Zatvarač prozora u prevozu
Leto je. Žega. Nevoljno ulaziš u autobus. Nakon dve stanice, autobus je već prepun. Gola voda si, osećaš znoj kako ti se sliva niz leđa i natapa ti gaće. Pokušavaš da uporediš sa nečim miomiris čoveka koji stoji pored tebe i kapiraš da bi tvoja noga tako mirisala kad bi je izvadio iz martinke posle tri dana. Nekoliko ljudi se na vratima bori za ono malo prostora na prvom stepeniku i kompresija ljudi se nastavlja. Ne možeš da dišeš, grozničavo pokušavaš da se probiješ do ono malo svežeg vazduha u blizini otvorenog prozora kako bi osetio dašak vetra i jedva uspevaš u tome. Osećaš da ima više kiseonika pored prozorčića, ali je i dalje sauna u vozilu. Ljudi su mokri i masni kao ribe u spotovima Enrikea Iglesiasa. Pružaš ruku da još malo odškrineš prozorče, ali te preduhitri jedan stariji čovek. U prvi mah ti je drago što će to da uradi neko umesto tebe, ali sve pada u vodu kad skontaš da čovek pomera staklo u suprotnom smeru i hermetički zatvara autobus, sve uz neoborivi argument da ga ubija promaja. Ostaješ zarobljen u gasnoj komori, okružen ljudima što nose krepale pacove ispod miške.
