Zvanicna himna udruzenja kamermana porno filmova

Kad ne piješ zbog zabave nego iz dosade.

Prospe se litar krvi, ispadnu dokumenti (lična karta, vozačka dozvola), pedeset otisaka prstiju, ulje iz auta ostavilo trag do kuće i opet ne mogu naći zločinca.

Процес, који се одвија у западној непрофитабилној уметности. Више ниси кул уколико, било мишем или бојама, у реалистичном маниру овековечиш поглед са своје терасе, или ону Чехињу, на коју дрвиш још од лета у Макарској, 1986е године. Данас, младе креативне људе чине генерације одрасле на дигимонима, и Сони "кец" акционим авантурама, за чију основу су служили напади параноје проузроковани прсканушом, коју су јапански дизајнери набављали од Нермина из Ђаковице.

Слика пролази добро, само ако је на њој сисата дропља, "Селтик" зелене косе која јој пада преко трапезоидних очију, док носи једну од варијација "како бих јебо оне сисате француске собарице" хаљина, и притом јој олињали реп искаче из дупета. Све мора бити аниме. Јебеш Ван Гога и Пају Јовановића. Они су пичке које нису гледале Блич. Јапанизација се постепено шири читавим светом, а окосницу јој чине млади шведски покемонизовани уметници. Они на Девиантарт и сличне сајтове, каче гигабајте слика аниме фукара, које су радили у хладно, северно време доколице. Јеби га, ове њихове немају толике сисурине, пиргаве су, зубне протезе су им к'о шкољка од спачека, фале им мачје уши и репови, а опет следећи пут, прилику да их виде имаће у априлу када се отопи снег. Можда звучи сулудо, али џапонерози нам овим наметањем своје визије сликарства и дизајна, могу увалити позамашан курац, јер Европа већ одавно губи свој идентитет на свим пољима. Остаје нам да се надамо да је ово само пролазни тренд.

Sraman pokušaj da se bude Hajnekenov marketinški tim.

Лето је. Жега. Невољно улазиш у аутобус. Након две станице, аутобус је већ препун. Гола вода си, осећаш зној како ти се слива низ леђа и натапа ти гаће. Покушаваш да упоредиш са нечим миомирис човека који стоји поред тебе и капираш да би твоја нога тако мирисала кад би је извадио из мартинке после три дана. Неколико људи се на вратима бори за оно мало простора на првом степенику и компресија људи се наставља. Не можеш да дишеш, грозничаво покушаваш да се пробијеш до оно мало свежег ваздуха у близини отвореног прозора како би осетио дашак ветра и једва успеваш у томе. Осећаш да има више кисеоника поред прозорчића, али је и даље сауна у возилу. Људи су мокри и масни као рибе у спотовима Енрикеа Иглесиаса. Пружаш руку да још мало одшкринеш прозорче, али те предухитри један старији човек. У први мах ти је драго што ће то да уради неко уместо тебе, али све пада у воду кад сконташ да човек помера стакло у супротном смеру и херметички затвара аутобус, све уз необориви аргумент да га убија промаја. Остајеш заробљен у гасној комори, окружен људима што носе крепале пацове испод мишке.

Novi serial popularne emisije zabavno-obrazovnog karektera. Serial koji bi bio pravo osveženje za pomalo istrošenu i uspavanu priču o istraživanju urbanih legendi. Dvojica heroja kojima bi bio pridodat Jovan Memedović da im predoči nedoumice sa kojima se srpski živalj susreće i naravno ubaci malo domaćinskog šmeka.