za nepromenljivom prošlošću, očajni vapaj ljudskog bića koji obeležava trenutak u kome shvatiš da je moglo biti mnogo dugačije da si, kad je to bilo moguće, bio malo manji kreten. Situacija u kojoj se kiselo osmehneš, svestan da si za svoje idiotske postupke kriv samo ti i niko više, te ovoga puta ne dozvoljavaš sebi da razloge neuspeha tražiš u nečemu drugom, kao što si to do sad radio, počevši od prvog odlaska u igraonu kad si psovao tastaturu jer su te urokali posle jedva celog minuta na kanteru, ne želeći da se pomiriš sa sopstvenim neznanjem.
Tako pomisliš da je ipak trebalo da poslušaš matorce, odeš u Kamenicu da učiš za pandura, imaš posle srednje siguran posao i da ti cvile jaja, a ne da zapinješ oko odlaska na Akademiju likovnih umetnosti jer lepo crtaš, posle čega čekaš aktuelnog profu da ode u penziju, kako bi sutradan gubio živce oko dvadeset i kusur idiota koji nisu poneli blok peticu. Tako isto shvatiš da je prema bivšoj curi trebalo da budeš malo drugačiji. Malo manje ljubomorno pseto i tvrdoglavi konj koji je bio u tripu da će po svaku cenu promeniti njene navike koje ti nisu bile po volji, umesto da zažmuriš i budeš zadovoljan jer je imaš. Shvatiš onog trenutka kad je vidiš sa drugim, nakon čega ti tokom prijateljskog razgovora kaže da joj pruža ono što ti nisi.
Sve bi to promenio da možeš vratiti vreme, ali kurac, jer čarobnjaci koji će te poslati u prošlost pomoću prepeličinog jajeta ne postoje.
Sediš, cirkaš pivo, vadiš poslednju pljugu iz pakle i misliš da ćeš ubuduće o svojim postupcima par puta da razmisliš pre nego što napraviš potez. Bar se nadaš...
Iliti: "Kako je do jaja da živiš sa cimerima, ideš svaki drugi dan na žurke, praviš ludnicu sa cimerom po stanu, radiš neki prosečan posao, ali se zato zajebavaš do jaja i uživaš maksimalno u životu" fazon serije/filma.
Svako ko je bar jednom bacio oko na serije tipa "Prijatelji", "Vesele sedamdesete" ili "Stažisti" pomislio je na tu bolnu činjenicu da ne živi u zemlji tipa SAD i da nema šanse da unajmi ni stan od 70 evra koji deli sa udovicom ratnog veterana, kamo li jednu od one dve stančuge koje dele junaci iz "Prijatelja". Da, realnost je prilično zajebana, pa osim toga što ne možeš da priuštiš stan u kome lagano može da se opiči fudbal 5 na 5, tvoji prijatelji verovatno nisu superopičene kopije Džoija, Rejčel, Rosa, Čendlera i Fibi. Daleko su veće šanse da ti inače treba sat vremena da ih nateraš da odu s tobom do grada na pivo.
Kul muzika iz sedamdesetih isto otpada. Jedini podrum koji možeš da nađeš je onaj u zgradi u kojoj živiš gde bi ti se šetali pacovi po glavi dok pokušavaš da duvaš sa ortacima.
Realnost nastavlja da ubija finanskijski. Ako živiš u Srbiji, a pritom imaš tu sreću da živiš sam u svom stanu (a nisi oženjen/udata), pare ti sigurno ne ispadaju iz guzice. Tako da, o putovanju na lađenje jaja do Las Vegasa možeš samo da maštaš. Čak teško da i finanskijski možeš da izdržiš da svaki dan piješ kafu u najgorem kafiću u gradu, kamo li da nađeš neki domaći "Central Perk" i da tamo blejiš ceo dan.
Generalno, teško da sve to i u "obećanoj" Americi možeš da priuštiš bez 10 sati dnevno na poslu. Tako da, morala bi guzica da ti bude uključena u struju i da se konstantno biješ nekim energetskim pićima da bi imao život interesantan kao oni. Teško da imaš najinteresantniji posao na svetu kao junaci iz "Stažista", pa da se zezaš po bolnici ceo dan sa najboljim ortakom. Ako živiš u majci Serbiji, a u tim si godinama, verovatno tegliš gajbe kod privatnika ili kelnerišeš u kafiću da bi napokon ušteteo 80000, da platiš jebenu školarinu i napokon upišeš tu treću godinu.
Nadaj se da ti je život dovoljno kul, pošto njihov možeš da živiš samo dve epizode dnevno na TV-u. Osim ako ne skineš seriju sa neta, al' džabe, nema ništa od kul gajbe, zaboravi.
Fraza, u koju treba verovati koliko i u deda mraza.
"Marija Ivanović" je ustala jutros. Sela je u svoj automobil koji su izmislili i napravili muškarci iz metala koji su izlili muškarci od rude koju su iskopali muškarci. Nalila je benzin iz nafte koju su dobili i preradili muškarci i odvezla se putem koji su asfaltirali muškarci. Ušla je u zgradu koju su sagradili muškarci od betona koji su zalili muškarci i cigli koju su sazidali muškarci i greje kotlom koji su napravili muškarci pomoću goriva koje su opet preradili muškarci, popela se liftom koji su montirali muškarci. Upalila je svetlo koje su instalirali muškarci, prelila je vrelom vodom, podgrejanom na gasu koji su dobili muškarci, kafu koju su prevezli avionom muškarci sa plantaže koju obrađuju muškarci. Sela je za kompjuter koji su izmislili muškarci, otvorila je program koji su napisali muškarci, ušla na na internet koji su stvorili muškarci i slovima azbuke koju su napisali muškarci ispisala: "Ja sam nezavisna žena, šta ce meni ti alkoholičari"?
Situacija kada se zakačiš sa nekim, samouvereno izvadiš leptir, krećeš da ga vrtiš sa osmehom, a lik sa kojim si se zakačio, sa još većim osmehom potegne tetku. Što si vrteo, vrteo si.
Zapravo, u svesti raznih institucija, organizacija i kompanija najkraći mogući rok je najrastegljiviji mogući pojam u poslovanju. Možete da molite, kumite, bajate, klečite na kukuruzu, dubite na glavi, njihova ugovorna obaveza je "najkraći mogući rok" i ćao!
A ako vas zanima šta je za njih moguće, gvirnite u suljpa.
